10 razloga za rasturanje Evropske unije

 Norveški bloger pod pseudonimom Fjordman je u seriji svojih eseja u kojima iznosi svoje viđenje sveta napisao i ovaj pod naslovom  “10 razloga za rasturanje Evropske unije”.  Ovde ga prenosim u celini, prevedenog na srpski.  Original, na engleskom, možete pročitati   ovde.

1. EU promoviše kriminal i nestabilnost

EU ne štiti mir u Evropi. Naprotiv, ona podriva stabilnost na kontinentu time što raspušta kontrole granica u vreme najvećeg pomeranja stanovništva u istoriji, dok mnogi imigranti dolaze iz politički nestabilnih zemalja čija se nestabilnost zatim preliva u evropske zemlje. Preko svoje nerazumne imigracione politike, EU bi moglabiti delimično odgovorna za izazivanje građanskih ratova u nekim evropskim državama. Možda će biti upamćena kao „mirovni projekat“ koji je doneo rat.

Evropska unija je stvorila regiju bez granica od Grčke do Francuske i od Portugala do Finske, ali građani i dalje plaćaju porez nacionalnim državama čije se granice i dalje ne štite. Smešno je davati polovinu prihoda entitetima koji nemaju više kontrolu nad sopstvenim granicama i zakonodavstvom. Sve dok se ponovo ne uspostave granice nacionalnih država građani zemalja EU nemaju nikakvu obavezu da plaćaju poreze.

EU promoviše ogroman broj pravila i propisa, no i pored toga ulični kriminal je sve češći i uglavnom nekažnjen. Zakoni uglavnom pogađaju nedužne dok kriminalci vladaju ulicama, mada treba priznati da i mnoge nacionalne države imaju tu manu. Dok vlasti u Londonu, Amsterdamu, Rimu i Parizu nisu u stanju da obezbede red i poštovanje zakona, građani imaju ne samo pravo, već i dužnost da se naoružaju da bi zaštititli sebe svoje porodice i svoju imovinu. 

Sasvim je moguće da će od neke vrste panevropske saradnje zasnovane na pripadnosti istoj civilizaciji biti koristi, ali ne u obliku kakva je EU danas. EU nije osnovana radi kooperacije i zaštite interesa Evropljana, ona je osnovana da bi se kontinent pretvorio u zabavni park multikulturalizma gde bi domicilno stanovništvo bilo kulturno slomljeno i demografski uništeno. EU je društveni eksperiment ogromnih razmera koji se vrši nad stotinama miliona ljudi.

EU ne govori u ime Evropljana na međunarodnoj sceni. Ona je u najboljem slučaju birokratski monstrum, u najgorem utopijski projekat. Zbog nje nas neprijatelji shvataju manje ozbiljno. Ne samo što EU ne govori u naše ime već se i trudi da nas ućutka, da nas liši bilo kakvog uticaja na našu budućnost i sudbinu naših naroda. 

2. EU slabi kulturnu odbranu Evrope

EU sistematski predaje kontinent našim najvećim neprijateljima. Kada su Francuzi, Holanđani i Irci odbili Ustav EU, elite su nastvile da se ponašaju kao da se ništa nije desilo. Kada islamski svet kaže da EU treba da iskoreni „islamofobiju” oni se odmah slože. Kada organizacija ignoriše interese svojih građana istovremeno štiteći interese neprijatelja, ta organizacija postaje neprijateljski entitet kojim upravlja korumpirana izdajnička klasa. To je danas EU.

EU namerno razara kulturne tradicije zemalja članica preplavljujući ih imigrantima i gušeći domaće tradicije. Ovo je teško kršenje prava domicilnog stanovništva na celom kontinentu. Evropa ima jednu od najbogatijih kulturnih tradicija na svetu. Zameniti je šerijatskim varvarstvom je zločin protiv čovečnosti. Evropska unija je danas primarni (iako ne jedini) motor islamizacije Evrope, što je verovatno najveća izdaja u istoriji. Snishodljivost prema islamu i muslimanima je toliko urezana u DNK Evropske unije da je jedini način da se zaustavi islamizacije Evrope je da se cela EU rasturi.

 3. EU promoviše naduvanu birokratiju

Studija koju je izvela organizacija „Otvorena Evropa“ u avgustu 2008 otkrila je da EU zapošljava pravu malu armiju birokrata, i da je prava brojka potrebna da upravlja Unijom negde oko 170,000 — sedam puta veća od cifre od 23,000 koju navodi Evropska komisija.

Po njima, “Zakonodavni proces u EU je složen i nejasan, teško je odrediti koliko zapravo ljudi formuliše, implementira i nadgleda zakonodavstvo. Istraživanje „Ovorene Evrope“, uz ogranićen pristup informacijama, pokazalo je da samo izrada nacrta zakona i načina njegove implementacije u okviru zahteva zapošljavanje 62,026 ljudi. Ova cifra otkriva gde se zapravo vrši zakonodavstvo u okviru EU: u komitetima, iza zatvorenih vrata, daleko od očiju javnosti. Većina poslova se obavlja van zvaničnih institucija, u „ekspoertskim grupama“, „savetodavnim grupama“, i onome što se naziva „komisijskim komitetima“.

Da se primetiti da ovaj zatvoreni i tajnoviti proces i te kako podseća na diktaturu. EU sledi strategiju skrivanja na otvorenom i sakriva pravu vlast preko birokratskih kompleksnosti. Ovakvu strategiju su primenili i prilikom izrade nečuveno dugačkog „Evopskog ustava“. 

Ukoliko vam neko predstavi ugovor od nekoliko stotina strana koji se sastoji od više-manje nerazumljivog tehničkog jezika kji treba da vlada svim vidovima života i vašeg i vaše dece u unuka i da vam ta osoba kaže da morate da joj verujete na reč da je to dobro i traži od vas da potpišetedali biste prihvatili to? Ovo je suština onoga što je EU uradila celom kontinentu. Kada su neki nesimpatični ljudi, na primer Holanđani i Irci, neljubazno odbili da se slože sa ovim novim ropstvom, EU je odlučila da ih ugovor svejedno obavezuje. Ovo je neverovatna arogancija, čak izdaja.

EU još uvek nije totalitarni identitet, ali ima sve instrumente da to postane. Korumpirala je nacionalne elite koje su prodale slobodu svojih građana odvevši ih u najveći sistem „reketa“, onaj koga plaćaju evropski poreski obveznici. Rastuća panevropska socijalna država se sada meša u sve vidove društvenog i ekonomskog života, a njom vlada često neprijateljska manjina socijalnih inženjera koja nikoe ne odgovara i koja želi da svoje stavove nametne većini. 

4. Prevelika regulacija i centralizacija kao neprijatelj slobode i prosperiteta

Evropa je nekada bila dinamičan kontitent zahvaljujući konkurenciji na svim nivoima. Danas je skoro nemoguće naći deo društva koji nije pogođen preteranom regulacijom EU. EU funkcioniše kao superdržava kojoj upravljaju etatisti opsednuti regulacijom. Oni ništa nisu naučili iz istorije koja je pokazala da je centalno planiranje skoro svuda dovelo do propasti. Evo šta pišu Nejtan rozenberg i L.E.Bridsel knjizi Kako se zapad obogatio: ekonomska transformacija industrijskog sveta:

“U početku su zapadna dostignuća y samostalnosti bila rezultat slabljenja političke i religiozne kontrole, čime je data mogućnost eksperimentisanja. Rast je, naravno, jedna vrsta promene i on je nemoguć tamo gde promene nisu dozvoljene. Bilo kakva uspešna promena zahteva slobodu eksperimentisanja. Davanje takve društvene slobode vladare košta dela kontrole nad zemljom, čime predaju na neki način budućnost drugima. Velika većina društava, u prošlosti i sada, to nisu dozvoljavala. Ali se nisu ni obogatila.” 

Štaviše, “Zapdna tehnologija se razvila u kontekstu visokog stepena samostalnosti političke, ekonomske, religiozne i naučne sfere društvenog života. Da li je ovakav visok stepen samostalnosti neophodan za uspešnu primenu tehnologija za ekonomski boljitak? Mnogi se slažu sa tim da je samostalnost nauke u odnosu na političku i versku vlast bitna za napredak, a jasno je da je sličan stepen samostalnosti potreban i ekonomiji kako bi naučna dostignuća pretočila u razvoj. Tehnološki kapacitet društva će biti degradiran ukoliko postoji politička ili religiozna kontrola nad inovacijama i eksperimentima i ukoliko ta kontrola bude direktno zainteresovana za ishod.

Evropska unija je antislobodarska jer koncentriše previše vlasti u centralizovanom birokratskom sistemu kojeg ljudi izvan njega ne mogu da razumeju. Austrijski ekonomista Fridrih Hajek je u svom delu Put ka ropstvu upozorio:

“Umisliti da se ekonomski život koji se sastoji od širokog kruga raznih faktora i ljudi može može planirati demokratskom procedurom znači biti nesvestan problema koje iz toga mogu proizići. Planiranje na međunarodnom nivou, čak više nego na nacionalnom, će na kraju postati vladavina golom silom, nametanje većini od strane manjine standarda koji su planeri zamislili.”

5. Nedostatak raspodele moći u EU izaziva njenu zloupotrebu

Francuski filozof Monteskje je bio veliki pobornik britanskog političkog sistema. On se zalagao za to da se razdvoje izvršna, zakonodavna i sudska vlast, tako da nijedna ne bi mogla da nametne svoju volju. Ovo je zato što “iskustvo pokazuje da su svi ljudi podložni iskušenju zloupotrebe moći i teraju vlast dokle god ona može da ide” Ovakva raspodela moći skoro da i ne postoji u Evropskoj uniji, razdvojenost izvršne, zakonodavne i sudske vlasti skoro da i ne postoji i sve one funkcionišu bez provere javnosti. Ukratko rečeno, mala grupa ljudi izrađuje i implementira zakone koji imaju prednost nad onima koje su izglasane od strane izbornih skupština. Ovo je prototip diktature.

Bivši nemački predsednik Roman Hercog je 2007 upozorio da je EU pretnja parlamentarnoj demokratiji. Od 1999 do 2004, 84% pravnih akata u Nemačkoj i većini država članica EU je dolazilo iz Brisela. Po Hercogu, “politika EU pati od manjka demokratije i de fakto suspenzije raspodele vlasti.” Uprkos ovome EU nije praktično ni spominjana tokom izbora 2005 u Nemačkoj. Stiče se utisak da stvari od suštinske važnosti ne treba da budu predmet rasprave. Nacionalni izbori postaju sve više prazan ritual. Bitna pitanja su već rešena iza zatvorenih vrata. 

Slobodni građani treba da poštuju zakone koji se izglasaju u najboljem interesu društva i nacije. Većinu zakona u EU ne donose izabrani nacionalni predstavnici, već EU birokrate koje nikome ne odgovaraju, od kojih su neki možda kupljeni arapskim petrodolarima. Takve zakone građani nisu u obavezi da poštuju.

Monteskje je upozorio da, “kada se izvršna i zakonodavna funkcija objedine bilo u pojedincu bilo u kolektivnom telu ne može biti slobode, jer može lako doći do situacije da monarh ili senat izglasaju tiranske zakone koje posle tiranski sprovode”. Isto tako je naveo da “beskorisni zakoni slabe neophodne.” Problem sa EU nije samo sadržaj zakona i način njihovog donošenja, već i njihov broj. Pošteni građani se pretvaraju u kriminalce zakonima koji regulišu govor i ponašanje, dok kriminalci vladaju ulicama gradova. Ovakva situacija dovešće ili do policijske države ili do sloma zakona i reda ili čak oboje. 

6. Nedostatak javnosti u radu čini EU otvorenim za neprijateljsku infiltraciju

Da bi sistem vlasti mogao biti kontrolisan od javnosti potrebna je odgovornost i javnost u radu. U oba slučaja EU pada na ispitu. Evropske vođe mogu da počine izdaju stvaranjem Eurabije ne zato što vlasti EU nisu formalno potčinjene volji naroda već zato što su potpuno zakomplikovali proces donošenja odluka i izmestili ga van domašaja javnosti.

Postoji dosta razloga da verujemo da su mnogi od onih koji tvrde da su naši predstavnici potplaćeni ili ucenjeni od strane muslimanskih zemalja i drugih neprijatelja da bi progurali programe koji su u suprotnosti sa našim interesima. Nijedan sistem nije savršen ali zatvoreni netransparentni sistem kao što je EU je naročito podložan spoljnoj infiltraciji.

Takozvani “antidiskriminacioni zakoni” koje viđamo po zapadnoj Evropi su dokaz da demokratija ne funkcioniše kako je zamišljeno. Ovi zakoni dolaze od male grupe samopostavljenih vođa koji reaguju na pritisak iz muslimanskog sveta, a ne na onaj od svog naroda. Evropske političke elite rizikuju da ih vide kao kolaboracioniste i marionete neprijatelja jer se one upravo tako ponašaju. 

7. EU dovodi do smanjenja slobode govora

EU ništa ne čini da u Evropi promoviše slobodu već se, naprotiv, trudi da iskoreni ono što je od te slobode ostalo. EU, u saradnji sa islamskim zemljama, se trudi da prepravi istorijske knjige sa ciljem da one predstave “pozitivniju” sliku o islamu. EU sve više vidi medije i sistem obrazovanja kao produženu ruku državne ideologije. Ovo je tipična odlika totalitarne države, što EUSSR sve više i postaje. Stiče se utisak da EU koncept “ujedinjene Evrope” znači jedna država, jedan narod, jedno dozvoljeno mišljenje“. U iskušenju sam da kažem „i jedna dozvoljena religija: islam“. 

Kako piše britanski pisac Danijel Hejnan, “Evrokrate instinktivno ne vole spontanu aktivnost. Njima je „neregulisano“ sinonim sa „nelegalno“. Birokratski način razmišljanja zahteva unifromnost, ovlašćenje, red. Evrokrate posebno nerviraju što su blogeri, pošto imaju anarhističku crtu, protiv Brisela. Tokom referenduma u Francuskoj, Holandiji i Irskoj, glavni mediji su listom bili pro-EU, dok su ljudi na internetu uglavnom izražavali skepsu. Bruno voterfild je nedavno izvestio o tajnom izveštaju Evropske komisije o opasnosti koju po njih predstavljaju onlajn slobodari: ‘Izuzev zvaničnih sajtova, internet je prostor gde se uglavnom iznosi antievropsko raspoloženje. S obzirom na mogućnost da se dopre do široke publike po niskoj ceni i jednostavnost „NE“ poruke, pokazalo se da blogovi mogu biti veoma uticajni u periodu kamapnje.’ I šta je rešenje za EU? Regulisanje blogova!” 

U trenutku dok ovo pišem, izgleda da su najradikalniji predlozi za regulisanje blogova i nezavisnih sajtova razvodnjeni, ali ne treba sumnjati da će EU i dalje pokušavati da cenzuriše internet, pogotovo što je ova organizacija uspela da potkupi većinu tradicionalnih medija. EU ohrabruje panevropske zakone protiv “rasizma i govora mržnje”. Svaka EU akcija po ovom pitanju dovela je do dodatnih ograničenja slobode govora, onlajn i u javnosti. Nema razloga da se ne veruje da će se u tom pravcu nastaviti, pogotovo što EU stalno pokušava da podilazi muslimanima i ostalim imigrantkim grupama . Pokušaji EU da uguše drugačije mišljenje i slobodnu raspravu će biti sve agresivniji i neće moći da se ignorišu.

8. EU retko konsultuje svoje građane, a kada to uradi vređa ih

Irski referendum 2008 o EU ustavu/ Lisabonskom ugovoru je najbolji svedok o zloćudnoj prirodi Evropske unije. Pre referenduma nekoliko EU lidera je savršeno jasno saopštilo da je Lisabonski ugovor identičan Evropskom ustavu kojeg su francuski i holandski glasači odbacili i koji bi zbog toga trebalo da bude mrtav i pokopan.

Bivši predsednik Francuske Valeri Žiskar D’Esten je rekao da su “predlog originalnog ustava i ugovor praktično isti. Članovi su samo rastureni na neloliko ugovora. Zbog čega ova promena? Pre svega da bi se otklonila opasnost od referenduma.” D’Esten je takođe rekao: “Javnost ćemo navesti da ne znajući prihvati ono što im ne smemo otvoreno ponuditi… Svi raniji predlozi će biti u novom tekstu, ali ćemo ih nekako sakriti.” Španski premijer Hoze Luis Rodrigez Zapatero je rekao: “Nismo izbacili nijedan bitan deo Ustava…” Predsednik Italije Đorđo Napolitano je izjavio: “Oni koji su protiv EU su teroristi. Ukazivati na opasnost evropske super-države je psihološki terorizam.” 

Irski premijer Brajan Kauen je priznao da nije u potpunosti pročitao Lisabonski ugovor, ali je svejedno uveravao svoj narod da glasa za njega i da mu veruje na reč. Rekao je da se od glasača traži da odobre da EU napravi “efektivniji i efikasniji proces donošenja odluka.”

Kada diktator odluči da ignoriše mišljenje drugih i implementira svoju politiku bez obzira na sve ovo se sa izvesne tačke gledišta može posmatrati kao „efikasniji način odlučivanja“. Je li to efikasnost koju promoviše EU? Gospodin Kauen ne kaže ali potvrdan odgovor se nameće sam po sebi. Sudeći po rečima i delima EU elite, volja naroda je tek nezgodna prepreka na putu ka ubrzanom nametanju prosvećene politike.

Nakon referenduma kada je postalo jasno da Irci neće ni da čuju za ovakve trikove irski EU komesar Čarli Mekgrivi je otkrio javnosti da on sam nije pročitao Lisabonski ugovor: “Siguran sam da nema ni 250 ljudi od 4.2 miliona koliko živi u Irskoj koji su pročitali ovaj ugovor od korice do korice. Siguran sam i da od tih 250 jedva 10% je razumelo sve, ali kakve to veze ima. Čita li neko zakon o finasijama“. Upravo je Mekgrivi bio autor današnjeg irskog zakona o finansijama.

Da ponovimo: ovaj čovek je izneo porcenu, verovatno tačnu, da je jedva par desetina od nekoliko miliona Iraca pročitalo Lisabonski ugovor i u tome nije video ništa loše. EU ustav/ Lisabonski ugovor bi finalizovao prenos ovlašćenja na panevropsku super-državu koja bi imala skoro neograničenu moć nad pola milijarde ljudi u desetinama zemalja od Finske do Francuske, od Irske do Poljske. Irci su odgovorili na jedino razuman način, ali evropski lideri su jasno saopštili da će da nastave sa rasturanjem nacionalnih država bez obzira na mišljenje javnosti.

Predsednik Francuske Sarkozi i kancelar Nemačke Merkel su izdali zajedničku izjavu u kojoj kažu da se “nadaju da će druge države članice nastaviti ratifikaciju” Nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer je rekao: “Proces ratifikacije se mora nastaviti. I dalje sam ubeđen da nam je potreban ovaj ugovor.” Britanski ministar spoljnih poslova Dejvid Miliband je izjavio da će Ujedinjeno kraljevstvo nastaviti ratifikaciju.

Predsednik Evropskog parlamenta Hans Gert Petering je izjavio da se „proces ratifikacije mora nastaviti“ zato što je ”refroma EU nephodna njenim građanima, demokratiji i transparentosti”. Drugim rečima ignorisanje volje Iraca i pre njih Holanđana i Francuza kao i brojnih drugih koji nisu ni dobili priliku da se izjasne je u ime “demokratije.” 

Po piscu Martinu Helmu jasno je bilo od početka da elite da elite neće prihvatiti irsko “ne.” Nakon početnog šoka, jednostavno su nastavili sa prvobitnim planom:

“Jedan od najnečuvenijih i najodvratnijih argumenata evrokrata i njihovih prijatelja u liberalnim medijima je da 862,415 irskih glasača nema prava da blokira želje 450 miliona Evropljana. Ovakvom izvrtanju istine se mora odgovoriti. Prvo, tih 4 milona irskih glasači su jedini za koji su bili zamoljeni da iznesu svoje mišljenje. Ostalih 446 miliona nikada nije bilo konsultovano. Kako ijedan političar može da tvrdi da njihovi glasači žele ratifikaciju EU ustava/Lisabonskog ugovora kada je cela politička klasa oštro insistirala na tome da se narodi ne pitaju? Štaviše, u mnogim zemljama su političari otvoreno priznali da bi njihovi glasači učinili isto što i Irci, odnosno glasali protiv. Prema tome, ne radi se o tome da par miliona irskih glasača blokira stremljenja ostalih evropskih glasača već se masa Iraca suprotstavila željama nekoliko stotina koji čine tzv. evopsku elitu. Drugo, šta se desilo za 20 miliona Francuza i Holanđana koji su odbili isti dokument nekoliko godina ranije?”

Evropska komisija je u aprilu 2008 predstavila novi plan sa ciljem povećanja uloge građana EU u procesu odlučivanja i povećanja popularnosti iste. “Moramo konsultovati građane,” rekla je tada švedski komesar Margot Valstrom. Ta žena se 2005 proslavila izjavom u kojoj je rekla da Evropljani moraju da ratifikuju evropski ustav inače rizikuju novi holokaust. Tri godine nakon što je ustav odbijen, novog holokausta nema ni na vidiku a EU se više ni ne pravi da ju je briga za mišljenje naroda. Kada evrokrate pričaju o konsultovanju naroda, zapravo misle da ih vređaju.

U aprilu 2008 održane su demonstracije protiv ratifikacije Lisabonskog ugovora u centru Beča ispred Državne opere koje su okupile ljude iz svih partija i slojeva stanovništva, a ratifikacija je izvršena bez referenduma. Ankete su pokazale da Austrijanci misla, s pravom, da se politika vodi isključivo u Briselu. Oni vide da su lokalni političari bez prave moći i mnogi nisu hteli da još više vlasti daju EU.

Ankete iz sredine 2008 su pokazale da je velika većina Holanđana protiv Lisabonskog ugovora koji je identičan ustavu iz 2005 kojeg su Holanđani odbacili na refrendumu sa 62 naspram 38 posto. Holandija će svejedno nastaviti njegovu ratifikaciju po rečima premijera Jan Peter Balkenendea, bez obzira na odbijanje Irske. Političke elite su odlučne da nastave proces koji uništava njihove države i svodi ih na provincije eurabijske superdržave, pritom otvoreno ignorišući sopstvene narode.

Kako kaže Helm, “Vlade svesno i svojevoljno idu protiv sopstvenih naroda, krše sopstvene ustave, korumpiraju sudstvo i počinju da vladaju bez podrške naroda i nezakonito….Ovako nešto vodi ka revoluciji. I to je dobro! Tomas Džeferson je rekao da ‘se drvo slobode povremeno mora zaliti krvlju rodoljuba i tirana.’ Imam osećaj da je sve više ljudi u Evropi spremno na to. A političari?”

9. EU podriva legitimitet i povezanost vladara sa građanima

Pobornici Evropske unije tvrde da je ona “mirovni projekat.” Ali EU zapravo vodi rat, kultirni i demografski rat protiv celog kontinenta od Crnog do Severnog mora sa ciljem da uništi nacionalne države i zameni ih imperijom kojom upravljaju samopostavljene birokrate. Ovo podržavaju lokalni političari radi uvećanja sopstvene moći i uklanjanja ograničenja demokratskog društva. EU navodi nacionalne elite na izdaju naroda kojima su se zakleli da će ih štititi.

Entoni Kohlan redovni profesor na Triniti kolenju u Dablinu je izjavio za EU Observer:

“Na nacionalnom nivou, kada ministar želi da uradi nešto, on ili ona mora imati podršku premijera, saglasnost ministra finansija ako to uključuje trošenje novca iz budžeta i iznad svega podršku parlamenta, kao i implicitnu podršku glasača. U Briselu pak, zakone pravi komitet ministara od 27 članova, čime ministar postaje deo oligarhije, komiteta zakonodavaca, najmoćnijeg u istoriji koji pravi zakone za 500 miliona Evropljana i kojeg je nemoguće smeniti bez obzira šta uradi. Nacionalni parlamenti i građani država članica gube vlast sa svakim EU ugovorom, jer u mnogim oblastima politike nemaju konačnu reč. Pojedinačni ministri sa druge strane dobijaju neverovatnu količinu lične moći, pošto se transformišu u izvršnu ruku EU vlasti na nacionalnom nivou.” 

EU ministri sebe vide kao arhitekte buduće supersile i time sebe mogu da oslobde nadzora nacionalnih parlamenata. Po Kohlanu, EU integracija predstavlja “postepeni državni udar nosilaca izvršne vlasti nad zakonodavnom i političara protiv građana koji ih biraju”. Ovaj proces izmešta vlast iz “tradicionalnih vladinih institucija, ostavljajući ih formalno netaknutim. Oni zadržavaju stara imena — parlament, vlada, vrhovni sud — da ne bi uznemirili građane, ali njihove klasične funkcije su transformisane.”

Evropska unija je zapravo pokušaj elita evropskih naroda da uzurpiraju vlast, zaobilazeći i ukidajući demokratski sistem, što predstavlja jedan tihi državni udar. Ideje kao što su “promovisanje mira ” ili “slobodne trgovine” se koriste kao paravan za golo preuzimanje vlasti.

Evropska unija je duboko iskvarena i samim temeljima i ne može da funkcioniše izuzev kao sve veća panevropska diktatura kojoj upravlja samopostavljena oligarhija. Štaviše, postoji bojazan da je upravo kao takva i zamišljena. Vlast je koncentrisana u institucije koje su se postavile iznad formalnih i neformalnihograničenja javnosti i nadgledanja. Vlasti EU mogu da rade manje-više šta žele, a primer za to su odnosi sa islamskim svetom.

10. EU širi kulturu laži i korupcije

Nakon što su irski glasači odbacili Lisabonski ugovor (malo izmenjenu, ali u suštini recikliranu verziju evropskog ustava odbijenog od strane Francuza i Holanđana), danski premijer Andres Fog Rasmusen je rekao je rekao da Irskoj treba dati manje od devet meseci da uskaldi razlike sa Lisabonskim ugovorom, odnosno do izbora za Evropski parlament 2009. Rasmusen je izjavio da proces ratifikacije treba nastaviti bez obzira na irsko „ne“. Evropski lideri su uglavnom favorizovali ratifikaciju EU ustava bez referenduma jer su bili svesni otpora u mnogim zemljama. Besmisleno je imati referendume samo onda kada elite to žele i ukoliko one jednostavno ignorišu njihove rezultate. 

Rasmusen je sjajan primer kako Evropska unija razgrađuje demokratski sistem i kako je ona zamišljena u tu svrhu. On treba da sledi volju i interes svog naroda ali njegova odanost je prema EU oligarhiji. On nije najgori od evropski lidera, ovde se ne radi o ličnim karakteristikama, radi se o tome kako EU korumpira inače poštene ljude. Slično se desilo u Portugalu, gde se premijer odazvao na apele čelnika Nemačke i Francuske, a ne mišljenju svojih birača.

EU je puzajući državni udar koji se odigrava u desetinama država istovremeno. Ona je napravljena tako da razvlasti sve organe koje zavise od volje naroda i vlast prebaci neizabranoj oligarhiji. Ona je čak gora od državnog udara jer cilj državnog udara je preuzimanje vlasti u jednoj zemlji. EU ne želi preuzimanje vlasti u nacionalnim državama, EU želi da ih ukine. EU je organizovana izdaja. 

EU elita reguje jedinstveno kada je njena vlast ugrožena. Članovi Evropskog parlamenta i učesnici u EU sistemu su dobro plaćeni za svoje poslove što znači da im je u interesu da takav sistem sačuvaju. Njihova odanost je kupljena poreskim novcem evropskih građana koji je prebačen iz nacionalnih država u EU. EU je takoreći njihov penzioni fond. Kada izazovete EU, postajete direktna pretnja njihovim finasijskim interesima i oni reaguju. Isto kao nekada SSSR, Evropska unija promoviše kulturu laži i korupcije koja počinje navrhu i širi se nadole ka društvu u celini. EU sistem korumpira sve koje ga dotaknu. On ne može biti reformisan već samo rasturen.