Povodom pitanja humanitarne pomoći

Čim saznaju za događaje u Srbiji, mnogi Rusi se smesta upitaju -- a šta se može učiniti da se bratskom narodu pomogne. Tako se desilo da u naše doba trijumfa potrošačke psihologije prvo na um padne humanitarna pomoć -- namirnice, lekovi, odeća itd. Izgleda da su nas tako navikli od početka 1990-ih godina kada je „saosećajan“ Zapad slao u Rusiju, najbogatiju zemlju na svetu, svoje namirnice kojima je istekao rok upotrebe i nošene stvari. Verovatno će u budućnosti biti potpuno istražen fenomen humanitarne pomoći, i na svetlo dana će izaći one negativnosti koje tu pojavu prate.
      Situacija na Kosovu je stvarno dramatična, srpsko stanovništvo u enklavama stvarno pati, ali ne toliko usled pomanjkanja odeće i namirnica, koliko od stalnog stresa usled potpune bezizlaznosti svog stanja. Bezizlaznost je javlja zato što ljudi uopšte ne vide mogućnosti za poboljšanje situacije. S jedne strane, trijumf očitih zločinaca i terorista, a s druge – nejasan stav i pasivnost beogradskih vlasti.
      Međutim, može se javiti opravdano pitanje -- a šta to zvanični Beograd i uopšte Srbija može učiniti u toj situaciji? Srbija, svakako, zasad objektivno ne može poslati svoju vojsku na KosMet, kako je to 1999. godine učinio Putin u Čečeniji. Ali, Srbija je sasvim u stanju da reši problem opstanka ljudi u unutrašnjim enklavama KosMeta. Broj Srba u unutrašnjim oblastima Kosova je neznatan, njihove potrebe nisu velike, a njihov osnovni zadatak u ovom trenutku je da prosto budu na Kosovu, svedočeći čija je to zemlja. Istovremeno, Srbija nikako nije siromašna zemlja, ali nije u stanju da za kratko vreme izvede ekonomski napredak. Ipak, da prehrani manje od deset hiljada ljudi koji u suštini sprovode zadatak koji je važan za državu, fizički prisustvujući na okupiranoj teritoriji, srpska država i srpsko društvo su sasvim u stanju. Srbi u unutrašnjim enklavama bi trebalo da besplatno iz Srbije dobiju sve što im je potrebno, a sem toga, tamo svaki Srbin kao vojnik koji izvršava izuzetno složeni borbeni zadatak ima pravo na redovna novčana primanja. I sve to neće predstavljati preteško breme za državu i društvo. Osim državnih sredstava, treba angažovati društvene snage za rešavanje tog pitanja, i to: organizovati prikupljanje novčanih priloga, a ne starih krpa u crkvama, prodavnicama, kafanama.
      Ljudi koji izvršavaju deo nacionalnog programa ne smeju zavisti od ponižavajuće humanitarne pomoći, za koju se ne zna hoće li sledećeg puta uopšte stići.
      Poznavajući situaciju u Srbiji, Rusima je prosto sramota da odgovaraju na pitanja u vezi humanitarne pomoći za zemlju koja proizvodi i izvozi veliku količinu kvalitetnih namirnica.
      Znači li sve rečeno da Srbima pomoć iz Rusije nije potrebna? Naravno da ne. Ali ta pomoć mora biti drugog karaktera. Rusi sada moraju prikupiti dovoljno sredstava da bi pružili pomoć, pre svega finansijsku, srpskim rodoljubivim snagama. To je neophodno uraditi u prvom redu, da bi oni mogli da se uspešno bore s antisrpskim snagama u samoj Srbiji, koje dobijaju ogromnu pomoć sa Zapada. Srpske rodoljubive snage treba da pre svega rade na promeni svesti naroda. Narod koji je izgubio optimizam, vitalnost, veru, ne može izaći iz duboke krize, nije u stanju da reši izuzetno složene nacionalne zadatke, od čijeg rešavanja zavisi njegova budućnost. Srpski rodoljubi su sada jako razjedinjeni, premda među njima nema očiglednih protivrečnosti. Ruska pomoć mora doprineti njihovom objedinjavanju i zbijanju redova. Naravno da mi moramo pomoći tim snagama da dođu na vlast, a sa srpskim rodoljubima na vlasti će pitanje humanitarne pomoći nesumnjivo izgubiti aktuelnost. Svakako da se mogu javiti pitanja -- neće li nas optužiti da se mešamo u unutrašnje stvari druge države? Kao prvo, zapadni fondovi i raznorazne međunarodne organizacije se ne boje takvih optužbi. Kao drugo, kosovsko pitanje više nije isključivo unutrašnje pitanje Srbije, to je pitanje čitavog Pravoslavnog Sveta, i pre svega najveće pravoslavne zemlje -- Rusije. Kao što ni pitanje pripadnosti svetinja Palestine sredinom 19. veka nije bilo samo problem Jerusalimske patrijaršije, koja bez pomoći Rusije tada ne bi uspela da odbrani najveće hrišćanske svetinje.
      Pretresajući krajnji ishod prvih meseci postojanja Sveruskog društvenog pokreta „Kosovski front“, mora se priznati da se nada u brzo stvaranje vrlo uticajne i jake društvene organizacije koja se zalaže za oslobađanje Kosova i Metohiji, u Rusiji nije opravdala, premda treba priznati da je pokret „Kosovski front“ već danas prilično krupna društvena organizacija (deluje u 20 regiona Rusije, Ukrajine i Belorusije). Sasvim je očito da „Kosovski front“ u ovom trenutku ne može ozbiljno uticati na proces kako u samoj Srbiji tako i u Rusiji. Tokom prvih nekoliko meseci je postavljen temelj budućeg razvoja. Prevazišli smo fazu neaktivnosti pređašnjih društvenih struktura tipa društava rusko-srpskog prijateljstva, i postepeno se krećemo ka vrlo uticajnim strukturama tipa Slovenskog pokreta Aksakova-Černjajeva, koji su efikasno delovali u 19. veku. Istina je da u Rusiji mnogi ljudi podržavaju bratski srpski narod, ima ih stvarno na milione i oni naravno mogu ozbiljno uticati i promeniti situaciju. Problem je u tome što još uvek nije rešeno pitanje tehnološkog objedinjavanja tih ljudi, i zato osnovni zadatak „Kosovskog fronta“ u narednoj godini mora postati upravo obaveštavanje tih ljudi i njihovo objedinjavanje u jedinstvenu organizaciju.