Pokradeno ostaje unucima

Jer , u Srbiji još ne postoji zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalnim radnjama. Aktuelni zakon za sada dozvoljava isključivo oduzimanje imovine stečene konkretnim krivičnim delima, dok ne preispituje ostatak kriminalne imperije, koji je uglavnom daleko veći i „teži“. Novi zakon koji bi to regulisao proverom kompletne imovine koja nije mogla da bude stečena na osnovu legalnih prihoda okrivljenog, trebalo je da usvoji još prošla vlada, ali se to iz nepoznatih razloga nije dogodilo. Sada se čeka da se nakon stotina ostalih bitnih sporazuma i zakona, i ovaj nađe na dnevnom redu Skupštine. Kada će to biti, još se ne zna.
Zna se, međutim, da se nijedan zakon ne može primenjivati retroaktivano, tako da će famozne 32 stambene jedinice u Beogradu, Podgorici i Budvi zauvek ostati u posedu Uskokovića i njegove porodice koja bi polagala pravo u eventualnoj ostavinskoj raspravi.
I upravo je u tome se krije veći deo problema. Ostavinske rasprave koje se tiču imovine stečene korupcijom ili kriminalom naširoko se koriste za pranje novca. Istraživanje Dragana Manojlovića iz Uprave kriminalističke policije MUP-a, objavljeno u Reviji za bezbednost, pokazuje da je u Srbiji dosad oprano između 14 i 16 miliona evra kroz ostavine nakon ubistava kriminalaca. Prema istom istraživanju, ispostavilo se da je u Srbiji vođena ostavinska rasprava u 87 odsto slučajeva nakon što su kriminalci lišeni života „izvršenjem krivičnog dela“, za razliku od drugih 12 zemalja s kojima je poredio srpsku praksu, a u kojima se to dogodilo u svega tri odsto slučajeva.

Osioni naslednici
Zaključak koji sledi jeste da se porodice kriminalaca u stranim zemljama ne odlučuju tako lako da na sudu traže imovinu za koju znaju da je verovatno stečena malverzacijama, korupcijom, prevarama, krađama, ubistvima, pretnjama.... dok za naše ljude to očigledno ne predstavlja problem. Bar ne za udovice članova ozloglašenog zemunskog klana, koje su čak tužile državu zbog rušenja poznatog kompleksa u Šilerovoj ulici, simbola moći tada najjačeg kriminalnog klana u zemlji, i pri tom na ime odštete od države tražile 600 miliona dinara.
Upoređujući podatke iz 100 predmeta ostavine u Srbiji i u još 12 zemalja, Dragan Manojlović je došao do toga da su kriminalci koji su bili bez zaposlenja i bez dana radnog staža, kao i bez poreskih prijava, u Srbiji u 85 slučajeva ostavili nepokretnu imovinu, dok ni u jednom inostranom predmetu ostavine to nije bio slučaj. Čak u 97 slučajeva u drugim državama, ostavinske rasprave posle smrti kriminalaca nije ni bilo, dok se u Srbiji to dogodilo samo u 13 slučajeva. Karakterističan je predmet ostavine vođen u Čikagu, gde je član lokalne kriminalne organizacije zaveštao 100.000 dolara službeniku policije.
- Vidljivo je da u Srbiji postoji „negativna korelacija“ između radnog staža, poreske prijave, zaposlenja i vrednosti imovine koja je bila predmet ostavinske rasprave. Međutim, ni u jednom od 100 slučajeva koje sam analizirao nije ništa preduzeto da bi se dokazalo kako je stečena ta imovina niti je nešto preduzeto da bi ona bila trajno oduzeta. U Srbiji se godišnje podnese između pet i deset krivičnih prijava protiv počinilaca za izvršenje krivičnog dela pranja novca, a mera oduzimanja imovine izrečena je tek dva puta - napominje Manojlović.

Političari špekulišu
I za ta dva slučaja možemo da zahvalimo samo hrabrosti sudija poput Radmile Dičić-Dragićević, koja je u predmetu „Laboratorija za prizvodnju narkotika Nova Pazova“ obavezala Milana Zarubicu da plati deset miliona dolara. Drugi primer je specijalni sudija Milimir Lukić, koji je pripadnicima zemunskog klana odrezao 11,5 miliona evra, koja će, ako Vrhovni sud potvrdi presudu, morati da bude isplaćena žrtvama.
Da je donošenje zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalom i korupcijom zakasnilo, ali da je neophodno, smatra i sociolog i istraživač društvenih nauka Stjepan Gredelj.
- Ko je drpio, drpio je, čuvena je izjava jednog hercegovačkog tajkuna. To je tužno i ružno, ali je činjenica da nijedan zakon, ako pretendujemo da budemo pravna država, ne može da važi unazad. Ako bi zakon uopšte i bio donet i ako bi se, za razliku od tradicije, primenjivao, onda bi se u budućnosti problem sveo na minimum - smatra Gredelj.
Ipak, on je realan po pitanju dosadašnjeg delovanja naših političkih elita.
- Možemo mi da napravimo milion i jedno istraživanje i isto toliko dokaza, ali ako ne postoji politička volja da se to sankcioniše, ništa nam ne vredi trud. Ta čuvena volja je i do sada kočila sve valjane zakone, pa i ovaj, jer „vrana vrani oči ne kopa“. Naši političari funkcionišu po principu uzajamnog ucenjivanja, kontrole i držanja u šaci, jer svi imaju „putera na glavi“. Zato se ovde već godinama ništa nije promenilo, a po svemu sudeći, i neće - slikovit je Gredelj.
I Oliver Dulić, ministar životne sredine i prostornog planiranja, nedavno je javnosti skrenuo pažnju da je za obračun sa građevinskom mafijom, koja pokušava da izgradnjom objekata opere nelegalno stečeni novac, pored političke volje neophodno doneti pre svih zakon o oduzimanju imovine stečene korupcijom i kriminalom. I upravo iz istraživanja Dragana Manojlovića vidi se i da je osim ostavinskih rasprava najkorišćeniji način pranja kriminalom stečenog novca ulaganje u građevinsku industriju, pre svega, a potom i kupovina zemlje, ustanove za negu bolesnih i nemoćnih i privatna zdravstvena osiguranja, hotelijerstvo, sportske hale, supermarketi, robne kuće, auto-kuće, benzinske stanice i uslužne gradske delatnosti, poput odnošenja smeća i slično. Iako su ovi podaci proistekli iz istraživanja italijanskih primera, složićete se da sve to zvuči nadasve poznato, zar ne?
U Ministarstvu pravde, za „Blic nedelje“, kažu da se Predlog zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela već nalazi u skupštinskoj proceduri i da bi trebalo da bude na dnevnom redu jesenjeg zasedanja.

Čeka se odluka Vrhovnog suda
Jedina mogućnost da se Branislavu Uskokoviću oduzme imovina čeka na odluku Vrhovnog suda Srbije, koji dve godine nakon prvostepene presude nije doneo rešenje na žalbu Uskokovićevih advokata.
- Dok Vrhovni sud ne donese rešenje, EDB koji je samo oštećena strana nema ,,pravo glasa“. Ako sud potvrdi, EDB će svakako podneti tužbu za obeštećenje. Tada će imovina biti oduzeta i prodata na licitaciji. Taj novac bi trebalo da jednim delom pripadne državi, a drugim da se uloži u elektroprivredu - kaže za ,,Blic nedelje“ Goran Radenković predsednik komisije za zloupotrebu i aktuelni šef pravne službe EDB-a.