ODKB uskoro dobija višenamensku borbenu avijaciju

Kao i uvek, svet koji nas okružuje i dalje je daleko od mira.

Uprkos malograđanskim fantazijama političara s kraja '90-tih godina prošlog veka, ratovi uopšte nisu postali prošlost. Šta više, savremeni život nam pruža mnoštvo primera kako države sa neverovatnom lakoćom posežu za vojnim rešenjima iako im na raspolaganju stoji arsenal drugih političkih sredstava i metoda.

Reč je o svesnom potkopavanju konstrukcije odvraćanja od agresije, koja je posle Drugog svetskog rata ugrađena u norme međunarodnog prava. Savet Bezbednosti UN, na žalost, više nije pouzdana prepreka onima koji obožavaju da „pokazuju vojne mišiće“.

Imajući u vidu ove okolnosti, nova inicijativa generalnog sekretara ODKB Nikolaja Bordjuže - da Organizacija formira višenamenske avio-snage - potpuno je opravdana. Ona će naći mesto među mnogim merama koje se u poslednje vreme preduzimaju u ODKB radi povećanja efikasnosti ove vojno-političke strukture. U suštini, sve je ovo „staro koliko i čitav svet“.

Na svaku vojnu pretnju političari su, bez obzira da li se radi o plemenskim vođama, knezovima ili predsednicima, dejstvovali u tri osnovna pravca.

Prvo, proveravali su postojeći arsenal i ako je bilo neophodno - uvodili nove vrste naoružanja.

Drugo, objavljivali mobilizaciju redovne vojske i dobrovoljaca.

Treće, slali glasonoše sa pozivom saveznicima da pomognu.

U principu, uprkos svom napretku čovečanstva, ništa se nije promenilo. Samo su se, umesto luka i strele, u arsenalu pojavili tenkovi, bombarderi i rakete.

Od 15. maja 1992. godine, tokom prvih deset postsovjetskih godina, postojao je samo Dogovor o kolektivnoj bezbednosti iz Taškenta koji je egzistirao uglavnom na političkim deklaracijama. Postojale su obaveze u oblasti vojne saradnje, dok adekvatni mehanizmi za njihovu realizaciju nisu bili stvoreni. Tek je 2002. godine nastala Organizacija Dogovora o kolektivnoj bezbednosti.

Sa velikom mukom, ODKB je tada, pokušavo da uspostavi realnu saradnju u oblasti bezbednosti.

Uvek je bilo daleko lakše usvajati patetične opštepolitičke deklaracije nego „uspostavljati disciplinu u stroju“, bez koje ne može biti ni borbene gotovosti. Ako je tom istom Uzbekistanu bilo dozvoljeno da 2006. godine obnovi članstvo u ODKB bez prihvatanja svih normi Organizacije, onda prošlogodišnji demarš Taškenta, koji je predviđao da samo privremeno prekine sve svoje aktivnosti, nije prošao.

Uzbekistan je upozoren da njegov povratak u ODKB može biti samo uz uslov da prihvati sve dokumente Organizacije.

Odgovor na pitanje: „Zašto je ODKB potrebna „vazduhoplovna udarna pesnica?“ - potpuno je očigledan.

U suštini, ni ranije niko nije odustajao od korišćenja borbene avijacije. Bilo je planirano da se Kolektivne snage za brzo reagovanje ODKB prebacuju uz pomoć vojno-transportne avijacije. A poznata ruska baza u kirgistanskom Kantu upravo je bila mesto na kojem su se grupisale avio-jedinice za podršku Kolektivnim snagama za brzo reagovanje.

Međutim, po svemu sudeći, odluka da se stvore višenamenske vazduhoplovne snage ODKB uslovljena je karakterom poslednjih vojnih konflikata.

Svi veliki ratovi pre deceniju i po bili su ratovi u kojima je odlučujuću reč imala borbena avijacija. U svim tim ratovima - u Jugoslaviji, Avganistanu, Iraku i Libiji - dominirala je avijacija kao sila koja je bila u stanju da reši najteže vojne zadatke.

Ukoliko se uzme u obzir lokalni reljef zone odgovornosti ODKB (južni Kavkaz i region Pamira), u kojima bi se mogli odigrati potencijalni konflikti, onda se važnost avijacije višestruko povećava. U planinskim uslovima, sa utvrđenih planinskih prevoja, protivnika često nisu u stanju da isteraju ni tenkovi, ni motorizovane pešadijske jedinice.

Postoje, naravno, još dva razloga posebne ljubavi vojske prema savremenoj borbenoj avijaciji.

Prvo, nema mnogo efikasnih sredstava u borbi protiv avijacije, a i potencijalni protivnici ODKB realno ne raspolažu takvim sredstvima.

Otuda i drugi razlog: ljudski gubici u takvim sukobima su daleko manji nego u kopnenim operacijama. A ova okolnost, za ODKB, ima poseban značaj. Tim pre, što uopšte nije tajna da ruski partneri nisu isuviše saglasni da svoje vojnike šalju izvan nacionalnih granica u zone konflikata odakle bi im se njihova tela vraćala u metalnim sanducima.

Na kraju, nećemo skrivati jednu, po našem mišljenju važnu okolnost: ruski saveznici u ODKB se nadaju da će osnovne rashode formiranja i održavanja višenamenske avio grupe, najverovatnije, snositi Moskva. Ovakav pristup, nije bez primedbi i ima izvesnu parazitsku komponentu koja je imanentna svim postsovjetskim regionalnim udruženjima.

Međutim, objektivnosti radi, treba istaći: niko osim Rusije u ODKB i ne raspolaže realnim mogućnostima da razvija borbenu avijaciju. Ukrajina i njena preduzeća u oblasti avijacije nisu u ODKB, a Uzbekistan, koji je nedavno napustio ODKB, izgubio je status avioindustrijske države: njegova avio-fabrika TAPOiČ u Taškentu, koja je nekada proizvodila vojno-transportnu modifikaciju aviona Il-76MD, više ne postoji.

Situacija u našoj zemlji je drugačija: samo u prošloj godini je avioindustrija RF proizvela više od 80 novih borbenih aviona, od kojih je 35 predato ruskom Ratnom vazduhoplovstvu, dok su ostali izvezeni. Ranijih godina ta proporcija je bila drugačija: samo je četvrtina avio-tehnike išla nacionalnom Ratnom vazduhoplovstvu. Ove 2013. godine već je više od polovine nove tehnike otišlo na „unutrašnje potrebe“.

Reč je o novim, savremenim modelima borbene tehnike, kao što su višenamenski lovac-bombarder Su-30SM, bombarder Su-34, višefunkcionalni lovac Su-35S. Armija čeka isporuke brodskih lovaca MiG-29K/KUB. Ali, ovde ne sme da se izgubi iz vida da u poslednje dve decenije zemlje ZND nisu poručivale nove ruske borbene avione, tek je partner Rusije u ODKB Belorusija prošle godine potpisala ugovor o kupovini školsko-borbenog aviona Jak-130.

Očekuje se da će za nekoliko godina početi serijska proizvodnja lovaca pete generacije. Više problema ima u domenu strateške avijacije jer, prema prognozama, ne treba očekivati da će ispitivanja novih prototipova biti pre kraja ove decenije.

Za sada je u planu modernizacija oko 30 bombardera Tu-22M3, deset Tu-160 i neutvrđenog broja Tu-95MS.

Prve modernizovane mašine strateške avijacije biće isporučene već ove godine.

Međutim, izjave predstavnika ODKB govore da će u sastav nove avio-grupe ući i strateški bombarderi.

Zato je relativno uspešna modernizacija i drugih vrsta avio-tehnike. U borbenom stroju već se nalazi više od pedeset lovaca Su-27SM, više od 200 frontovskih bombardera Su-24M2, više od pedeset jurišnih aviona Su-25SM i dvestotinak lovaca-presretača MiG-31BM.

Kao što vidimo, u proizvodnji ruske avijacije ponovo dolazi do promena. Ona je u stanju da prati postavljene planove ODKB, što je veoma povoljna okolnost, posebno kad se uporedi sa situacijom u civilnoj avioproizvodnji, koja je prošle godine uspela da proizvede samo 22 aviona (1 - Il-96, 1 - Tu-214, 3 - An-148, 12 - SSJ100, 2 - Tu-154M, 2 - An-140, 1 - Il-76 (476).

Ruski vojno-industrijski kompleks ima čime da zameni frontovske jurišnike Su-25 koji su bazirani u 999-oj ruskoj bazi u Kantu koji se još od daleke 1981. godine nalaze u borbenom stroju. Upravo baza u Kantu i treba da bude prvo mesto na kome će biti dislocirana avio-grupa ODKB.

Sudeći po plana koji je predstavila ruska vojska, višenamenske vojne snage ODKB moraju biti sastavljene ne samo od ruskih ekipa. Međutim, za sada ne postoji nikakav konkretni dogovor o doprinosu drugih saveznika iz ODKB.

U prvobitnim planovima - kad je rešavano pitanje avio-baze u Kantu - ona nije bila projektova kao isključivo ruska, već kao baza Kolektivnih snaga ODKB. Na kraju, naši partneri nisu ništa učinili i prešli sa reči na dela. Verovatno će se i ovog puta ostali učesnici ograničiti pomoćnim funkcijama u obezbeđivanju funkcionisanja grupacije, njenom snabdevanju i programima obuke svojih kadrova.

Na kraju, treba reći da je avio-grupacija veoma složen kompleks koji se ne sastoji samo od parka borbenih mašina. Tu spadaju još i sistemi njegove odbrane (PVO sistemi), jedinice kopnenih Vazdušnih snaga, sistemi veze i još mnogo toga.

Po svemu sudeći, ovo će, za naše saveznike, i biti polje za ulaganja u obezbeđivanje zajedničke bezbednosti.

Aždar KURTOV - Ruski institut za strateška istraživanja, Glavni urednik časopisa RISI „Problemi nacionalne strategije“