CRNJANSKI O KJERKEGORU

Veliki srpksi pisac Miloš Crljanski (1893-1977)   čiju  120. godišnjicu rođelja obeležavamo ove godoine, u  svojoj memoarskoj prozi  „Kod Hiperborejaca „u više navrata  se spominje  najvećeg danskog mislioca Sorena Kjerkegora (Soren Kirkegaard, 1813-1855 ),čiji  je jubilej, dva veka rođenja  ,5. maja   proslavljen u celom svetu. 

Zašto je Kjerkegor raskinuo veridbu, pitanje je sad

Razlog za rasvetljavanje nekih biografskih momenata u „Hiperborejcima „Crnjanski  nalazi u pokušaju da , ako ne odgonetne ,ono bar da pokuša protumačiti razloge zbog kojih je slavni danski mislilac , utemeljivač egistencijalizma, raskinuo veridbu. Tajanstvenost i  intrigantnost tog čina pripovedač Crljanski koristi da u raspravu uvuče celo svoje  intelektualno  društvo u kome se kao ataše za štampu u ambasadi Kraljevine Juogslavije u Rimu kretao poslednjih meseci pre napada na Jugoslaviju , odakle će biti deportovan zajedno sa osobljem  ambasade u Lisabon, da bi se decenijama potom nastanio u Londonu odkale  se vraća u Beogard tek posle tri dcenije. Suvišno je podsećati na to, kako sam pisac izričito kaže, da su svi iz kruga koji su mu pravili svakodnevno društvo u šetnji Rimom i obilasku znamenitosti večnog grada, ali i drugih italijanskh  gradova i turističkih destinacija, izmišljeni, književni likovi ove proze koja sadrži elemente više litereranih žanrova koji se međusbno prožimaju.

Uzroke raskida  Kjerkegrove veridbe traži u kontekstu teme o Hiperborejcima 

Uzrocima raskida veridbe danskog filosofa Crnjanski  se bavi u kontekstu svoje teme o Hiperborjecima , stanovnicima i predelima severnih krajeva , kjima je u Rimu bio ne samo sam preokupiran, nego je  energično i uporno nastojao da  njima budu opsednuti i svi likovi  iz  piščevog okruženja , koji ne samo da su se svakodnevno viđali, nego kao i da se nikad nisu ni razdvajali.

Iako u prvoj rečenici o ovoj temi nakon koje će uslediti poveći broj fragmenata posvećenih  sklopu ličnosti znamenitog danskog filosofa („Otkud  bismo onda  , mogli , mi, otkriti  prave uzroke  prekida veridbe u životu Kjekegora“) , striktno   odbacuje  mogućnost bavljenja  „ovom temom“, u svom pripovedačkom postupku će joj pisac nekoliko puta pristupati i osvetljavti  iz više uglova, čime se i bavi ovaj zapis. 

Nagađalja o mogućim  razlozima koje su naterale najslavnijeg  danskog mislioca posle princa Hamleta da  raskine  veridbu sa Reginom ,izrođavcaju se  postepeno  u začetke  intrige i dramskog sukoba oko kojih veliki pisac Crnjanski   obmotava klupko svoje priče kao u najuzbudljiivjem romenesknom tkivu. 

Prošlost se ne zna. Samo se današnjost zna 

Da  ne bi bilo nikave sumnje o zadljim namerama i  direktnom uvlačenju čitaoca u intrigu, pisac memoarske proze „Kod Hiperborejaca „  se unpred osigurava ,protiv bilo kavog pokušaja da se tu traže tragove neke nordijske ili bilo kakve druge tajnovitosti. Ne.

Jer „Rim se, po mom mišljenju , ne razlikuje , ni od onoga što je Kjerkegor mislio,o Kopnehagenu,ni od života kako ga je opisivao , Andersen“.

Pre nego će dati reči govorljivioj  Albanki , stalnom članu svog mobilnog rimskog kluba , ( udatoj za Amerikanaca, prim,. B. R. )  pisac će skoro apodiktično uskliknuti na kraju  gore citiranog fragmenta :“Prošlost se ne zna. Samo se današnjost zna“.  

A „Albanka kaže , da  ja očigledno hoću da kažem, da veridbu prekidaju samo oni,koji su sa Severa, i hoću da kažem da se o veridbama i ljubavima u prošlosti ,ne zna.To ne važi samo za Kjerkegora, nego za svakoga.“

Ovaj fragmet je tako dramaturški struktuiran da će autor pre nego će reći šta sam misli o ovom pitanju ,izvesti na scenu  još jednog  od stalnih likova iz svog rimskog kluba , „ćerku predsednika vlade „ ( u azilu u Rimu ,nikad se  ne navodi  o kojoj vladi i zemlji je reč, prim.B.R. ) koja je o tome pitala , kaže ,“jednog svog poznanika, Danca, velikog znalca danske književnosti „.

Pa šta je „ćerka predsednika  vlade“ saznala od tog svog poznanika, velikog znalca danske književnosti ?

Kjerkegor je bio šizofrenik, melanholik već i zbog svog imena koje znači:crkveno groblje

„On smatra da je pitanje davno rešeno.Kjerkegor je bio šizofrenik. Bio je melanholik već i zobg svog imena koje znači:crkveno groblje.Kjerkegorova seksuslanost,-to je sasvim sigurno- bila je : sadistička i impotentna.U jednom trenutku, želje za samoćom,prekinuo je veridbu.To se dešava šizofrenicima“. 

Pošto su saslušali šta je o razlozima zbog kojih  je Kjekegor prekinuo veridbu „ćerki predsednika vlade“ rekao njen poznanik, Danac, dobar poznavalac danske književnosti, konačno je došao red i na Crnjanskog :“Pitaju onda i mene    šta milsim ja“.  

Tek da i ja nešto kažem 

Odgovorio im je :

„ Mislim, da na to pitanje   odgovora nema.To jest, primam tezu psihoanalitičara.Tek da i ja nešto kažem.Smatram, dakle, da se Kjerkegor osetio impontetan za brak, zbo onog što je pretrpela u braku,njegova majka.Ona je, kao što je pozanto , bila služavka u kući Kjerkogorovog oca,mnogo mlađa od njega.Rodila je Kjerkegora.Njegov otac je taj brak ozakonio, tek onda .Ja mislim da je Kjerkegor bio melanholik zbog toga.Od stida.Ne zato što mu je mati bila služavka.Daleko od toga, iako u Kjerkegoru, kao i Ibzenu,pa donekle i Strindbergu,ima traga jednog snoba.Ne zato.Nego zato što je ta mlada služavka bila silovana , od tog, mnogo, mnogo starijeg čoveka, teologa.“

Tema žalosti nad svojom majkom 
 

Crnjanski ( kad su ga  već pitali šta on misli o tome“tek da i ja nešto kažem“) u nastavku počinje da razvija temu „žalosti nad svojom majkom „:

„Neku žalost nad svojom majkom nalazim kod Andersena,-sina jedne pralje,koja je često pijana-ali i kod Kjerkegora, Ibzena,pa i Strindberga.Neku čudnu tajanstvenost, oko matere ,i kod Mikelanđela.

Kad to čuju, svi viču. 

Kao da je to najstrašnija blasfemija.

Psihoanalitičari su u pravu:Kjerkegor se zgadio polnog nagona kod čoveka 

U nastavku svog iskaza  na zadatu temu, ko bajagi  uzgred  ( „tek da i  ja nešto kažem“) ,Crnjanski   upozorava da je“ lako  prekid veridbe Kjerkegora tuamčiti idealnim razlozima,i patološkim urocima . Tobože, želi da se sav posveti literaturi.Životu i radu  u samoći.Izbegavanjem braka.

Ja ipak mislim da psihoanalitičari imaju pravo, kad smatarju da se Kjerkegor zgadio polnog nagona  kod čoveka. Kod oca. Teologa , uglednog čoveka, bogomoljca,koji silom uzima ljubav, kod jednog mladog, sirotog, poslušnog, uplašenog  stvorenja , sa sela.Jedne služavke. 

Imago oca, kod Kjerkegora,mora da je bio samo jedan ud.Veliki ud.Veliki phallus.

Smeh i srdžba „rimskog kluba“

„Žali se „dalje, pisac , kako je ova njegova teza kod Albanke izazvala i smeh i srdžbu.

„Ona danske seljanke smatra kao neke ,zdrave, snažne krave.A to silovanje, kao prijatan doživljaj  jedne služavke  koja se diže u stalež popadija. 

U odnosu sa majkom i sestrom –koja mu je rano umrla-ona Kjerkogora ne vidi nikad melanholičnog ,nego nežnog i zadovoljnog.

Pravi raskid prekida veridbe vidi u intelektualnim ambicijama Kjerkegora.Regina mu se, jednog dana  prosto učinila glupuša.Buržujka. A to je i bila.“ 

Iako će ovaj fragment završiti opaskom da je  iskaz Albanke ( inače ostrašćene  levičarke )“izavao smejuriju ostalih“ i konstatacijom da „zašto je Kjekegor prekinuo veridbu  nije se u Rimu, u mom krugu, saznalo, nikada „,Crljanski će se temi silovanja još jednom vratiti, ali će njome pored  majke Kjerkegora, obuhvatiti i Ibzenovu i Strindbergovu .

Mladi Šveđanin:brak treba  da počne silovanjem

Jedan mladi Šveđanoin koji se približio  rimskom klubu Crnjanskog,imao je čudne pojmove o braku.“Prema njegovom mišljenju , brak treba da počne, silovanjem.“

„Ja  sam toliko  začuđen  što to čujem od jednog Šveđanian, da ne znam šta na to da kažem?Kažem samo da bi o tome trebalo zatražiti i mišljenje silovanih.Zar ne vidi da je silovanje u životu, pa i u pisanju, Kjerkegora, Ibzena , Strindberga, jedna tamna mrlja  sa kojom počilje sva nesreća u njihovom životu, sva melanholija u njihovom pisanju,a da ih , zbog toga  i mati prati do smrti, kao senka.“

Silovane, a srećne u braku

To su uobraženja ,moja.Te žene su bile sretne  u braku.Ni mati Kjerkegoorva, ni Strindbergova,ni Ibzenova, nije napustila muža.

Ne, ali je Ibzen, koji je prošao , pešice , celu svoju  zemlju,napisao o stanovnicma Norveške , da to nisu ljudi i žene, nego dva miliona pasa i mačaka.
 

Njihove matere,-bar se meni tako čini-polazna su senka u svim njihovim delima,poemama,romanima, drama“.

Ni Kjerkegor,ni Ibzen, ni Strindberg, ne mogu da se odreknu tendencije da reformišu društvo
 

Svoje fragmente  u prozi „Kod Hiperborejaca „ posvećene trojici velikih Nordijaca,posebno Kjerkegoru (  ostala dvojica , Ibzen i Strindberg se skoro  uzgred pominju kao poslovna pratnja ),  Crnjanski završava ovako :

„Kjerkegor,  godinama,skoro i ne napušta sobu.Ne ide u prirodu.Idu u društvo.

Svi ti reformatori porodice i društva  žele da žive po varošima,a ne na nekom zelenom ostrrvu.

Ne mogu ni Kjrekegor, ni Ibzen , ni Strindberg, da se odreknu tendencije , da reformišu društvo.“