Američki lobi u Beogradu - užičani dobro prošli jer nisu gađani osiromašenim uranijumom

Američka vlada umesto obećanih milion i po dolara, za razminiranje aerodroma Ponikve donirala samo trista hiljada evra. Zbog toga dozvolu da lete iz Užica dobili samo sportski i mali nekomercijalni avioni.

Ponikve kod Užica, nekadašnji najveći vojni aerodrom u Srbiji, koji je 1999. godine tokom NATO bombardovanja pretrpeo strahovita razaranja i bio potpuno uništen, ovih dana je ponovo delimično osposobljen za saobraćaj. Nažalost, upotrebna dozvola je dobijena samo za letove sportskih i malih poslovnih aviona kapaciteta do desetak sedišta, jer je od ukupne dužine piste od preko 3 kilometra, sada bezbedno samo 1.830 metara. Zbog toga na Ponikve ne mogu da sleću čak ni najmanji komercijalni avioni tipa ATR, a glavnog krivca za to treba tražiti u vladi Sjedinjenih Američkih Država, koja je, ako sklonimo u stranu to što je prvo razorila aerodrom, pre dve godine obećala milion i po dolara za uklanjanje svojih sopstvenih neekspolodiranih projektila, a zatim se bez objašnjenja predomislila i donirala samo 300 hiljada evra.

Nakon Donatorske konferencije za uklanjanje projektila na Ponikvama, održane u maju 2011. godine, EU je dala 200 hiljada evra za izradu idejnog projekta, Kina donirala specijalni bager i kamion za razminiranje vredne 300 hiljada evra, a Amerikanci tada obećali milion i po dolara uz uslov da isti iznos obezbedi srbska strana. Taj uslov je odmah ispunjen angažovanjem specijalista Sektora za vanredne situacije MUP-a i davanjem mehanizacije, ali su se Amerikanci onda bez objašnjenja predomislili i tako Ponikve ostavili bez komercijalnog saobraćaja.

Iz veoma neprijatne situacije pokušala je da se u maju prošle godine izvadi tadašnja američka ambasadorka Meri Vorlik obraćanjem građanima Užica rečima da su SAD dugi niz godina partner tom gradu, nesvesno pri tom asocirajući i na „partnerske“ bombe koje su padale po Užicu i aerodromu Ponikve tokom američke agresije na Jugoslaviju. Ponavljala je i da će njena vlada i ubuduće učestvovati u projektima koji će, navodno, doprineti daljem razvoju toga dela Srbije, ali je ostala neobjašnjena činjenica da obećanih milion i po dolara nikada nije stiglo u ovaj kraj.

Zbog toga nije ni obavljena druga faza čišćenja preostalog dela aerodromskog kompleksa od američkih ubojnih sredstava, već je sada bezbedan samo pojas širine od po 150 metara levo i desno od piste, u kome na dubini od pola metra nema neeksplodiranih projektila. Izostalo je i vađenje osam zatrpanih aviona iz podzemnih kaponira - dva naoružana “miga“ i šest “orlova“. Prethodno su sopstvenim sredstvima izvučena dva „orla", a preostalih deset aviona je spaseno tokom bombardovanja preletanjem na druge lokacije.

Na ovom aerodromu je inače NATO za vreme agresije potpuno uništio sve objekte na gotovo 550 hektara bacivši pri tom preko 800 projektila, što iznosi više od 10 avionskih bombi i raketa dnevno za svih 78 dana američke agresije.

Istovremeno američki lobi u Beogradu i dalje uporno tvrdi kako su, eto Užičani dobro prošli, jer Ponikve u „Milosrdnom anđelu“ nisu gađane projektilima sa osiromašenim uranijumom, i da to što iz Užica lete samo sportski avioni i nije ništa tragično, jer aerodrom baš i nije komercijalno isplativ. Sa druge strane potenciraju da Amerikanci preko svog USAid-a podržavaju poljoprivredu užičkog kraja ( doduše na kašičicu, ali zato medijski i te kako propraćeno), dok bez odgovora i dalje ostaje pitanje gde li je završilo obećanih milion i po dolara, i za koje li se nove „milosrdne“ projekte trenutno koristi.