Izgubljene iluzije

Svet se promenio i 8. avgust (početak agresije Gruzije na Južnu Osetiju) može se, kao i 11. septembar (teroristički akt u Njujorku 2001), smatrati prelomnim datumom, smatra ruski predsednik Medvedev

Svet mora da postane policentričan, rekao je Dmitrij Medvedev članovima diskusionog kluba „Valdaj” – evropskim i svetskim stručnjacima za Rusiju koji su se ove godine peti put sastali i tri dana razgovarali, pretežno o 8. avgustu kao danu koji je promenio svet, ekonomskim problemima koje je on doneo Rusiji, zavisnosti Evrope od ruskog gasa i Rusije od evropskog novca. Na njihove dileme i pitanja ove godine odgovarali su i predsednik i premijer Rusije – ranije je to činio samo Putin. Iako su već imali priliku da vide odlučnost Medvedeva prilikom donošenja odluke o „prisiljavanju Gruzije na mir”, politikolozi su bili pomalo iznenađeni oštrinom nastupa čoveka od koga su očekivali da bude liberalniji i „mekši” od Putina. Ipak, veoma su, kažu, zahvalni ruskim liderima zbog otvorenih odgovora i na najdelikatnija pitanja, mada nisu uvereni da će to mnogo uticati na stavove Zapada.

„Lekcije kavkaske krize će se još dugo analizirati, ali za mene lično i za znatan deo ruskog društva, to je gubitak poslednjih iluzija u vezi sa sigurnošću postojećeg sistema bezbednosti u svetu”, rekao je članovima kluba Medvedev. On je ponovio svoj predlog da se izgradi novi sistem bezbednosti: „U protivnom, nismo osigurani od mogućnosti da u jednom trenutku opet neki Sakašvili ne poludi, i ne uradi ono što je urađeno u avgustu.” Svet se promenio i 8. avgust (početak agresije Gruzije na Južnu Osetiju) može se, kao i 11. septembar (teroristički akt u Njujorku 2001), smatrati prelomnim datumom koji svedoči o „kardinalnim promenama”. Sadašnji sistem bezbednosti „dovodi do kapitalnih problema koji su u najboljem slučaju praćeni političkim sukobima, menjanjem granica, a u najgorem su praćeni krvlju”, smatra ruski predsednik, navodeći da je sve što je svet smislio posle Drugog svetskog rata pokazalo da ne može da opstane – u XX veku je bio stvoren sistem OUN, sistem održavanja bezbednosti, a XXI vek počeo je poništavanjem svega što je tada urađeno. „Kavkaska kriza je jedan od dokaza svega toga.” Svet u kome je jedna zemlja određivala ponašanje svih ostalih, više ne postoji i na to će svi morati da se naviknu, ali i da izvuku pouke. Moraju biti uspostavljena pravila koja će svi poštovati i koja podrazumevaju novi sistem međunarodne bezbednosti u kome neće biti mesta ni za kakve gvozdene zavese. Medvedev je otvoreno rekao da Rusiji sadašnji sistem bezbednosti ne odgovara i to “ne zato što ne vidimo sebi mesto u tom sistemu, ono postoji, već zato što taj sistem ne funkcioniše i zato dolazi do političkih sukoba, problema, menjaju se granice.. U tom svetu Rusija ima svoju misiju kao velika zemlja i stalni član Saveta bezbednosti, učesnik Grupe 8, zemlja koja se veoma brzo razvija...” Novi sistem bezbednosti mora biti „u najmanju ruku takav da odgovara međunarodnom pravu, a ne pravu jačeg”.

Ali u čemu su se sastojale iluzije Moskve? O tome je Putin govorio još pre dve godine u Minhenu – on je tada podsetio da Rusija godinama poštuje sve svoje međunarodne obaveze, čini ustupke u međusobnim odnosima, a za uzvrat dobija prazna obećanja, otvoreno kršenje dogovora, približavanje NATO njenim granicama. Uprkos obećanju datom Gorbačovu da se alijansa neće širiti izvan granica Nemačke, ona se uputila sve dublje na Istok, a Amerika iako je potpisala sa Rusijom Sporazum o smanjenju atomskog potencijala na 1.700-2.200 projektila u periodu do 2012. godine, „krije prekobrojne projektile, na skladištima, ili ispod jastuka, ili ispod jorgana”. Srušen je Berlinski zid, ukinut Varšavski pakt, zatvorene ruske vojne baze po svetu... a Rusiju i dalje proglašavaju za „osu zla”. U rejtingu ekonomskih sloboda svrstavaju je na 102. od 130 mesta. “Transparencdž International” ubraja je među najkorumpiranije zemlje u svetu, a Reporteri bez granica tvrde da po slobodi štampe zauzima 147. od 168 mesta, iza Sudana i Zimbabvea! Sa porastom ruske ekonomske moći rastu i ambicije Zapada, pre svega Amerike, da se ta moć ograniči a Rusija opkoli NATO bazama. Stalna ruska upozorenja da neće dopustiti dalje ponižavanje morala su biti proverena. Da li naivni, ili ne baš sasvim predvidljivi Mihail Sakašvili, dobio je zadatak da testira koliko su ruska upozorenja ozbiljna. Napad na Južnu Osetiju za Rusiju je bio poslednji dokaz da se njeno mišljenje ne uvažava i da je i dalje jedini argument koji svet razume – oružje. I taj argument je upotrebljen. Posle petodnevnog rata, grmljavina tenkova i aviona zamenjena je oštrim izjavama Putina i Medvedeva, često punim prezira prema onima koji dopuštaju da budu instrumentalizovani kako bi se sačuvala moć „svetskog žandarma”. Onima koji su hteli da čuju, još jednom je rečeno da postoje granice koje se ne mogu prelaziti. Zato je bes s druge strane tako veliki. Svesni da Rusiji ne mogu naneti nikakvu stvarnu štetu, zapadni partneri prete sankcijama, na šta dobijaju otvoreni odgovor: „Sankcije su mač sa dve oštrice. Ako neko pokuša da nametne sankcije Rusiji, gubici će biti obostrani” (Medvedev).

U razgovoru sa članovima Valdajskog kluba, prvi put je otvoreno rečeno da Rusija ima svoje interese u drugim zemljama:

„Rusija, kao i druge zemlje u svetu, ima regione u kojima su njeni privilegovani interesi. U tim regionima se nalaze države s kojima nas tradicionalno vezuju prijateljski, istorijski posebni odnosi. To će biti polazište naše spoljne politike.” Iako nije nabrojano o kojim je zemljama reč, jasno je da su to, pored bivših sovjetskih republika, još i Iran, Sirija, Kuba, pa čak i Venecuela.

I mada to možda zvuči neobično, u stvari je logično – ako je svet mnogopolaran, onda se oko tih polova koncentrišu druge države. Postojanje interesnih sfera samo na prvi pogled iskače iz principa da sve države članice Ujedinjenih nacija imaju jednaka prava. Od samog početka postoji pet zemalja stalnih članica Saveta bezbednosti koje imaju pravo veta na svaku odluku, što zapravo predstavlja podelu na sfere uticaja. Rusija, kao pravni naslednik Sovjetskog Saveza, to svoje pravo nije koristila od raspada SSSR-a, pa sve donedavno. „Bili smo suviše slabi”, reći će Medvedev predstavnicima Valdajskog kluba. Nije zato čudno što su, stvarajući monopolarni svet, SAD sistematski dezavuisale upravo Ujedinjene nacije ignorišući njihove odluke, ili ih uopšte ne tražeći.

Uloga Evrope je u svemu tome najdelikatnija. EU je uspela da postane ekonomski gigant, ali je politički još uvek slaba, podeljena na staru i novu Evropu, na atlantiste i evrocentriste... Uz to, najvažnije evropske zemlje, osim međusobno, ekonomski su veoma povezane i sa državama izvan Evrope, u prvom redu sa SAD i sa Rusijom i svedoci smo svakodnevnih pokušaja da se donesu odluke koje neće povrediti ni jednu ni drugu stranu. Usaglašavanje stavova između evropskih država ponekad traje veoma dugo i dovodi Uniju u situaciju da bude politički autsajder. Zato je razumljivo oduševljenje Sarkozija nakon potpisivanja sporazuma sa Medvedevom nedavno u Moskvi: „Dokazali smo da kad Evropa hoće, ona može da bude faktor mira, može da igra ulogu čak i u regionima gde ranije nije imala tu ulogu. Nije jednostavno igrati takvu ulogu, uopšte nije jednostavno. Moram da istaknem da su nas podsticali da zauzmemo krajnje pozicije – ali onda mi više ne bismo mogli da delujemo kao mirotvorci.” Situaciju pogoršava najava konfrontacije između EU i NATO – ovih dana postalo je jasno da Jap de Hop Shefer, generalni sekretar alijanse, smatra da je ono što je potpisao Sarkozi, za NATO „neprihvatljivo”.

„U Briselu je već počeo hladni rat između dve birokratije – Evropske unije i NATO. Rezultat toga može biti njihov sukob povodom Gruzije, zato što EU i NATO različito vide situaciju, iako su iste zemlje članice obe organizacije”, tvrdi Dmitrij Rogozin, politički predstavnik Rusije u NATO.

Komentarišući izjavu Shefera da će poseta Gruziji biti „faktor i etapa za davanje Gruziji statusa kandidata za alijansu”, Rogozin je rekao da će, ukoliko se to dogodi, „alijansa stati na ratnu stazu sa Evropskom unijom koja pokušava da nastupi u statusu mirotvorca”.

I dok Evropa i NATO pokušavaju da nađu kompromisna rešenja, Rusija dokazuje da za nju uvek postoji alternativa – lopta je u evropskom dvorištu, kaže Medvedev, a Putin objašnjava da je saradnja sa EU obostrano korisna, ali “ukoliko Evropa ne želi da nam prodaje potrebnu robu, mi ćemo kupovati na drugim mestima”.

Rusija je uspela da obezbedi podršku ŠOS (Šangajske organizacije za saradnju) koja uključuje Kinu i pet zemalja centralne Azije, kao članice, asocirane članove Indiju, Pakistan, Iran i Mongoliju.

Pored toga, posebna pažnja je posvećena Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) u kojoj su Tadžikistan, Kirgizija, Uzbekistan, Kazahstan i Rusija. Otvoreno je rečeno da će ODKB postati vojni blok. Prema rečima generalnog sekretara ODKB Nikolaja Bordjudža, nova vojska u kojoj će biti oko 10.000 ljudi, biće stacionirana u svojim zemljama i biće spremna da u svakom trenutku reaguje na bilo koju opasnost.
A da bi stavila do znanja da se situacija u svetu definitivno izmenila, Rusija je obnovila i letove svojih strateških bombardera, upravo u one zemlje koje se tradicionalno smatraju američkim interesnim sferama. Tu-160 su nedavno sleteli na aerodrom u Venecueli, uspostavljaju se bolji odnosi sa Kubom... „S državama s kojima nas vežu bliski i topli odnosi mi ćemo razvijati kontakte. Ako se to nekome ne dopada, šta da se radi? Ni nama se mnogo toga ne dopada!”, rekao je Medvedev.
I, na kraju, ekonomija. Na sve veće napore Evrope da smanji zavisnost od Rusije u snabdevanju gasom, Rusija odgovara pregovorima s drugim kupcima, mada ističe da time neće biti oštećeni njeni evropski partneri. „Smešno je slušati priče da Rusija nema dovoljno gasa čak ni za Evropu, a kamoli za Aziju. Rusija je najveća država s najvećim rezervama gasa. I ako bude trebalo, uvešćemo u eksploataciju nova nalazišta, nemojte sumnjati u to.”

Predsednik Medvedev je podsetio da se neće odreći razvoja odnosa sa Istokom u ime dobrih odnosa sa Zapadom
“Bez diversifikacije razvoja zemlje na Istok, ruska ekonomija nema budućnost, a istočni regioni se neće razvijati onim tempom kojim bismo želeli, i tu nema suprotstavljanja azijskog vektora evropskom.”

U tome se sastoji policentrizam: svet i, između ostalog, ekonomija, biće stabilniji ako postoje različita ekonomska tržišta na kojima aktivno rade berze ne samo Londona ili Berlina, nego i Azije.

I konačno – ruskim liderima je jasno, a to tvrde i učesnici Valdajskog kluba, da se ni posle ovog neće naročito izmeniti odnos prema Rusiji. „Nažalost, provalija između Rusije i Zapada se sve više produbljuje. Viđenje problema iz Moskve, Vašingtona i Brisela je sasvim različito – i po retorici, i po instrumentariju koji se izvlači iz diplomatskih 'fioka'. Taj instrumentarij je opasan i podseća na vremena hladnog rata”, upozorava Arijel Koen, ekspert za spoljnu politiku, bezbednost i međunarodne odnose, stariji naučni saradnik fonda „Heritadž”.

Ipak, jedno je sigurno, igraće se mnogo otvorenijim kartama.