Onaj koji od zemlje i mrvljenog kamena stvara lepotu

Uz blagoslov arhimandrita hrama Svetih apostola Petra i Pavla, episkopa Moravičkog Antonija, u Podvorju srpske patrijaršije u Moskvi je 11. septembra otvorena izložba ikonopisnih radova srbskog slikara i umetnika Dejana Mandelca. Na izložbi je predstavljeno devet ikona. Ruska publika je po prvi put videla srpsku savremenu ikonopis koja se odlikuje zadivljujućim nivoom kvaliteta i izražaja. Razgovarala sam sa umetnikom o njegovom radu i stvaralaštvu, idejama i budućnosti, pojmovima i saznanjima u svetu umetničkog života jednog ikonopisca.

Kako je došlo do saradnje sa Srbskom pravoslavnom crkvom u Moskvi i koliko inače izlažete van granica Srbije?

- Do realizacije ove izložbe došlo je zalaganjem gospođe Ljube Kuznjecove. Ona je u dogovoru sa preosvećenim vladikom Antonijem sama organizovala i sprovela celokupnu izložbu, na čemu sam joj jako zahvalan. Sa gospođom Ljubom inače sarađujem već skoro godinu dana, od kada su počele pripreme za grupnu izložbu Boja Srbije, koju su žitelji Moskve mogli da vide negde u aprilu ove godine i koja je, kako sam primetio, naišla na izuzetan odjek, a koja je kasnije bila prenesena i u Vladimir. Do saradnje sa njom je, opet, došlo posredstvom moje jako dobre prijateljice Isidore Ivanović, takođe slikarke, koja je dobro poznata moskovskoj publici. Jako sam im zahvalan na prilici koja mi je pružena da izlažem u, po mom mišljenju, najznačajnijem kulturnom centru "slovenskog" sveta. Iskoristio bih ovu priliku i da se zahvalim preosvećenom vladici Antoniju i podvorju Srpske Pravoslavne Crkve u Moskvi na prostoru koji su pružili da se ova izložba realizuje. Do sada sam van granica Srbije izlagao u Sjedinjenim Američkim Državama u više navrata, na grupnim izložbama, od kojih je najznačajniji nastup na Doral Art Fest-u u Majamiju prošle godine. Ove godine ili početkom sledeće ću izlagati i u Austriji, a u pregovorima sam i za samostalnu izložbu u Kijevu.

Čime ste se bavili u detinjstvu. Da li se još tada moglo reći da će Dejan postati slikar i umenik? Ko vas je u tome podržavao?

- Pa recimo da sam nešto crtao od malih nogu, ne naročito ozbiljno. Onda, u mladosti, sam se uglavnom bavio muzikom, i pomalo crtao stripove i ilustracije za andergraund fanzine i slične stvari, to je tek bilo jako neozbiljno. Posle vojske sam rešio da studiram dizajn, i shvatio sam da pored sve svoje ljubavi prema slikarstvu ja uopšte ne znam da crtam. Zahvaljujući jednoj porodičnoj prijateljici koja je bila nastavnik likovnog uspeo sam da spremim prijemni i da upišem dizajn na Višoj politehničkoj školi u Beogradu. E sad tu je, na toj školi, pored slikanja morala da se uči i matematika, marketing... razne neke stvari koje mene nisu uopšte interesovale, tako da posle nekih godinu, godinu i po dana ja sam polako počeo da zanemarujem studiranje. U to vreme sam počeo da se interesujem za hrišćanstvo, počeo da idem u crkvu i posle nekog vremena, logično, počeo da se interesujem za ikonopis, da proučavam ikone i polako da crtam. Par godina kasnije upisao sam Akademiju Srpske Pravoslavne Crkve za umetnost i konservaciju, tamo sam imao veliku sreću, čast i zadovoljstvo da mi ikonopis predaje otac Stamatis Skliris iz Atine, od koga sam jako mnogo naučio, i sa kojim sam ostao u kontaktu i pošto je on napustio mesto profesora na akademiji, i dan danas mi pomaže savetima i kritikama. Mislim da sam zahvaljujući njegovoj podršci i veoma pozitivnim reakcijama na moj rad, u stvari, odlučio da se profesionalno u potpunosti posvetim crkvenoj umetnosti. Tada u Srbiji nije bilo mnogo literature o ikonopisu i nije bilo lako doći do informacija i najviše se učilo i praktično i teoretski od ljudi koji su se time bavili. Mnogo mi je značilo i druženje sa pokojnim Vladom Manićem, koji se par godina kasnije vratio iz Sjedinjenih Američkih Država i koji me je uveo u svet profesionalnog bavljenja umetnošću i naučio me da restauriram ikone, što je takođe bilo veoma značajno za moje dalje bavljenje ovim poslom.(U priloženom audio fajlu emitujemo i deo intervjua sa V.Manićem koji govori o slikarstvu) Mene je od početka, pored, naravno, učenja i usavršavanja slikarske tehnike, jako zanimala i teorija i teologija ikone, ali kako je literature bilo malo, a mene zanimalo mnogo stvari, naučio sam ruski jezik (nešto kasnije i engleski) i nabavljao knjige iz inostranstva i čitao sve do čega sam mogao da dođem. Interesantno je da sam dok sam bio momak, dok nisam zasnovao svoju porodicu, sav novac koji sam zarađivao od slikanja trošio na stručnu literaturu i pribor, alat i materijal za slikanje, ali prvenstveno na knjige.

Koliko se vaše izražavanje približilo ili bar došlo do ikonopisanja? Da je to vaš krajnji cilj?

- Ikonopis pa i slike koje radim, a koje su u suštini jako usko povezane sa ikonopisom, su pre svega izraz duhovnosti (valjda je to slučaj i sa svakom umetnošću). Bog je izvorni stvaralac, jedini autentičan stvaralac, jer stvara iz ničega. Posao umetnika nije stvaralaštvo u punom smislu te reči, mi samo preoblikujemo materijal, u nameri da, koliko smo u mogućnosti, stvorimo nešto lepo, time podražavamo, u izvesnoj meri, Tvorca, a rekao bih da je to jedna, pre svega duhovna delatnost. Mislim da se termin duhovnost danas malo pogrešno koristi. Postoje razni duhovi. Može nas inspirisati Duh Sveti, ali tu su i duhovi podnebesja. Zato i kažem da je svaka umetnost zapravo izraz duhovnosti. Kakva će ona biti zavisi od duha kome se priklonimo. Možda će nekima zvučati čudno, ali ni crkvena umetnost nije imuna na to. Pa i svako od nas, kao umetnik, ali i kao ličnost, vodi nekakvu borbu u sebi kojem će se duhu prikloniti, mislim da od toga i zavisi kakva dela stvaramo, ali od toga u krajnjoj liniji zavisi i naša kompletna egzistencija.

Da li u ovom vidu umetnosti mogu da postoje uzori i kako uopšte započinje jedan proces u vašem radu?

- Ne znam šta bih ukratko mogao da kažem o uzorima. Mi pravoslavni baštinimo najozbiljniju, najdugotrajniju, najraznovrsniju i pre svega najlepšu kulturnu tradiciju koja je ikad postojala. Od Sinajskih ikona (ali i od ranije, pa i od pre Hrista, možda ne tako evidentno) do danas ta kulturna tradicija postoji i razvija se. Navesti nekoliko primera iz nje prosto nije moguće, a svakako nije pošteno. Proučavanje likovnih dela i traženje inspiracije u njima nije moguće završiti, to je proces. U jednom periodu prevlada jedno, u drugom nešto drugo. Pored očiglednih uzora u likovnim ostvarenjima mnogo utiče na moj rad i književnost, bogoslovska, bogoslužbena, ali i savremena, ili antička. Za neke sam slike inspiraciju nalazio na neočekivanim mestima, u narodnoj poeziji ili u vedama ili nečem drugom, nadam se da se to vidi u onome što radim. Spremajući se za rad na nekim slikama pročitao sam po nekoliko knjiga. 

Imam jednog jako dobrog prijatelja, sveštenika, oca Nikolu Milovića koji je i književnik. Jako puno vremena provodimo zajedno pričajući o umetnosti, procesu stvaranja, komentarišemo rad jedan drugog. Mislim da je, ustvari, on najviše uticao na moje slikarstvo, iako on ne zna da nacrta ni čiča Glišu. Možda je interesantno reći da je napisao roman "Sliveno i nedodeljivo", koji je izdala naša izdavačka kuća eparhije šumadijske i bilo bi interesantno da ga neko prevede na ruski jezik. Jer to je izraz naše savremene kulture koja je duboko ukorenjena u prošlosti ali i u savremenosti.

Šta za vas predstavlja slikarski jezik kojim se koristite i šta je to umetnik danas?

- Slikarski jezik kojim se ja izražavam formiran je jako davno, milenijumima se usavršavao i razvijao. Osnove tog jezika su u potpunosti definisane pod okriljem pravoslavne Crkve, u periodu Romejskog carstva (koje se danas pogrešno naziva Vizantija). Gramatika i osnovni principi tog jezika nisu jednostavni, i ne bi mogli da se objasne za jednog intervjua. Današnjem umetniku, pa i ikonopiscu, nije lako da se služi tim jezikom. Potrebno je jako puno čitanja, ali i pisanja da bi se malo zagrebalo po površini tog ogromnog bogatstva koje su stvarale mnoge generacije neverovatno talentovanih i vrednih ali i obrazovanih i Bogu predanih umetnika. Cilj bavljenja ikonopisom je uzvišen, zadatak ikonopisca je da braći u Hristu prikaže živo prisustvo Boga i svetitelja u Crkvi, da prikaže da svi mi zajedno sa Hristom i svetima učestvujemo u svetoj Liturgiji. Jezik kojim se služi ikonopisac u funkciji je postizanja tog cilja. Postoji slika o umetniku, danas, kao o ubogom (često alkoholisanom u boljem slučaju) intelektualcu pod stalnom frustracijom da bude originalan, da uradi nešto što niko ranije nije uradio, da šokira. Ovakva predstava nastala je u okviru takozvane zapadne kulture, kojoj smo i mi već nekoliko vekova besmisleno podložni. Slikar je, po našoj tradiciji, onaj koji od zemlje i mrvljenog kamena stvara lepotu kojom istinski svedoči bližnjima da u Hristu niko ne umire.

Kako je rekao Vladimir Manić, umetnik postaješ onda kad te umetnost izabere. U životu mog današnjeg gosta, umetnika živopisca, umetnika ikonopisca Dejana Mandelca, sve je upravo tako.

Vesna Semičastnova,