Uvođenje viza kao stalni metod pritiska Evropske unije na Srbiju

Svaki put kada razgovori o Kosovu i Metohiji zapadnu u neku vrstu pat pozicije, odnosno kada srbska strana pokaže bilo kakvu, pa makar i privremenu volju da na određenim pitanjima istraje u odbrani svojih vitalnih interesa, iz Evropske unije kao prva mera pritiska na Srbiju potegne se mogućnost ponovnog uvođenja viza za srpske građane.

Tako je bilo i ovog puta kada je nemački ministar inostranih poslova Vestervele posetio Beograd i zatražio momentalno ukidanje institucija Republike Srbije na Kosmetu, nazvavši ih paralelnim institucijama. Srbsko nećkanje po tom pitanju i verbalno-medijsko stidljivo opiranje tom zahtevu, odmah je dobilo svoj odgovor iz Evropske unije, tako što se ponovo iz Brisela oglasila evroposlanica Tanja Fajon po pitanju mogućeg uvođenja viza.

To je na svoj način prošlog meseca priznao i prvi potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić, kada je doslovno izjavio da je «Briselski sporazum način da Srbija opstane, da ne budemo izlovani i da nam ne uvode vize».

Dakle, otprilike u isto vreme kada je Beograd izrazio svoje tiho neslaganje sa ultimativnim zahtevom Nemačke, kog je doneo sa sobom nemački ministar Vestervele, da u južnoj srbskoj pokrajini prvo moraju biti ukinute srpske institucije, usledila je izjava Tanje Fajon, u razgovoru za beogradski dnevni list „Večernje novosti“, u kome je predstavljena kao član Evropskog parlamenta i sadašnji izvestilac „iz senke“ za suspenziju bezviznog režima. Ona je tom prilikom kazala da postoji veoma velik pritisak zemalja članica i Evropskog saveta da se ponovo uvedu vize. Po njenim rečima, oni traže da se, što je pre moguće, usvoje potrebne mere na osnovu kojih bi dobili mogućnost da uvedu privremenu suspenziju za bilo koju zemlju, ali jasno je da bi se prve na meti takve odluke našle zemlje zapadnog Balkana, odnosno upravo Srbija u slučaju bilo kakvog istrajnog odbijanja da postupi po željama Evropske unije u implementaciji Briselskog sporazuma.

Međutim, iako se podrazumeva da sloboda nesmetanog kretanja ima veliki značaj, ipak se postavlja pitanje u kojoj meri su građani Srbije iskoristili to pravo nakon što im je Evropska unija ukinula vize. A podaci koji se tiču tog pitanja su donekle iznenađujući, s obzirom da se pokazalo da je u prvoj godini bezviznog režima, kao posledica besparice i niskog životnog standarda, broj građana Srbije koji su putovali u inostranstvo ostao na istom nivou kao i ranije, a potom je broj putovanja po nekim objavljenim podacima porastao samo za skromnih 20 procenata. A u Bosni i Hercegovini je situacija nakon ukidanja viza bila gotovo paradoksalna, s obzirom da je tamošnji direktor granične policije tada zvanično izjavio da građani Bosne i Hercegovine posle ukidanja viza putuju čak još manje nego u vreme postojanja viznog ograničenja za zemlje Evropske unije.

Ipak, imajući u vidu do koje mere je vlastima u Beogradu važno dobijanje datuma za pregovore, čini se da nisu ni potrebni bilo kakvi otvoreni ili prikriveni pritisci sa mogućim ponovnim uvođenjem viza za srpske građane. Stoga, uprkos trenutnim izjavama srbskih zvaničnika o tome da su neprihvatljivi zahtevi da se ukinu srpske institucije na Kosmetu pre nego što bude formirana Zajednica srbskih opština, ne treba se nimalo iznenaditi ako premijer Dačić na večerašnjim razgovorima u Briselu sa Hašimom Tačijem i evropskim posrednicima, pristane i na taj uslov.

Drugim rečima, to znači da najverovatnije možemo očekivati da će srbska strana popustiti pred zahtevima koje je Beogradu isporučio nemački ministar Gvido Vestervele, a to će srbskoj javnosti kao i ranije biti predstavljeno kao još jedan „teški kompromis“, umesto pravog izraza – „popuštanje“ i „predaja“.

I zato, u suštini uopšte i nije bilo potrebno da se oglašava poslanica Evropskog parlamenta Tanja Fajon i da suptilno podseća Srbiju na stalnu mogućnost ponovnog uvođenja viza, jer srbski državnih vrh koji vodi pregovore o izradi i primeni Briselskog sporazuma ionako svaki put posle stidljivog nećkanja, na kraju uvek kaže „Da“.