Prvi deo

Uopštavanja su opasna. Kosovo nije nova muslimanska država na teritorihji Evrope, niti zemlja koju su Srbi izgubili, a kamoli „mlada demokratska država” – ljudi koji to govore su, po pravilu, videli Kosmet u najboljem slučaju na karti ili na globusu SAD. Uostalom, priuštićemo sebi jedno svojevrsno uopštavanje. Kosovo je država koje nema. Nema ni de jure, ni, kao što nam se čini, de fakto.

Svaki rejon i opština ove pokrajine je priča za sebe, te je radi toga trebalo 6 dana uzastopce voziti se autom, noćiti u manjim motelima, kontaktirati sa rukovodiocima opština i običnim gradjanima, pažljivo posmatrati i truditi se oko izvodjenja objektivnih zaključaka. Rezultati naših zapažanja su pred vama.

Epigraf: „Doneli smo odluku na osnovu koje će Kosovo stati u red slobodnih demokratskih država”. Premijer Kosova Hašim Tači na konferenciji za štampu posvećenoj potpisivanju Deklaracije o nezavisnosti srpske pokrajine.

Carinska kontrola na ulazu u autonomnu pokrajinu traje nekoliko minuta. Druga je stvar na izlazu, ali o tome u svoje vreme. Evo i nas na Kosmetu, pa bilo uzaludno očekivati da će se pejzaž oko našeg auta promeniti – iste kućice sa krovovima od crvenog crepa karakteristične za Srbiju.

Ulazimo u Kosovsku Mitrovicu, tačnije rečeno, u njen severni, srpski, deo. Iza mosta preko Ibra već je albanski deo, pa su prolaznici na mostu retka pojava. Noću se most osvetljava, što je, s obzirom na neredovno snabdevanje elektroenergijom, dosta neobično iako to, verovatno, ima neki simbolički značaj, kao i  bodljikava žicea koja podseća na sukobe 2004. godine.

Tada je povod za nerede dalo saopštenje da su u Kosovskoj Mitrovici srpski tinejdžeri zbacili u reku 3–cu albanskih dečaka. Zavanično ova informacija nije potvrdjena. Medjutim, Albanci su istovremeno u svim gradovima i naseljima pokrajine organizovano počeli napade na kosovske Srbe.

Danas je situacija u Kosovskoj Mitrovici mirna iako je to, u suštini, jedini srpski grad u opštini, tačnije rečeno, njegova četvrtina. Iznad trga vidi se  veliki transparent „Rusija uz nas”, a u izlozima prodavnica tu i tamo se može videti portret Vladimira Putina. To izaziva dvojno osećanje. Sa jedne strane, to godi, ali sa druge strane, i nehotice primećuješ paradoks u samoj situaciji. Ruski lider se samo dosledno pridržavao principa medjunarodnog prava. Nameće se naivno pitanje: da li je sve u redu na svetu kada je heroj čovek koji prosto pravedno postupa?

Kosovska Mitrovica je dosta sitomašan, ali vrlo uredan grad i obilje omladine ga oživljava – ovde ima nekoliko školskih ustanova. Što se tiče kontrasta, može se, na primer, pored srpskog pravoslavnog hrama čuti glas albanskog hodže koji sa minareta poziva vernike na molitvu. Ali jedva da se to može smatrati simbolom multiveroispovesti – dovoljno je videti uredno albansko groblje u srpskom delu i razoreno, sa razbijenim nadgrobnim spomenicima, srpsko groblje na albanskoj teritoriji.

Severne opštine sa pretežno srpskim stanovništvom su pozadina Srbije i prva borbena linija Kosmeta. Govorimo to bez ikakve patetike – dalje su albanske teritorije sa retkim ostrvcima, srpskim naseljima.


Ali pre putovanja tamo,idemo u dve jake srpske opštine. Prva od njih je Zvečan. Jednu četvrtinu njenog stanovništva čine Srbi koje su Albanci posle dogadjaja 1999. i 2004. godine proterali sa rodnih ognjišta i koji su našli utočište na severu pokrajine. Predsednik opštine Dragiša Milović priča o ekonomskim problemima pokrajine, a u suštini, i celog Kosmeta: o nerazvijenoj infrastrukturi i nezaposlenosti.

Pre 1999. godine opština Zvečan, pa i čitava pokrajina, oslanjale su se na rad kombinata Trepča, u čijem su sastavu bili rudnici, flotacije, topionice olova i cinka, kao i termoelektrana. Ovaj kombinat je bio jedan od najvećih proizvodjača olova, srebra i zlata u Evropi. U njemu je bilo zaposleno oko 25 hiljada lica. Sada preduzeće ne radi. UNMIK ga je zatvorio 2000. godine pod izgovorom da zagadjuje životnu sredinu.

Naravno da je dobro to što se UNMIK brine o ekologiji pokrajine. Uostalom, postoji sumnja: da se preduzeće našlo u rukama zapadnih investitora, žudnja za profitom bi nadjačala brigu o čistom vazduhu. A sada kombinat ne radi i ostavlja mučan utisak, kao i svaki zabačeni industrijski objekat. Uostalom, proizvodnja miruje širom Kosmeta i ako ovde ima izuzetno bogatih nalazišta olova, cinka, nikla, kobalta, boksita, magnezita i, što je važno, najveće u Evropi rezerve lignita koje se procenjuju na milijarde evra – kaže Dragiša Milović.

Postoji takva teorija: Amerikanci su okupirali Irak zbog rezervi nafte koje se tao nalaze. Ako razmislimo, energija u Evropi je sve skuplja i skuplja, mi to vidimo, a na Kosovu se stotine godina može koristiti jevtini izvor energije, lignit, može se koristiti jevtina radna snaga, ekološki problemi će iskrsavati u ovoj pokrajini, dok će čista energija ići u zapadne zemlje…

Krećemo se dalje. Iz Kosovske Mitrovice do Zubinog Potoka može se stići ili kraćim putem koji, medjutim, vodi kroz teritoriju veoma agresivno raspoloženih Albanaca, ili dužim koji je bivši šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju specijalno izgradio u planinama za svoje sunarodnike. Idemo ovim kraćim pošto je naš vozač zamenio beogradske registarske tablice crnim, na prvi pogled diplomatskim. Vožnja sa srpskim registarskim tablicama kroz gradove sa albanskim stanovništvom nije bezopasna: lokalna omladina koja u uslovima ogromne nezaposlenosti na Kosmetu nema čime da se bavi sa interesovanjem i izvesnom sumnjičavošću razgleda svako drumsko vozilo što ih mimoidje. U početku ti je neugodno zbog ovih pogleda, ali zatim ti to predje u naviku.

Tihi grad Zubin Potok vodi miran život. Kudikamo je nemirnija situacija u selima gde se opština graniči sa albanskim teritorijama. Inače, broj stanovnika Zubinog Potoka porastao je u poredjenju sa 1999. godinom, i to iz istih razloga što i u Zvečanu: preselili su se ovamo Srbi koje su Albanci proterali iz drugih rejona pokrajine. Potpredsednik opštine Srdjan Djurović priča da se pritisak od strane albanskog stanovništva Kosmeta ne prekida ni na minut.

Od 1999., već evo 9 godina, dolazi do stalnih napada na kuće gde stanuju srpske porodice, stalnih pretnji i pristiska na njih. Često ranjavaju ljude, podmeću protivtenkovske mine na puteve kojima se krećemo, kradu nam stoku i imovinu, i sve to u prisutnosti UNMIK–a od kojem, na žalost, nemamo nikakve podrške.

Na novoj zastavi Kosova smišljenoj u Briselu ima 6 zvezdica – po broju naroda koji žive u pokrajini. Himna Kosova je bez reči, što takodje treba tumačiti kao obeležje multietničkog sastava lokalnog stanovništva. I pored svih ovih formalnih manifestacija tolerantnosti, Srdjan Djurović je ubedjen da je krajnji cilj kosovskih Albanaca da, uz pomoć EULEKS–a, realizuju plan „Kosovo bez ne–Albanaca”. A zvezdice na zastavi će ostati samo zvezdice. Od 1999. godine praktički nijedno krivično delo vezano za napade Albanaca na pripadnike drugih narodnosti i njihovu imovinu u opštini nije privedeno kraju. A da se i ne govori o zamašnim ekonomskim mahinacijama: na jezeru Gazivoda stoji hidroelektrana koja ostvaruje prihode od preko 5 miliona evra godišnje…

1999. godine grupa Albanaca predstavila se rukovodstvu UNMIK–a u Prištini kao tim delovodja ove hidroelektrane i sada dobija sve prihode od njenog rada. Snabdevamo čitav Kosmet elektroenergijom, industrijskom i pitkom vodom i ne dobijamo od toga ni centa. To je još jedan primer pritiska koji se na nas vrši sa ciljem da se učini nemogućim za Srbe normalni život u pokrajini.

Pogovor: „Oduševljeni smo time što je vlada Kosova u blagom obliku potvrdila svoju dobru volju da zaštiti prava srpske manjine na Kosovu” – predsedik SAD Džordž Buš.

Nesumnjivo je da američki lider ima povoda za oduševljenje.