Od finansijske krize do rata sa Rusijom

Proamerički lobi u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope stalno bruka sve, zbog želje da iskoči iz svoje kože. Tako su se mogle čuti i optužbe Rusije za blokadu crnomorksih luka Južne Osetije iako je cela Južna Osetija gotovo 250 kilometara od mora i nikada nije imala izlaz na Crno More.

·   Pored Gruzijske krize koju znamo kako se završila sada se i u Ukrajini stvaraju napetosti, za sada samo parlamentarne, ali se one začas mogu preliti i u oružane.


Opasna kocka sa velikim ulogom
Rusi su za sve krivi, ili će da slušaju ili se
sa njima treba definitivno obračunati.

Tako je jedan od američkih „advokata“ agresivnog režima Saakašvilija optužio Rusiju za blokadu crnomorksih luka Južne Osetije. Da stvar bude maksimalno komična Tskhinvali, odnosno Južna Osetija, je daleko gotovo 250 kilometara od mora i nikada nije imala izlaz na Crno More. Komedija se ipak nastavlja jer je logika drugih američkih kolega-rusofoba lišena bilo kakve suštinske logike a koja potvrđuje davnašnju istinu o „uslužnom glupaku“. Tako dolazimo do još većeg apsurda da većina „gnevnih pajaca“ standardno počinje stereotipnim optužbama Rusije a sve se završava zahtevom da se utvrdi ko je započeo rat na Kavkazu. Tačnije, ljudi su se bez imalo stida ispoljavali kao potpune neznalice, kako geografije tako i predmeta o kojem su diskutovali donoseći čak i zaključke. Komentar našeg analitičara Sergeja Guka je bio vrlo kratak. Dali je ovo uopšte moguće i znanju li ti ljudi šta uopšte govore.

O pravoj pozadini kavkaskog sukoba, rečeno je malo i sa nedoumicom. No o tome ko ga je i zašto započeo detaljno se govori u nezavisnom istraživanju Martina Hantkea iz informacionog biroa za militarizaciju u Tübingen - German. Celo istraživanje je objavljeno nedavno i u berlinskom Junge Veltu, ali to kao da niko nije ni čitao. Kada se barem taj izveštaj pročita tešo da će iko poverovati da je napad na Tskhinvali izvršen bez prethodnog dogovora sa SAD. Ostaje samo maglovito, i to treba da utvrdimo, čime je Vašington bio motivisan za tako huškanje Tbilisija na vojnu akciju. Ali u nastavku teksta iznosimo neke moguće ili najverovatnije motivacije za Vašingtonsko delovanje.

Da li su američki stratezi pogrešili u svojim proračunima i smatrali da će se Moskva pomiriti sa agresijom Saakašvilija, bez žešćih reakcija? Moguće da je i tako. Mada je poznato da je glavna zamisao kreatora napada na Južnu Osetiju bila da se Rusija uvlačenjem u konflikt diskredituje i proglasi agresorom. Računajući da će se time EU još dalje gurnuti na antirusku stazu. U podršku toj opciji u svoje tradicionalne vazale kao što je Velika Britanija, Poljska i pribaltičke zemlje SAD i nisu sumnjale. Ali to im nije dovoljno. Želeli su da u neprijateljstvo prema Moskvi grunu što dublje i koaliciju zemalja stare Evrope kao što su Nemačka, Francuska, Italija…

Rusofobija kao aksiom politike SAD i EU
Za Amerikance je latentni košmar ostao još iz vremena generala De Gola, a koji se jednom prilikom javno izjasnio da ja za Evropu jedini spas, „osovina Pariz-Berlin-Moskva“. SAD se tog košmara ni danas ne mogu da oslobode pa su pomislili da je „osovina“ ponovo oživela, kako oni to nazivaju, i koja je ponovo formirana posle napada SAD na Irak. Saveznici su se tada osmelili da izraze sopstveno mišljenje, različito od vašingtonskog, i navedu da je to pogrešna ratna avantura u kojoj oni ne bi hteli da sudeluju. Znači bila je potrebna „uzda“ za evropske nezadovoljnike, pa je kavkaska ratna avantura opravdala te nade Amerikanaca sa kamatom.

Ona je dozvolila i ubrzala da se izvede blic-odluka o razmeštanju elemenata PRO u Češkoj i Poljskoj, i da se aktiviziraju američki pokušaji da se Evropa odseče od ruskih izvora energetskog snabdevanja. Između ostalog da se osujeti izgradnja gasovoda Severni i Južni tok, da se zamrznu pregovori EU sa Rusijom o novom partnerskom sporazumu, kao i delatnost Saveta Rusija-NATO. Martin Hantke u ovom izveštaju nagoveštava kroz svetlo trenutnih napetosti dvostruku ulogu Nemačke.

Sa jedne strane Nemačka ima objektivnu potrebu da proširi ekonomske veze sa Moskvom jer je to u njenom prvorazrednom interesu. Nemačke direktne investicije u Rusiju godišnje iznose oko 15 milijardi evra jer veliki broj njenih firmi radi i uspešno posluje na velikom ruskom tržištu. Sa druge strane, Berlin se nekritički pridružio huškanju koje su SAD započele i guraju protiv Rusije. Berlin se tako bez osvrtanja na sopstvene interese priklonio grupi „jastrebova“ i počeo da podržava američke inicijative protivu Rusije. Desilo se nešto što podseća na jurnjavu za dva zeca, pa su u tom pravcu i novi koraci.

Prvi je pružanje statusa privilegovanog partnerstva EU za Ukrajinu kao nagrada za antiruski kurs koji Kijev uporno sprovodi. U taj paket spada i podrška planiranog razmeštanja NATO baza u Gruziji, kao i saglasnost na prijem ove zemlje u NATO alijansu, mada je pre svega pola godine Angela Merkel istupala čvrsto protivu toga. Njen argument je tada bio da zemlje uvučene u regionalne ili unutrašnje konflikte sa tačke gledišta Nemačke ne mogu da budu članice NATO-a. Sada, kada se situacija zaoštrila još više, ispostavilo se da mogu. Sada odjednom sve može uprkos volji otprilike 60% nemačkog stanovništva, koje ne želi da ima nove probleme sa avanturistom iz Tbilisija. U jeku teške finansijske krize gde je i Nemačka ozbiljno uzdrmana nad režimom Saakašvilija prolila se zlatna kiša. Finansijska pomoć iz SAD od milijardu dolara, još 570 miliona evra od velikodušnog MMF kao i stotine miliona od EU. I sve za obnovu vojne infrastrukture Gruzije. Tačnije, za stvaranje antiruskog uporišta.

Paralelno sa tim pojavio se zahtev da se razradi takozvani odbrambeni plan NATO-a za pribalitčke države i one koje okružuju Rusiju. Da se sklepa neki novi „Varšavski ugovor“, samo okrenut naopačke, pa da se od država koje se graniče sa Rusijom napravi novo krilo NATO-a. Od nekadašnjih republika SSSR-a i bivših socijalističkih zemalja treba napraviti prvi ešalon i novo „NATO topovsko meso“ kao stalna pretnja uperena prema Rusiji. Zaključak nezavisnih istraživanja mnogih analitičara je vrlo obeshrabrujući. Sa zapada se sve radi da se epoha „uboda iglom“ zameni epohom direktne konfrontacije, sa svim posledicama po evropsku ali i svetsku bezbednost. To što će u tom direktnom konfrontiranju Evropa izvući deblji kraj, to Amerikance i ne zanima, ali kako se takvim škakljivim „igrama“ Evropljani olako pridružuju.

Kako bi situacija bila što jasnija svemu ovome treba dodati još i ovo: SAD su za saveznike odredile novi politički princip po maniru aksioma. Od sada atlantska solidarnost obavezno treba da bude praćena rusofobijom i tu nema odstupanja. Sve ostalo se isključuje. Pa i svako partnerstvo sa Rusijom, čak i čisto privredno koje je Evropljanima u nekim oblastima neophodno, isključuje se i smatraće se kao verolomstvo.

Ukrajina se ponovo našla na ivici velike političke krize.
Ukrajinska slepa poslušnost prema SAD

Pristalice predsednika Viktora u ukrajinskom parlamentu očekuju da će ga predsednik Vrhovne Rade raspustiti u utorak ili sredu. Upravo u naredna dva dana, smatraju oni, predsednik Ukrajine će potpisati ukaz o prevremenom prekidanju ovlašćenja parlamenta.

Kako ističu eksperti, Juščenko nema drugi način da izađe na kraj sa političkom situacijom u zemlji i da smeni premijera Juliju Timošenko, koja se faktički sada oslanja samo na parlamentarnu većinu. Mada poslednja anketiranja pokazuju da u takvom razvoju događaja pro-predsednički blok Naša Ukrajina (Viktora Juščenka) – Narodna samoodbrana, može da ostane bez velikog broja poslaničkih mandata u novom sastavu parlamenta.

Radi se o tome da je trenutno rejting aktualnog ukrajinskog predsednika krajnje nizak. Tako u Kremlju kolaju šale da se popularnost Juščenka kreće od nule do ništa. Juščenko se danas može da oslanja samo na svoje poslednje saveznike – administrativni resurs i moguće raspuštanje Rade (ukrajinskog Parlamenta). Jer ako Lidiju Timošenko liši premijerske dužnosti, predsednik Juščenko jedino može da počne da je optužuje za iniciranje socijalno-ekonomske i političke nestabilnosti, smatra rukovodilac ukrajinskog centra za politička istraživnja Mihail Pogrebinski i nastavlja.

U suštini, mi očekujemo da predsednik proglasi raspuštanje parlamenta, što je na kraju i najavio. U principu, on ima pravo da ga raspusti danas-sutra, ali to neće biti dobro rešenje ni za njega. Radi toga on drži navodne konsultacije i dobija formalno pravo na to, mada raspuštanje parlamenta nije njegova obaveza. Kroz ove „konsultacije“ on može da odugovlači toliko koliko smatra da mu je korisno i da traži najpogodniji termin za raspuštanje Vrhovne Rade. Neki eksperti smatraju da je možda po njega bolje da raspuštanje parlamenta odlaže za par nedelja, kako bi zatim dobili pravo da za 60 dana (prema Ustavu) proglasi reizbor parlamenta. To se podudara sa božićnim praznicima, što nam dozvoljava da sa velikom verovatnoćom tvrdimo da izbora uopšte neće ni biti. Čak iako se izbori raspišu polovina stanovništva za praznik neće doći na izbore, pa će predsednik faktički još tri meseca biti jedini centar vlasti u zemlji.
 
U inat mami, odsećiću sebi uši!
Eksperti se slažu u mišljenju da će u slučaju pobede Julije Timošenko na narednim predsedničkim izborima, Kijev hitno prestati da daje antiruske izjave i stalno komplikuje i zaoštrava situaciju sa Moskvom. Šta više, Julija Timošenko će se potrudiće da sa Moskvom uspostavi tesne partnerske odnose, koji su se za vreme predsednika Viktora Juščenka značajno pogoršali. Zanimljivo je da čak ni evropski političari ne mogu da nađu izvore takvog tvrdog, pa povremeno i otvoreno neprijateljskog stava Juščenka prema Rusiji. Neki analitičari smatraju da je to nalog Vašingtona koga se Juščenko slepo pridržava. Njegovu težnju da maksimalno pokvari odnose sa Moskvom u Francuskoj i Nemačkoj nazivaju klasičnim obrascem takozvane „dečije politike“ – što se žargonu navodi: „u inat mami, odsećiću sebi uši“.

Vrhunac nepromišljenih i provokativnih izjava Juščenka, između ostalog svako je i izjava o Crnomorskoj floti Rusije, koja treba da daje izveštaj predsedniku Ukrajine kada planira da napusti bazu na Krimu. Naravno da ga Rusija o isplovljavanju ili upotrebi svoje flote nikada neće obavestiti, ali takvi zahtevi ili izjave mogu mnogo štetiti Ukrajini pa u određenom momentu i ugroziti zemlju. Sve su to bezrazložni potezi ali i pokazatelji nezrele politike koje mogu doneti krupniju nestabilnost zemlji. Ulazak Ukrajine u EU bila je jedna od glavnih tačaka u njegovoj izbornoj kampanji kao i u predsedničkom programu Juščenka. Međutim uz stalne konfrontacije sa Rusijom perspektive stupanja Ukrajine u EU postaju maglovite jer ni EU nije u interesu da se na svim poljima sukobljava sa Rusijom. Osim ako to nije neki potpuno novi kurs zapada. Zapad a posebno SAD bi možda i mogle da zagovaraju takvo zaoštravanje ali račun te nategnute politike sa prvim susedom platiće Ukrajina, pa sam Juščenko. O tome bi trebalo ozbiljnije razmisliti pogotovu ako pred nosom imamo primer neodgovorne politike Saakašvilija u Gruziji. Kada su Ruske trupe ušle u Gruziju Amerikanci nisu dotrčali da Saakašviliju pomognu već su ga ostavili samog. Samo ga je čudna uzdržanost Rusije spasla da ne ulete i u Tbilisi pa i da njega zajedno sa ostalim državnim aparatom pohapse.