Stogodišnjica aneksione krize

Otmica „srpske Burgundije”

Bez saveznika, sa nereformisanom vojskom i bez novog naoružanja, mala kraljevina bila je u mogućnosti samo da se osloni na diplomatiju Srpski prestolonaslednik princ Đorđe Karađorđević obratio se okupljenom mnoštvu po povratku iz Rusije gde se sreo sa carem Nikolajem II. Vatreni govor zaključio je nedvosmislenim pokličem:

„Zato budimo spremni da svoja prava, ako nam ih drugi ne budu mogli da zaštite, branimo i tražimo gvožđem i olovom, ne pitajući koliki je neprijatelj, nego gde je neprijatelj!”

Predsednik vlade Srbije Stojan Novaković sedeo je na vrhuncu krize u svome vinogradu nadomak Beograda. Tamo ga je posetio Slobodan Jovanović. Stari državnik, nepokolebljivo miran, rekao je mladom profesoru s tugom u glasu:

„Mi smo i suviše stari da gajimo nove nade, i moramo leći u grob sa teškom ranom na srcu...”

Tasa Milenković, prvi srpski školovani policajac i ugledni književnik, napisao je u uvodu jedne svoje priče, u kojoj je želeo da prikaže lakomislenost srpskih političara, sledeću rečenicu:

„To što hoćemo da vam ispričamo desilo se one godine kada ono Austrija aneksira i prigrabi, na žalost Srbima, a na oči Turcima i Rusima, dve najlepše srpske pokrajine – Bosnu i Hercegovinu.”

Veliki dobrotvor naše književnosti Nikola Ćupić, unuk čuvenog ustanika Zmaja od Noćaja, sticao je sve do smrti 1870. godine svoje bogatstvo pravdajući se i podsećajući: „trebaće kad se pređe u Bosnu”.

Lujo Vojnović, čuveni intelektualac iz Dubrovnika, zabeležio je mnogo godina kasnije, u svojoj Istoriji Dubrovačke republike, ne bez sete i pomisli na aneksionu krizu, sledeću kratku definiciju Bosne: „Bosna, srpska Burgundija”.

Bilo je u Srbiji tokom XIX veka i drugačijih glasova. Ideologu srpskog socijalizma, željnom pravde, omaklo se kako mu je svejedno da li u Srbiji vlada knez Milan ili Franjo Josif, dok je jedan narodni tribun uzviknuo kako njegova njiva neće biti veća ako Bosna bude slobodna. Ipak, bili su to usamljeni i retki izuzeci.



Sličnosti i razlike: Beč nekada kao Vašington sadaU leto 1908. godine na vlast u Carigradu došli su reformistički oficiri. Poznati kao mladoturci, ovi novi vladari Osmanskog carstva želeli su da staru imperiju modernizuju i obnove. Uprkos početnom oduševljenju stanovništva i podršci demokratskih evropskih država, uskoro se pokazalo da nove vlasti nisu spremne da daju posebna prava narodima koji su uz Turke živeli u carstvu. Demokratizacija i ukidanje feudalnih privilegija probudilo je velika neprijateljstva prema njima u delu osmanske političke i ekonomske elite, kao i među do tada odanim Arnautima (danas Albancima). Dve susedne države, takođe su osetile kako su ugrožene: Bugarska, koja je još uvek bila vazalna kneževina zavisna od Carigrada i Austrougarska koja je punih trideset godina pod okupacijom držala Bosnu i Hercegovinu. Kada su najavljeni izbori za osmanski parlament i senat, kao i mogućnost da oni budu raspisani i za Bugarsku i Bosnu i Hercegovinu, Sofija i Beč pohitali su da osujete takvu mogućnost. U sporazumu dve države su u razmaku od dva dana (5. i 6. oktobra 1908) ukinule osmanski suverenitet. Prvo je Bugarska objavila državnu nezavisnost, a potom je Austrougarska proglasila prisajedinjenje Bosne i Hercegovine. Ovim činom prekršen je Berlinski ugovor iz 1878. godine. Sporazum zbog koga su tokom protekle tri decenije vođena jedina dva rata na evropskom kontinentu (srpsko-bugarski iz 1885. i grčko-turski iz 1897). Velike sile, čija je osetljiva ravnoteža već u nekoliko prilika dovela svet na ivicu rata našle su se u teškoj situaciji. Kraljevina Srbija, koja je tokom proteklih godina bila pod ekonomskom blokadom Austrougraske, u stalnom strahu od njenog napada i u grčevitom nastojanju da okupi slobodne balkanske države u jedan savez, našla se opkoljena i usamljena. Rusija je samo dve godine ranije bila poražena u ratu sa Japanom i slomljena prvom revolucijom, a Bugarska se privolela Austrougarskoj. Pri tom je, baš kao i trideset godina ranije, ruska diplomatija još pre krize vodila pregovore sa Austrougarskom. Čitavo pitanje ovih razgovora svodilo se na sporazum dveju sila i razmenu (aneksija za sporazum o moreuzima).

Bosna i Hercegovina, oko kojih su se zvanično sporili Beč i Carigrad, bile su u to doba, a u skladu sa u svetu neprihvaćenim demokratskim i nacionalnim načelom, nesumnjivo srpske zemlje. Pravoslavni Srbi činili su relativnu većinu njihovog stanovništva. Čitavo stanovništvo govorilo je istim jezikom kao i narod Srbije, Kraljevina Srbija bila je jedina slobodna, nezavisna, srodna i susedna država ovim oblastima. Istorijske veze, činjenica da je gotovo pola teritorije Bosne i Hercegovine pripadalo srednjovekovnoj Srbiji, dok je ostatak baštinio srpske državne tradicije, kao i rodbinske veze (čak 90 % stanovništva zapadne Srbije većinom se nedavno doselilo iz Bosne, Hercegovine ili stare Hercegovine), davali su snagu zahtevima Srbije i podsticale oduševljenje njenog stanovništva.

Ipak, kriza posle proglašenja aneksije potrajala je gotovo šest meseci. Srbija se našla na ivici rata sa Austrougarskom. Na granici je u raznim incidentima na obe strane izginulo mnogo vojnika i civila. Srbija, koja je u to vreme imala jedva dva i po miliona građana našla se pred imperijom čijih je podanika bilo dvadesetak puta više. Bez saveznika, sa nereformisanom vojskom i bez novog naoružanja, mala kraljevina bila je u mogućnosti samo da se osloni na diplomatiju.

Kako to obično biva kada jednu državu skole nevolje, ni u toj spoljnoj politici nije bilo onog preko potrebnog pragmatičnog i korisnog jedinstva. Istina, za razliku od prilika s kraja XX stoleća, kada su vlasti koristile takve krize da se obračunaju sa opozicijom, tadašnja vladajuća većina dozvolila je da u toku krize na čelo kabineta stupi stari Stojan Novaković, čija je stranka imala svega dvojicu poslanika u skupštini. Ipak, iako naoko jedinstveni, prvi ljudi Srbije imali su dva različita politička koncepta. Za razliku od Pašića i većine ministara i poslanika, šef srpske diplomatije Milovan Milovanović verovao je, u času kada je postalo izvesno da Antanta neće biti spremna da do kraja podrži Srbiju, kako treba ići na sporazum kojim bi Srbija prihvatila aneksiju, ali i dobila za uzvrat izvesne kompenzacije. Milovanović, vešt političar i čuveni pravnik, nastojao je da Srbija dobije oblast Polimlja i Huma, tako se teritorijalno spoji sa bratskom Crnom Gorom i stekne izlaz na Jadransko more. Tako bi Srbija ojačala svoj položaj, onemogućila dalju ekonomsku izolaciju i postigla nekakav zajednički cilj sa silama Antante. Ostali političari verovali su da Srbija, bez obzira na žrtve, neprihvaćene pretenzije i prava koja ipak nisu imala bezrezervnu podršku većine narodâ koji su živeli u Bosni i Hercegovini, treba da istraje do kraja.

Srbija je insistirala na poštovanju međunarodnog ugovora. Kad već nije mogla da ispuni svoje težnje, branila je prava Carigrada zahtevajući da posle potvrde osmanskog suvereniteta u Bosni i Hercegovini konačno bude uspostavljena autonomija i zagarantovana prava tamošnjem stanovništvu. Uprkos misijama prestolonaslednika Đorđa i Nikole Pašića u Sankt Peterburgu, Stojana Novakovića u Carigradu i Milovana Milovanovića u Parizu i Londonu, konačno je pod pritiskom događaja Carigrad priznao aneksiju. Srbiji je ostalo da, lišena podrške, u martu 1909. i sama prihvati svršen čin i još se obaveže kako neće agitovati među srpskim stanovništvom novih austrijskih pokrajina. Milovanu Milovanoviću, čije su se ideje pokazale kao ispravne, dok će njegova vizija o Balkanskom savezu uskoro biti ostvarena, malo je značilo što je posle krize nominovan za Nobelovu nagradu. Umreće u četrdeset i devetoj godini, svega nekoliko meseci pre nego što su vojske saveza srušile osmansko gospodstvo u Evropi.


Čedomir Antić, istoričar
[objavljeno: 28.09.2008]