Izdano Kosovo ili: promena svesti!

 Izdaja, ili kako sinod SPC kaže, predaja Kosova i Metohije deo je ispunjavanja zahteva EU za nastavak promene svesti raspadajuće Srbije na putu ka sve neprivlačnijoj EU. Ovom predajom, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić ispunjavaju ključni zahtev Velike Britanije, Nemačke i celokupnog Zapada koji već više od stotinu godina glasi PROMENA SVESTI! Od zabrana ćirilice i srbskog imena (još u BiH pod Austro-Ugarskom) izmena istorije, krađe istorijske građe i uništavanja iste, pokušaja stvaranja bosanske pravoslavne crkve (1914. u Bosni), hrvatske pravoslavne crkve i crnogorske pravoslavne crkve (NVO od 1993.) pa sve do današnjeg bukvalnog ali i simboličnog zahteva promene svesti kroz priznavanje NATO izvojevane albanske države na Kosovu i Metohiji, uz biranje značajnih datuma ili mesta deo je neprekinutog niza.

Sva poniženja srbski je narod morao da kuša za značajne datume što je taktika zatiranja sećanja kroz postavljanje duplih ili troduplih godišnjica. Tako je slavni uspeh ukidanja države Srbije na KiM i dobijanja umanjenog Ahtisarijevog plana u pregovorima srpske vlade, albanskog narko-trgovca Hašima Tačija i predstavnika EU (Ketrin Ešton) i SAD (Filip Riker), naravno uz odbacivanje saradnje sa Rusijom, izveden u dve faze a sledi i treća.

Prvo je 17. aprila, na godišnjicu kapitulacije Kraljevine Jugoslavije od 1941. godine, u devetoj rundi paklenih pregovora (u devetom krugu pakla su izdajnici prema Danteu) vlada Srbije usmeno prihvatila 15 tačaka koje je Brisel predložio. Usledila je dramska pauza kako bi bivši izbacivač i narko-premijer Hašim Tači mogao da se okuša i u pozorišnoj ulozi za potrebe albanske zajednice na KiM, te prvo odbaci tačku 14. a onda je prihvati. Konačno je vlada ekspresno, a kako bi drugačije s obzirom na tekst sporazuma, prihvatila isti u ponedeljak 22 aprila, opet na jednu godišnjicu. Naime, 22. aprila 1941. u Beču postignut je Nemačko-Italijanski sporazum o podeli okupirane Jugoslavije kojim je najveći deo KiM pripao italijanskom protektoratu Albaniji.[1] Sledi zasedanje Skupštine 26. aprila na godišnjicu ponude potpisivanja Londonskog ugovora od strane sila Antante 1915. kojim je navodno nuđena tzv. Velika Srbija.[2] Skupština 26. aprila treba da usvoji da će shodno tački 12. Sporazuma „Plan implementacije, uključujući tačne rokove sprovođenja dogovora, biti sačinjen od 26. aprila.” Dakle, formalno ide usvajanje a posle par sati ili minuta i određivanje plana primene istog.[3]

Setimo se Kumanovskog vojno-tehničkog sporazuma, izabranog zbog lokacije na kojoj je izvojevana odlučujuća bitka za oslobođenje stare Srbije (Raške, KiM i Makedonije), predaje Miloševića na Vidovdan 2001, dobijanje bezviznog režima na Sv. Nikolu, najmasovniju srpsku slavu 2009. godine, kada su pojedini umesto da odu na slavu otišli do Mađarske, (zašto nisu do Bugarske ili Rumunije), kako bi obeležili to olakšano putovanje u EU sve malobrojnijoj populaciji u siromašnoj Srbiji. Najava ukidanja srbskih institucija na KiM u navečerje dana državnosti 2013. godine od strane predsednika Tomislava Nikolića koji se krivo kleo i izneo dokazano niz neistinitih iskaza te niz drugih događaja uz već najavljeno ponižavanje dobijanja datuma za početak rasprodaje preostale teritorije zarad imaginarnog puta ka članstvu u EU na Vidovdan 2013.[4] Traženje garancija od NATO i prihvatanje kosovske policije na severu osim praktično još jednog u nizu davanja nečeg ni za šta (albanska policija nije mogla da pređe Ibar do sada) znači dodatno priznavanje ispravnosti NATO bombardovanja Srbije. Jer, jedno je dogovaranje na terenu i saradnja lokalnih vojnih komandanata Vojske Srbije i KFOR-a na terenu a drugo je odlazak naše najviše delegacije generalnom sekretaru NATO alijanse za preklinjanje garancija za progonjene Srbe kojih se Srbija odriče i kojima ukida radna mesta i plate. Tu se menja svest o pravednosti borbe za slobodu a protiv agresora — NATO-a.

Valja se podsetiti da su Nemci u dva navrata, a koliko puta, samo manje javno Britanci i Amerikanci (?), podnosili ultimatum vlastima Srbije. Famoznih sedam tačaka podnetih u septembru 2012. a ponovljenih i na ćirilici podeljenih novinarima srbskih glasila u martu 2013. obuhvatali su osim suštinskog priznanja albanskog Kosova (tačke 3-7) promenu svesti (opet tačke 3-7) i omogućavanje većeg uticaja Nemačke u Srbiji (tačke 1 i 2).

O tome kakoi zašto sve što sledi doprinosi priznavanju narko države na Kosovu i Metohiji ne treba trošiti reči: sastanci predsednika Srbije i predsednice Kosova (deo tačke 3), potpuna primena sporazuma Beograda i Prištine, posebno o upravljanju granicama (tačka 4), saradnja sa statusno opredeljenom misijom EUnije EULEKS, (misija za izgradnju nezavisnog Kosova), (deo tačke 6 ultimatuma) i konačno vidljiva normalizacija odnosa Srbije i Kosova, (perspektivno) „punopravnih država članica” uz „ugovorni sporazum <<na primer u obliku Sporazuma o dobrosusedskim odnosima>> (deo tačke 7) te „uklanjanje srbskih paralelnih struktura”.

Veći uticaj Nemačke, naizgled delimično ostvaren traži se kroz reformu pravosuđa i borbu protiv korupcije (tačka 1) na način  koji bi omogućio širi plasman nemačkih proizvoda i još važnije preduzeća u Srbiji te promenu kadrova u pravosuđu koji bi omogućili istragu ko je i kako uspeo da naredi policiji da se povuče, i pored suprotne naredbe tadašnjeg ministra Jočića, i omogući paljenje nemačke ambasade (Nemci se naravo interesuju samo za svoje diplomatsko predstavništvo), što je zahtev br. 2.[5] 

Do nekakve reforme pravosuđa i nije došlo otada, ali jeste pritvoren Mišković i nekoliko zaposlenih u Agrobanci dok austrijska HIPO banka nije istraživana. Naravno, počela je i istraga paljenja ambasada. Naš vrli ministar unutrašnjih poslova i premijer Dačić je na RTS-u praveći raznorazne stilske figure ne bi li nekako predstavio izdaju, ili predaju u što lepšem svetlu, daleko pre sudskog epiloga izjavio 22. aprila uveče „Mi smo palili ambasade...” Podrazumeva se da je čovek koji javno ismeva najviši pravni akt zemlje nad kojim se više puta zaklinjao, nedostupan za organe gonjenja sve da je izjavio kako je baš malopre obio banku.

U gore navedeniom zahtevima, promena svesti tražila se ali i dalje se traži u:

Tačka 3, kada se navodi zabrana „novih interpretacija istorije, na primer, u vezi sa genocidom u Srebrenici”, što znači da Srbi moraju da pričaju kako su oni krivi za bombardovanje NATO 1995. i kako je zaista bilo genocida iako za to nema ni pravnog ni činjeničnog osnova u jednom manjem gradu u BiH (što je nonsens samo po sebi)!

U tački 4: jasno se navodi „posebno integrisanog upravljanja granicama”, dakle nema pomena ikakvih prelaza, nego granica. Jasno i razumljivo da vidimo kako se prevodi famozni IBM. Srbi dakle i mentalno treba da prihvate pominjanje granice između KiM i ostatka Srbije kao nešto normalno.

U tački 5: „Neophodni konkretni dogovori o uklanjanju srbskih paralelnih struktura, koje bi prihvatilo i srbsko stanovništvo na severu Kosova, i početak njihovog sprovođenja – posebno u sektoru bezbednosti, pravosuđu i administraciji, uz javna finansijska davanja Srbije.”  Ovde se promena svesti odnosi na prihvatanje terminologije prema kojoj su institucije države Srbije u južnoj pokrajini paralelne, a ne da su privremene a sada i ilegalne institucije kosovskih Albanaca paralelne.

U tački 6: „Kontinuiran uticaj Beograda na Srbe na severu Kosova u cilju ostvarenja aktivne saradnje sa Euleksom i Kforom i promena svesti” promena svesti je jasno prisutna u tekstu što je možda presedan u međunarodnim odnosima. Traži se saradnja Srba na rasvetljavanju bombaških napada (20-ak) verovatno izvedenih isključivo na pripadnike nesrpske populacije. Nema pomena brojnih nerešenih ubistava, podmetanja požara, eksplozija i drugog učinjenih protiv srpske i nealbanske populacije u južnoj pokrajini od juna 1999. godine na ovamo.

U tački 7: „normalizacija odnosa Kosova sa perspektivom da Srbija i Kosovo kao punopravne države članice nezavisno i zajedno ispunjavaju svoja prava i obaveze” znači prihvatanje nenormalne situacij u kojoj Srbija i Srbi pristaju da priznaju nezavisnu albansku državu a uz prihvatanje svih prethodnih tačaka promene svest tako da u potpunosti izgube osnovni osećaj saosećanja, odnosno solidarnosti sa Srbima, Gorancima i drugim lojalnim državljanima na Kosmetu. Dakle, treba promeniti našu svest tako da izgubimo ona osećanja koja čine mogućim postojanje nekog kolektivnog identiteta – a to je postojanje osećaja solidarnosti. Osim solidarnosti valja u Srbima ubiti sećanje na borbu za slobodu čemu služi i uporno blaćenje na Vidovdan.

Jednom kada nam ubiju svaku ideju slobode, duboko ukorenjenu u pravoslavno hrišćanstvo, kao i solidarnost (ljubav za bližnjeg svog, što je pola Zakona Božijeg) onda će moći da kažu kako Srba više nema. Ali to je samo plan, a Srbi i Srbija rušili su engleske planove o preživljavanju Austro-Ugarske posle Prvog svetskog rata, anglo-američke o obnovi iste posle Drugog svetskog rata, srušili su plan o predaji na 27. mart 1999. kako bi se sećanje na „Bolje grob nego rob!” omalovažilo, pa bi, uz pomoć Božiju mogli da sruše i ovaj najnoviji orvelijanski plan o stvaranju dekodiranih, genetski mutiranih Srba.


Izvor: Fond strateške kulture
 

Uputnice:
 

[1] Đorđe Borozan,„Albanci u Jugoslaviji u Drugome svjetskom ratu”, u: Lj. Dimić, Đ. Borozan (prir.),Jugoslovenska država i Albanci, knj. 1, Beograd 1998,str. 353.

[2] https://sh.wikipedia.org/wiki/Jugoslavija

[3] https://www.standard.rs/15-tacaka-koje-su-potpisali-dacic-i-taci-prvi-sporazum-o-principima-za-normalizaciju-odnosa.html.

[4] https://www.nadlanu.com/pocetna/info/vesti/Odluka-na-Vidovdan-Srbija-dobija-datum-za-pocetak-pregovora-sa-EU.a-169427.291.html
[5] Sedam zahteva Nemačke, Politika 20. mart 2013.