Šta ruske pubertetlije kriju od roditelja?

Možda će to nekome izgledati neverovatno, ali u Rusiji mnogi mladići i devojke kriju od rodbine da rade kao volonteri u dobrotvornim organizacijama. „Glas Rusije“ je pokušao da shvati šta rusku omladinu navodi na to da ide u ovako čudnu „ilegalu“ kako bi činila dobra dela.

Ana Volkova ima 19 godina, studentkinja je, budući slikar, ali ujedno i volonter u organizaciji koja pomaže usamljenim starijim ljudima u staračkom domu. Međutim, za to znaju samo njeni najbolji prijatelji. Porodica živi u neznanju o tome čime se ona bavi u slobodno vreme kad završi s učenjem. Zašto tako plemenit trud krije od svoje rodbine? Anja objašnjava svoj stav:

- U stvari, sve je vrlo jednostavno. Kad sam tek nameravala da počnem da volontiram svoje planove sam, naravno, poverila roditeljima. Mama i tata su ovu ideju prihvatili s entuzijazmom, što se nije moglo reći za moju baku. Rekla sam da želim da pomažem upravo starijim ljudima koji su ostali potpuno sami. Baka se upravo tada usprotivila. Rekla je da ne vidi kakvog smisla to ima, da ne mogu da se brinem ni sama za sebe, a treba da odgovaram pred drugim ljudima. I uopšte, da njoj posvećujem malo pažnje. Počela sam da provodim s njom više vremena, ali se nisam odrekla ni svoje želje da volontiram. Jednostavno, od tada to radim tajno.

Iako, mislim da će to uskoro „izaći na videlo“, zato što sam izdržala proveru na čvrstinu od godinu i po dana niko od mojih poznanika i rodbine za sve to vreme nije patio zbog nedostaka pažnje s moje strane. Osim toga, pomoć drugim ljudima je i meni samoj pomogla da počnem efikasnije da raspoređujem svoje vreme i da postanem mnogo odgovornija. Ne sedim prosto ispred kompjutera i televizora, već radim nešto korisno. I znam da čak i ako je to malo, činim svet boljim.

Anjin slučaj nije usamljen. Po anketama, preko jedne trećine volontera je priznalo da su na početku članovi njihovih porodica, pa čak i drugovi, bili ljubomorni na njihov novi „hobi“ i pokušavali su da ih ubede da ne treba da preuzimaju na sebe „takvu odgovornost“. Ipak, posle izvesnog vremena su menjali tačku gledišta, a ponekad su se i sami pridruživali i postajali su volotneri. Po rečima Antona Meljnikova, 16-godišnjeg učenika iz Moskve, koji pomaže u jedom od prihvatilišta za životinje beskućnike, volontiranje veoma zbližava ljude:

- Moja priča je počela pre oko dve godine kad sam, kao i uvek, u dokonosti provodio letnji raspust. Drug i ja smo na internetu tražili kuda da idemo da se razonodimo i moju pažnju je privukao bner na kojem je svetlucala fotografija sa psom potpuno iscrpljenog izgleda. Kliknuo sam na adresu i dospeo na sajt prihvatilišta za pse-beskućnike. Zapanjilo me je koliko nesrećnih, bolesnih i usamljenih životinja živi među nama. Jednima je potrebna operacija, drugima su potrebni lekovi, trećima prosto dugotrajna nega, ali su svima njima zasigurno potrebni pažnja i gazda koji ih voli.

Roditelji mi nikad nisu dozvoljavali da imam psa kod kuće, ali sam uvek strašno želeo da imam četvoronožnog druga. Tada sam odlučio da okušam svoje snage i prvi put sam otišao u prihvatilište. Roditelji nisu znali ništa o tome, jer bi mama sigurno počela da me odgovara od tog plašeći se da ću se od beskućnih životinja zaraziti nečim. U principu, krenuo sam tamo pod pokrovom tajne. I znate, toliko me to obuzelo... Kad sam prvi put pogledao u oči ove „momke“, shvatio sam da moj život više nikad neće biti kao pre.

Anton je počeo redovno da pomaže prihvatilištu. Dolazio je, negovao životinje, šetao ih, ponekad im je donosio hranu. Tada nije mogao da im pomaže novčano, ali je prosvećivao prijatelje i poznanike. Zajedno su u društvenim mrežama objavljivali informacije o svojim štićenicaima, kačili su po gradu listiće s fotografijma pasa i mačka pričajući o tome kakvi su, opisujući njihov karakter, govoreći o tome da željno čekaju svoje gazde. I postepeno je njihov mali napor počeo da daje plodove. Jedni su pomagali novčano, drugi u hrani, treći lekovima, a neki su, što zaslužuje veliko poštovanje, uzimali štićenike iz prihvatilišta i vodili ih kući, i to ne samo zdrave, već i bolesne – s tri noge, slepe, gluve, a takvih, nažalost, ima jako mnogo. Anton se seća:

- Što se mene tiče, pas s banera sad živi s nama. Zove se Džek i roditelji ga obožavaju. Posebno mama. I čini mi se da su ponosni na mene i grde me što nisam ranije priznao čime se bavim u slobodno vreme. Sad zajedno idemo u prihvatilište vikendom. Mogu da kažem da je volontiranje veoma učvrstilo našu porodicu.

I ako u jednim porodicama vest o tome da dete želi da volontira prihvataju s radošću, u drugima se roditelji i rođaci skeptički odnose prema ideji da će njihovo dete nekome pomagati, jer „još uvek ne mogu sami za sebe da se brinu“.

Međutim, mlada generacija Rusa nikome ništa ne želi da dokaže. Ona se jednostavno prihvata posla i čini dobra dela.

Aljona Rakitina,