Zemlja rehabilitovanog nacizma?

U rumuniji se ne obeležava dan pobede nad nacizmom, zato se Dan Evrope koji pada na 9. maj obeležava široko. Drugi svetski rat nije zaboravljen, ali rumunske valsti više vole da ne skreću pažnju na godišnjicu velike pobede nad nacizmom.

Drugi svetski rat u Bukureštu se spominje samo u kontekstu tri „velike tragedije“. Ove „tragedije“ ni malo se ne podudaraju sa pravilnim shvatanjem svetske istorije. Zvanična politika i retorika, kao i medijska strategija rumunskih elita svodi se na pokušaj ne samo da se ubledi sećanje na rumunske naciste, već i da se predstavi SSSR u ulozi glavnog zločinca 20. veka.

Velike tagedije o kojima vole da govore rumunski političari i deo rumunske inteligencije uklapaju se u okvire pronacističkog i rusofobrskog diskursa, koji već 20 godina truje odnose između Bukurešta i Moskve.

Prva tragedija je zauzimanje Besarabije od strane Staljina na leto 1940. godine. Sa tačke gledišta savremenog rumunskog establišmenta, to što je SSSR vratila sebi 1940. godine teritorije koje je Rumunija zauzela 1918. godine jeste zločin. Na sećanja o zverstvima rumunske armije na okupiranoj teritoriji postoji jedan odgovor: rumunska armija u savezu sa nemačkim trupama oslobađala je svoju teritoriju. Sa tačke gledišta rumunske vlasti, nacistički dželati su prosto žrtve geopolitičkih igara i borci za slobodu Rumunije. U okviru ovog diskursa učešće rumunske armije u borbama van granica Moldavije nije zločin, već samo tragična greška komande, koja se u svakom slučaju može otpisati na pritisak od strane Berlina. Kada je predsednik Rumunije Trajan Besesku izjavio da bi 1941. godine izdao naredbu za napad na SSSR, on nije izražavao neku marginalnu tačku gledišta, već je označio sav savremenog rumunskog establišmenta.

Druga velika tragedija koje voli da se seća Bukurešt je dolazak komunizma sa Crvenom Armijom. SSSR optužuju za pretaranje Rumunije u satelit, kao i za prepresije protiv predstavnika vladajuće klase. Nije uobičajeno sećati se da su ove represije sprovodili sami rumunski komunisti. Kao što nije uobičajeno pamtiti da je Staljin poklonio Rumuniji onaj deo njene teritorije koju je Hitler naterao da predaju Mađarskoj. Da nije bilo tog Staljinovog poklona, Transilvanija, tačnije četvrtina rumunske teritorije, sada bi se nalazila van jurisdikcije Budimpešte.

Sa druge strane, rumunski političari vole da se sećaju reparacija koje je Rumunija platila SSSR. Šta više, Rumunija na zvaničnom nivou traži da se vrati deo rumunskih zlatnih rezervi koje su dospele u SSSR kao deo ovih reparacija. Očigledno da vlasti Rumunije ne samo da ne osećaju krivicu zbog onog što je rumunska armija učinila u vreme Drugog svetskog rata, već smatraju Rumuniju nevinom žrtvom SSSR. Šta više, u Rumuniji vlada mišljenje da je odluka da se Rumunija prizna gubitničkom stranom bila nepravedna, jer ona je prešla na stranu zaveznika 1944. godine. Mada je to bilo učinjeno tek onda kada su sovjetske trupe već napredovale unutar rumunske teritorije.

I tako ako predsednik Rumunije izjavljuje da bi dao naredbu za napad SSSR, ako predsednik nacionalne banke govori da je povratak zlata uračunatog u repraciju njegovo životno delo, ako poznati bloger piše da 9. maja Rusija obeležava pobedu nad narodima Istočne Evrope, pobedu koja je bila olakšanja zaverom sa Hitlerom, može se smelo tvrditi da je u toj zemlji nacizam de-fakto rehabilitovan.

Kako reagovati na ovu sitauciju? Moguće treba iskoristiti iskustvo Izraela. Vanredno oštre reakcije na svaki pokušaj da se izjavi da u Rumuniji Holokausta nije bilo navode čak najvatrenije pristalice opravdavanja rumunskih nacista da koriguju svoje javne izjave. Moguće ako iza svake rusofobske izjave ili rusofobrskog demarša koji skrnavi sećanje na pale u Velikom Otadžbinskom ratu bude sledila maksimalno stroga reakcija, rumunski establišment će dobiti stimulans za denacifikaciju svesti.

Valentin Mindrešesku,