Predsednik Republike Srpske Krajine kao svedok odbrane predsednika Republike Srpske

Bivši predsednik Republike Srbska Krajine Milan Martić je 13. maja završio svoje svedočenje u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju kao svedok odbrane bivšeg predsednika Republike Srpske Radovan Karadžića.

Svedočenje M.Martića  je bilo planirao još za početak aprila, ali je stalno otkazivano zbog prepreka koje je tribunal pravio Martiću. Svakom licu koje je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju već okrivio, a koje se poziva kao svedok u vezi sa drugim predmetom, potreban je advokat. Jasno je zašto. Svi takvi svedoci u mnogom svedoče o  događajima za koje su i sami bili optuženi.  Martićevi pokušaji da  u skladu sa normama međunarodnog prava (a to znači  „slobodno i po sopstvenom izboru“)  sebi  izabere  i advokata završili su se neuspešno. Sekretarijat je tvrdio da niko osuđeniku ne osporava pravo na advokata, već se osporava   „pravo na slobodan izbor bilo kog advokata“.[1]  Svi pokušaji da se podnošenjem žalbe preispita takva samovolja  Sekretara Tribunala su takođe završeni  bez ikakvog uspeha.[2] Martiću je imenovan  advokata po izboru Tribunala.

Milan Martić je postao izuzetno važan svedok, između ostalog, i zato što se ranije, po drugom predmetu -  kao svedok optužbe, pojavljivao drugi bivši predsednik RSK – Milan Babić. M.Babić je najtragičnija figura među optuženicima Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Među srbskim zatvorenicima je bilo i onih koji su se odlučili na izdaju i dobili svoje srebrnjake u obliku zemalja, „dobrih“  za izdržavanje kazne. Među srbskim zatvorenicima je bilo i onih koji su, znajući da će ih odbrana poslati u smrt, ipak išli na sudar sa zločinačkim tribunalom, te je čak i smrt tih ljudi bila visoka i slavna. Ali niko nije lagao tako groteskno i bezumno kao Babić, i niko nije platio tako jadno, kao on.

Uostalom, bez obzira na smrt Milana Babića, njegovo svedočenje je na procesu R.Karadžiću prihvaćeno.[3]Naravno, to predstavlja grubo kršenje prava optuženog, jer on ne može da izvede unakrsno ispitivanje navedenog svedoka. Ali bez obzira na nezakonitu odluku suda – mora se braniti bez obzira na sve - tako da je jedan od glavnih zadataka M.Martića postalo upravo pobijanje laži koje je pred svojom sabraćom  nabacao Babić.

Milan Martić je pobio tvrdnje M.Babića da su Radovan Karadžić i Slobodan Milošević planirali da nateraju Sloveniju i Hrvatsku da izađu iz sastava Jugoslavije, kako bi onaj deo Hrvatske na čijoj se teritoriji nalazila JNA ostao u Jugoslaviji. Martić je konstatovao  da je to laž, a da su se i Milošević, i Karadžić  zalagali da Jugoslavija ostane kompletna. Martić je odbacio i tvrdnje M.Babića da su u toku vojne operacije JNA u avgustu 1991.godine  na teritoriji Hrvatske činjeni ratni zločini. Martić je bio očevidac te operacije i  tvrdio je da armija nije pravila zločine već je, naprotiv, odigrala ulogu odbojnika između hrvatskog i srbskog stanovništva. Sve vojne operacije JNA je činila samo kao odgovor na hrvatske napade na armiju. Nikakvih surovosti prema zarobljenicima  nije bilo, naprotiv, Martić je ispričao da je lično general Mladić naredio da se nahrani 45 zarobljenika u restoranu, govorio im o bratstvu i zatim ih oslobodio.[4]

M.Martić je ispričao stav rukovodstva RS i RSK u vezi sa unifikacijom srbskih krajina, koju je inicirao Babić. U prisluškivanim telefonskim razgovorima R.Karadžića sa Slobodanom Miloševićem predsednik RS direktno govori o Babiću kao o „mesečaru kome se ne sme verovati“, i o tome da će on (predsednik Milošević – prim.prev.) čvrsto da poštuje Ustav. Odlukom vlade RS unifikacija je odmah stornirana .

M.Martić je pobio i Babićeve  tvrdnje da su R.Karadžić i S.Milošević iskoristili njegovo hapšenje u Bosni u septembru 1991. da bi pojačali nemire Srba.  Martić je naveo da je Karadžić učinio sve kako bi tu uznemirenost, izazvanu njegovim hapšenjem,  stišao. Martićeve reči su potkrepljene i prisluškivanim telefonskim razgovorom Karadžića sa Muhamedom Čengićem, čiji snimak postoji u tužilaštvu Međunarodnog tribunala, u kome je Karadžić pokušao da stiša   nemir, nastao u javnosti. Isto važi i za prisluškivani telefonski razgovor Karadžića baš sa Babićem, u kome predsednik RS  zahteva od predsednika RSK da ne dozvoli upade ljudi iz RSK  u Bosnu, jer će to značiti početak rata. Najzad, u tužilaštvu postoji i snimak još jednog prisluškivanog telefonskog razgovora - Karadžića sa Miloševićem, u kome predsednik RS moli za pomoć  JNA kako se ne bi desilo da   incident sa Martićevim hapšenjem eskalira u  pravi rat.

M.Martić je takođe pobio tvrdnje Babića da su, kao, počev od avgusta 1990.godine, u Republici Srbska Krajina  on i Kapetan Dragan počeli formiranje paralelnih organa vlasti, odgovornih J.Stanišiću i F.Simatoviću, koji su, opet, bili potčinjeni Slobodanu Miloševiću.[5]Prema tvrđenju Babića te paralelne strukture su radile na provokacijama kako bi se u ovaj ili onaj incident uvukla policija, što bi na kraju i dovelo do  rata. Milan Martić je izjavio da je to laž, i da u RSK nije bilo nikakvih paralelnih struktura.

U tom periodu Martić uopšte nije imao nikakve kontakte sa S.Miloševićem i nadređeni mu nije bio on, već Babić. Ovde je korisno prisetiti se da je policiju kontrolisao  baš Babić, i da je lično on dva puta Martića postavljao na mesto rukovodioca policije RSK.

Osim Babićevih svedočenja treba da se skrene pažnja da je Martić pobio i takozvane „činjenice koje je   utvrdio sud“[6] o tome da je u toku operacije „Koridor-92“ čitava oblast Posavine bila porušena, a njeno civilno stanovništvo poubijano. Martić je izjavio da je u navedenoj operaciji lično učestvovao, i da je ona predstavljala odgovor na vojnu operaciju  hrvatskih jedinica, čiji rezultat je bila blokada stanovništva RSK. Martić je dokazao da je operacija „Koridor-92“  bila potpuno legitimna i da civilno stanovništvo, dok je ona trajala, uopšte nije stradalo. Svi incidenti u vezi sa paljevinom kuća  i njihovom pljačkom su se desili posle operacije, od strane lica koja nemaju nikakve veze sa armijom.[7]

Totalna, povremeno i groteskna lažnost svedočenja M.Babića ima i svoje razloge. U toku svog svedočenja Martić je konstatovao i da je Babić imao psihičke probleme koje je neophodno ispitati pre nego što se bude razmatrala verodostojnost njegovog svedočenja. Šta više, Martić je konstatovao da je jedan od najverovatnijih razloga za Babićevo samoubistvo  njegovo pismo Međunarodnoj konferenciji o bivšoj Jugoslaviji, u kome on govori potpuno suprotno od onoga, što je zatim izjavljivao na procesima   Miloševiću, Krajišniku i Martiću. Prema Martićevom mišljenju to pismo, koje je njemu pokazano uoči Babićevog samoubistva, moglo je da bude razlog za suicid. A mi ćemo posumnjati da je Babić život završio samoubistvom. Samo pažljivo upoznavanje sa izveštajem potpredsednika Haškog tribunala K.Parkera o istrazi povodom smrti M.Babića biće dovoljno da se napravi potpuno određen zaključak o ubistvu.[8] Što se tiče Martićeve pretpostavke ona, verovatno, može da se  posmatra kao jedan od faktora onog što se desilo, jer - ipak je Babić „prekinuo život“ u toku svog svedočenja upravo na procesu protiv Milana Martića.

Važno je   konstatovati da je Karadžić uspeo da dobije odluku suda da mu   sekretarijat MTBJ dostavi medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na psihološko i psihičko stanje zdravlja M.Babića.[9] Međutim, Sekretarijat je odbio da izvrši sudsku odluku bez obzira što je sud   naložio da se ta informacija dostavi nekoliko dana pre početka svedočenja M.Martića: Sekretar Tribunala je izjavio da on takvom informacijom „ne raspolaže“! Potpuno očigledna laž jer, prvo, Sekretarijat se dugo opirao da tu informaciju obelodani i zahtevao je da  se prvo podnese žalba na odluku koju je sud doneo, a zatim i da se ta odluka preispita. Ali je glavno bilo  nešto drugo – izveštaj potpredsednika MTBJ o istrazi povodom okolnosti smrti M.Babića, u kome se direktno kaže da je Babić više puta psihološki i psihički ispitivan! Na kraju, Sekretarijat je bio prinuđen da „iznenada otkrije“ potrebnu dokumentaciju, ali… Danas je sudsko veće izjavilo da, pošto je pregledalo informaciju koju je dostavio Sekretarijat, ono „nije našlo ništa u vezi sa psihičkim stanjem M.Babića, što bi moglo da utiče na njegovo svedočenje“. Na taj način je sud odbio da tu informaciju pokaže odbrani Radovana Karadžića! Znači – psihičko stanje M.Babića nije uopšte uticalo na njegovo svedočenje, ali je po mišljenju sudskog veća, imalo uticaja na izvršenje  samoubistva, kako tvrdi potpredsednik MTBJ K.Parker! Istorija sa ubistvom M.Babića je očigledno prljava i sama činjenica takvog ponašanja tribunala govori da ima šta da se sakrije. Baš kao i pokušaj da se provuče svedočenje takvog svedoka. Psihološko i psihičko stanje M.Babića ima najvažniji mogući značaj za ocenu i njegovog svedočenja, i njegovog (samo)ubistva. Pretpostavljamo da je najverovatniji razlog njegovog ubistva njegov pokušaj da u određenom psihičkom stanju prizna  da je prilikom svedočenja lagao, što tribunalu nije ostavilo nikakva sredstva osim da ga ubije, i da to bude maskirano kao samoubistvo. Uostalom, kako se vidi iz izveštaja K.Parkera,  ubistvo je maskirano samo površinski, jer je njime  svima koji nastavljaju da se bore protiv tribunala na taj način  poslata jasna poruka   kakva sudbina njih čeka.

Sve u svemu, svedočenje M.Martića je postalo važan doprinos i odbrani R.Karadžića, i utvrđivanju istine o događajima u bivšoj Jugoslaviji. Bivši predsednik Republike Srpske Krajine je R.Karadžića prikazao kao mirotvorca. Konkretno, Milan Martić je izjavio da je upravo predsednik RS  bio glavni faktor, koji je „nas, u Hrvatskoj“, ubedio da se prihvati Vensov mirovni plan   o uvođenju u RSK jedinica OUN.“[10]

Aleksandar Mezjajev,



[1] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Registry Submission Pursuant to Rule 33 (B) of the Complaint of Milan Martic Regarding the Assignment of Counsel. 25 March 2013.

[2] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Decision of the President on the Complaint of Milan Martic Regarding the  Assignment of Counsel. 8 April 2013.

[3] Prosecutor v. Radovan Karadzic. Decision on Prosecution's Motion for Admission of the Evidence of  Kdz-172 (Milan Babic) Pursuant to Rule 92-quater. 13 April2010.

[4] Pogl. Pisane izjave M.Martića od 24.04.2013. (par. 13 – 19), Dokument odbrane R.Karadžića ID-07360.

[5]  Posebno detaljno je Babić govorio o tome na procesu S.Miloševiću.

[6] Tako se nazivaju „činjenice“ koje na molbu  tužilaštva sud donosi bez dokaza samo zato, što su u drugim postupcima te „činjenice“ već bile konstatovane. Još jedno grubo kršenje prava okrivljenog, jer mu onemogućuje prezumpciju nevinosti i breme dokazivanja sa tužilaštva prebacuje na odbranu optuženog.

[7] Pogl. Par. 50 – 55 pismenog svedočenja M.Martića od 24.04.2013.// Dokument odbrane R.Karadžića ID-07360.S.9).

[8]Report to the President. Death of Milan Babic. Judge Kevin Parker, Vice-President. 8 June 2006, // https://www.icty.org/x/cases/babic/custom2/en/p1087-babicreport.pdf.

[9] Sm.:  Prosecutor v. Radovan Karadzic. Trial Chamber Decision on the deputy Registrar’s Further Submission on medical Records Pertaining to Milan Babic. 19 April 2013.

[10] Pogl. Paragraf 69 pisanog svedočenja M.Martića od 24.04.2013. .// Dokument odbrane R.Karadžića ID-07360.S.12).