Banda Pink panter - oni su intriga, njima se dive

Kriminalnoj grupi Pink panter, koja se bavi pljačkama najpre skupocenih juvelnirnica, Interpol je dodelio ime. Grupu navodno čini ukupno nekoliko stotina članova, a većina njih je iz Srbije i Crne Gore. Moguće je i da je nekoliko članova grupe, bilo čak i vojno angažovano u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Govore više različitih jezika i poseduju pasoše sa lažnim podacima. Oni su intriga, njima se dive, o njima je snimljen film.

Grupa je prvi put privukla pažnju javnosti 1993. godine kada je izvršila pljačku dijamanata u vrednosti od 500.000 funti u elitnom delu Londona, čuvenom Mejferu. Njihovo ime figurira od momenta kada su posle pljačke, lopovi sakrili dijamante u kutiju sa kremom za lice, tako oponašajući scenu iz filma „Povratak Pink pantera“, sa čuvenim glumcem Piter Selersom u ulozi nespretnog inspektora Kluzoa.

Tokom poslednjih par godina, „Panteri“ su opljačkali 120 prodavnica u više od dvadeset zemalja, među kojima su Francuska, Švajcarska, UAE, Japan, Danska, SAD. Na udaru grupe su bili mondenski gradovi Ženeva, London, Monako, Dubai.

„Panteri“ su najpre poznati po svojim smelim pokušajima da provale u izabrane radnje, spektakularnim bekstvima ali i primetnom dozom humora i stila. Zapravo, njihova posvećenost detaljima im je omogućila toliko uspeha u ovim poduhvatima. 2005. godine su opljačkali draguljarnicu u San Tropeu noseći košulje sa cvetnim dezenom, posle čega su pobegli gliserom. U narednoj akciji u decembru 2008.godine, 4 pripadnika grupe obučeni kao žene opljačkali su juvelirnicu u Parizu. Još jedna spektakularna pljačka draguljarnice u centru Dubaija, izvedena je upadom automobilima u tržni centar, po danu. Snimak akcije, koji je načinio slučajni prolaznik, postao je pravi hit na „Jutjubu", sa više od 200.000 pregleda. Poučeni ovim iskustvom, pripremajući sledeću pljačku u Bijaricu u Francuskoj, Panteri su prefarbali klupu koja se nalazila ispred draguljarnice, kako bi znakom „sveže ofarbano“ sprečili prolaznike da slučajno sednu pred samu radnju tokom pljačke. U britanske draguljarnice oni ulaze obučeni u igrače golfa, sa štapovima u torbi na ramenu. U Tokiju nose velike kišobrane, kao što to čine lokalna gospoda. Ono po čemu su prepoznatljivi policiji širom sveta su, kao što rekosmo - veoma brze, dobro organizovane, no, važno je naglasiti i suptilne akcije u kojima retko koriste nasilje.

Sagovornik „Glasa Rusije“, pripadnik MUP-a Srbije, policajac Jugoslav Milošević komentariše popularnost „Pantera“ i kako policija prepoznaje njihov „stil rada“:

- Mislim da je to isforsirano i da se mnogo više pripisuje toj grupi, nego što je sve zaista njihovih ruku delo. No, uopšteno govoreći, po načinu na koji je izvršeno neko krivično delo, načinu organizacije i samom izvođenju pljačke, može se zaključiti da le je to delo te kriminalne grupe, Pink panter.

Policiji, odnosno Interpolu, međutim, nimalo se ne dopada što je grupa „Pink panter" vremenom postala „globalna, romantična legenda". A „Panteri“ tu predstavu o sebi grade najpre zbog činjenice da potiču iz jednog od najsiromašnijih delova Evrope, kao i da kradu od bogatih. Jedan od pripadnika Interpola, koji godinama prati njihove aktivnosti, čak je priznao i da im se „na neki čudan način divi".

Očigledno je da se policijske metode do danas nisu pokazale dovoljno efikasnim, pa se stoga u poslednje vreme angažuju i psiholozi, ali i profiličari, kako bi se pripadnicima ovako dobro organizovanih grupa ušlo u trag. Govorimo sa jednim od retkih sertifikovanih profiličara sa prostora bivše Jugoslavije, Milisavom Popovićem iz Nikšića:

- Ključni položaj profiličara, naročito onih deskriptvnih, jeste da pokušaju da objasne patogenog pojedinca koji ugrožava vrednosti zajednice, nacije, šireg regiona. Na primer, mene angažuju inostrani mediji kada pokušavaju da razjasne neke kriminogene radnje ili bestijalne zločine koji su se dešavali na ovim prostorima. Najpre zbog toga što, policijska metodologija kojom se da objasniti ili definisati neka pojava više nije dovoljna, tačnije, manjkava je. I onda uloga ljudi koji se razumeju u psihopatologiju i sociopatologiju biva sve izraženija.

Dalje, gospodin Popović objašnjava šta je potrebno kako bi se, kriminalna grupa mogla profilisati i raspoznati njeno delovanje:

- Da bi profil dobro bio urađen, mora da postoji veza, odnosno "input" koji bi davao povratne informacije o tome šta se dešava u određenoj grupi. U ovom slučaju ako govorimo o nekoj kriminogenoj udruzi, ili kako oni sami za sebe kažu - gilde, stvar je jasna - mora postojati neka vrsta nadzora ili uvida u njihovo ponašanje. Naravno, neka zlodela mogu posle da budu protumačena po određenom redu i načinu, pa da čovek može da kaže - e, to izgleda kao da je uradio Pink panter ili neka druga kriminalna grupa. Međutim, da bi se predupredio zločin, ili znala putanja njihove strategije, mora postojati uvid - da li uz pomoć doušnika ili čoveka koji uz pomoć novih tehnologija sa strane posmatra sve što se dešava u samom osinjaku.

No, da se vratimo „Panterima“ i nekim, gotovo čudnim sudbinama pripadnika ove grupe. Marta 2012.godine u Atini su uhapšena 3 člana grupe. Dvojica Srba, bili su sumnjivi policijskoj patroli zbog perika koje su nosili. Dali su se u beg i tom prilikom je jedan od njih pištoljem pucao i ranio policajca tokom potere. Obojica su potom uhapšeni i odali trećeg člana grupe, državljanku Srbije u svojim ranim 40-tim, bivšu košarkašicu, a podvlačimo i bivšu reprezentativku Jugoslavije - Oliveru Vasić Ćirković. Dodajmo još i da je Olivera u julu 2012. pobegla iz atinskog zatvora tako što je pretukla čuvarku i ukrala joj ključeve.

Mnoge od ovih interesantnih priča i sudbina, zaintrigirale su britansku rediteljku Havanu Marking.Ovog leta, u Njujorku, bio je premijerno prikazan njen dokumentarac o „Panterima", koji zaokuplja gledaoca obiljem insajderskih informacija. Rediteljka filma je izjavila da su „Panteri", koje je srela tokom prikupljanja materijala za snimanje filma - „depresivni, usamljeni i paranoični". Jedan od njih čak govori i da bi voleo da „može da se oseća sigurnim", ali da su posledice njegovog „posla" - paranoja i konstantno osvrtanje preko ramena. Na ove reči se nadovazuje i autorka ovog teksta, i pita se zašto je, na primer, jedna bivša reprezentativka, koju pomenusmo u prethodnim redovima, izabrala da se nakon „brilijantne“ sportske karijere bavi brilijantima na drugi način. I dok rediteljka dokumentarca tvrdi da su sankcije, rat i situacija u zemlji „naterali mlade Pantere da izaberu dijamante kao svoju nišu", jedan novinar iz Srbije ističe da je „kriminalni život Pantera njihov izbor, a ne nešto na šta su oni naterani zbog onoga što se dešavalo na ovim prostorima".

Profiličar Popović dodaje:

- Pre svega radi se o organizaciji koja je stvorila jednu vrstu mita koji se dobro primio na Balkanu, tako da oni stvaraju legendu o sebi, ali, nažalost u jednoj pogrešnoj sferi. No, utvrđivanje njihovih metoda rada je maltene za sve policijske instance i za sve veće sisteme prosto rečeno prepoznatljivo.

Međutim, ono što je interesantno, onda kada su policijske službe tek počele da pripisuju određene akcije njima, jeste nešto što je dokazalo da policija ima uvid u njihovo ponašanje. Naime, radi se ili o insajderskoj, doušničoj informaciji ili pak o sukobu više gildi pa jedan drugu „opanjkavaju“ kako bi zadržale dominanti položaj.

Nakon konstatacije da autorka jednog dokumentarnog filma zna toliko mnogo o ovoj grupi, a da Interpol i dalje muku muči sa „Panterima“, srbski policajac Jugoslav Milošević govori o uobičajenim policijskim metodama u ovakvim slučajevima:

- Da bi se ušlo u neku kriminogenu grupu, na duže vreme se instalira naš čovek, odnosno policijski službenik. Policajac instaliran u samoj grupi, jedino tako može da dođe do relevantnih podataka za identifikovanje i otkrivanje njihovih namera, planova i eventualno rasvetljavanje krivičnih dela. Ovakve grupe su perfektno organizovane, tako da bez doušnika teško da može išta da se uradi. Te krađe koje su oni počinili, inače su mesecima i godinama planirane i ne mogu se izvesti bez dobre pripreme.

Jovana Vukotić,