Romanovi i Srbi: Osamnaesti vek

Srbi su, u doba cara Alekseja Mihajloviča, redovno dolazili u Moskvu da mole pomoć za svoje crkve i manastire, ali Rusija još nije bila dovoljno snažna da se uključi u njihov politički život. Preokret se dešava dolaskom na presto cara Petra Aleksejeviča Romanova. On je uslovljen, između ostalog, ne samo jačanjem ruske države koja postaje imperija u pravom smislu reči, nego i slabljenjem Otomanskog carstva, naročito posle Velikog bečkog rata (1683 – 1699). Veze između Rusija i Srba nastaviće se i biće osnažene za vreme carice Katarine Velike. O ovoj epohi Miroslav Jovanović veli da su se „Srbi obraćali Rusiji najčešće sa molbom da vojno, politički, prosvetno, kulturno, duhovno i finansijski pomogne njihovu borbu za oslobođenje od Otomanske imperije. Odnosno – pošto je srbski narod, nakon „Bečkog rata“ i seobe pod patrijarhom Arsenijem III, živeo podeljen u dve države, Austriji i Turskoj – da ih zaštiti od katoličkog pritiska i pokušaja unijaćenja na teritorijama pod habzburškom i mletačkom vlašću. Bila je to i epoha masovnih seoba Srba iz Habzburške imperije u Rusiju, podstaknutih svakako i osećanjem političke,kulturne i duhovne bliskosti dva naroda. Da bi, najzad, prilikom zaključenja mira u Kučuk – Kajnardžiju (1774), Rusija uspela, diplomatski sučeljavajući se sa Habzburzima za politički uticaj na prostoru Balkana,da se nametne kao pokrovitelj pravoslavnih balkanskih naroda“(1).

PRVI KONTAKTI S PETROVSKOM RUSIJOM

Godine 1688, septembra meseca, izaslanik patrijarha srbskog Arsenija, iguman svetogorskog manastira Svetog Pavla, otac Isaija, posetio je Treći Rim, i tražio pomoć, koja je i obećana. Iguman Isaija molio je careve Petra i Ivana da ne dozvole da Venecija i Beč zavladaju Balkanom, zato što tamo žive „hrišćani nad kojima su od pamtiveka vladali pravoslavni carevi, i jezik i vera im je jedna i svi oni sa radošću očekuju ratnike ruskog gospodara. Ako rimljani zauzmu pravoslavne hrišćanske zemlje ili Carigrad, pravoslavlje će propasti“(2). Tada im je obećavao da će 300 hiljada Srba i Bugara dići ustanak protiv Turaka, i da će Carigrad biti ruski. Prva zvanična intervencija Rusije u korist Srba zbila se 1697. godine, kad je carski poslanik u Beču, Nefimonov, na molbu patrijarha  Arsenija,  ustao u zaštitu prava Srba na slobodno ispovedanje vere u Habzburškoj monarhiji. Nefimonov je caru Petru Velikom o položaju Srba pisao: “Težak, Gospodaru, i žalostan život oni provode, nadajući se i svoje oslobođenje očekujući, pri Božijoj pomoći, od Vašeg Carskog Veličanstva“.

Rusija je tokom potpisivanja Karlovačkog mira 1699. godine (posle rata Beča i Stambola) i Carigradskog mira 1700. godine (posle rata Rusije i Turske) nastojala da se zalaže za prava Srba i ostalih pravoslavnih naroda na Balkanu. Ruski poslanik kod Habzburga, Prokopije Voznicin, učestvovao je u pregovorima oko Karlovačkog mira, a Srbi su mu bili prevodioci za turski jezik. Narod na Fruškoj gori sjajno ga je dočekao i pozdravio. On je caru Petru pisao da bi u slučaju rata s Turcima bezbrojno mnoštvo „našeg naroda“, “naše vere“ i „našeg jezika“ stalo na stranu Rusije.

Zbog pritiska Beča da se Srbi katoliče, već 1702. godine preko hiljadu srbskih porodice se vraća na tursku teritoriju, a Pantelejmon (Pana) Božić, zapovednik Titela, već 1704. stiže u Rusiju da moli prijem srbskih graničara i njihovih porodica u rusko podanstvo. Godine 1709, opet u jednoj misiji, Božić tvrdi da srbsko sveštenstvo na službama tajno pominje cara Petra.

CAR PETAR ZOVE NA USTANAK

Znajući sve ovo, ruski car 3. maja 1711. godine poziva Srbe i ostale balkanske pravoslavne hrišćane na ustanak protiv Turaka, na koje se Rusija sprema da zavojšti. Manifest je pisao grof Sava Vladislavić, najznačajniji Petrov diplomata, inače rodom iz Hercegovine. U ime Petrovo, on Srbima poručuje da će „vojevati za veru i otečestvo, - za čest i slavu vašu, za slobodu i voljnost vašu i naslednikov vaših. Ako svi ustanu jednodušno, poganika Muhameda naslednici biće prognani u staro otečestvo njihovo, u pesak i pustinju aravisku“(3).

Pukovnicima srbske vojske, Tekeliji, Vulinu i Raškoviću, Sava Vladislavić poručuje da se na Petrovdan te godine sjedine s ruskom vojskom, i nudi im, nakon Prutskog pohoda cara Petra, obnovu države srbskih despota. Jedan srbski sveštenik ostavio je oduševljeni zapis iz tog doba: „Togo že leta vozdviže se blagočestivi i hristoljubivi knez moskovski, car i samodržac vasem pravoslavnim, po svudu obretajuščim, Petar Aleksievič, so vaseju siloju svoeju na Izmaiteli. Posobi, Gospodi, caru našemu“(4). Tada je nastala i narodna pesma, koja se pevala širom Balkana, čak i među hrvatskim kajkavcima (zapisao ju je 1772. Zaharija Orfelin, autor  velike biografije cara Petra Romanova): „Posli Bože silna vetra / Da doveet cara Petra / Konstantinu ravnom polju/Dopusti mu Tvoju volju / I po suhu i po moru/Osvobodi Svetu Goru / I po Gori manastire / I ostale sve pastire / Da se Tvoja slava poet / Nek se od nas Turci boet / I snova se Tvoja čue / Da se mnogi krali čude / Kako može Bog pomoći / I u dnevi i u noći /.../ Sada valja vino piti, / Za carevu svetlu krunu, / Silna cara Moskovita,/Gospodina osnovita, / Od istoka do zapada / Mnoga mu se duša nada“(5).

U Crnu Goru, carev manifest doneli su pukovnik Mihailo Miloradović i kapetan Jovan Albanez (rodom iz Podgorice). Manifest je, sa blagoslovom vladike crnogorskog, Vasilija Petrovića, i u prisustvu njegovom i serdara Save Petrovića, čitan na Cetinju, i crnogorski Srbi su se odmah odazvali pozivu ruskog cara, i krenuli u borbe protiv Turaka. Za ovaj manifest se čulo i u Bosni i Hercegovini, Albaniji i Makedoniji.

Ipak, Srbi nisu pritekli u pomoć caru u koga su polagali svoju nadu. Vlaški vojvoda, Konstantin Brankovan, izdao je bečkom dvoru vest o pripremi 19 hiljada srbskih vojnika da krenu u pomoć Rusima. Car Leopold je pohapsio  vođe ovog pokreta (do Rusa se probio, i u borbama učestvovao, samo kapetan Jovan Albanez, sa oko petsto srbskih  dobrovoljaca), pa se Petar Veliki suočio sa 200 hiljada Turaka i Tatara (a on je imao samo 38 hiljada vojnika). Doživeo je poraz, i morao da vrati Azov, ali je 1711. uspeo da sklopi relativno povoljan mirovni ugovor. A Srbi su nastavili da se nadaju, i Petrove slike mogle su se videti u srbskim crkvama i domovima čitav 18. vek, pa i kasnije.

Sam Petar Veliki pozvao je, početkom druge decenije 18. veka, Srbe da se nasele na malorusku granicu i da je štite od Turaka. Po Zahariji Orfelinu, njegova logika bila je jednostavna: „Kad srbski narod tako verno služi gospodaru inoplemenom i inovernom, tim vernije će služiti gospodaru koji je s njim jednoga jezika i pri tom i jedne vere“(6). Godine 1723, Jovan Albanez stiže u Potisku i Pomorišku vojnu oblast da prikuplja Srbe spremne da pređu u Malu Rusiju. Nude im se plata, zemlja i privilegije. Odaziva ih se preko hiljadu, i 1727. nastaje Srbski husarski puk.

Bečki dvor je gnevan, ali ne sme previše burno da reaguje, zbog saveza sa Rusijom. Međutim, prete mitropolitu Vikentiju Jovanoviću koji je u Sremske Karlovce pozvao ruskog učitelja Suvorova. Kasnije se, kako kaže Mita Kostić, uvode i surove kazne za Srbe koji bi hteli da napuste Habzburšku monarhiju: „Ako im se krivica pomoću dva zakleta svedoka dokaže, imaju se osuditi na smrt, i to radi stvaranja što veće odvratnosti, na vešala. U sumnjivim slučajevima dozvoljena je i tortura. /.../ Iako se zabrana odnosi na sve narode u Monarhiji, Srbima i Vlasima je naročito zabranjeno da primaju ratnu ili civilnu službu stranih sila,ili takvu da traže ili se iz države sele“(7).

DOBA CARICE JELISAVETE

Ipak, srbske seobe u Rusiju ne prestaju. Naročito se to zbiva posle odluke carice Marije Terezije da razvojači Potisku i Pomorišku granicu, kada vešti ruski poslanik u Beču, grof Mihailo Bestužev – Rjumin, u dogovoru s caricom Jelisvetom Romanovom, uspeva da pomogne preseljenje Srba; tada u Malu Rusiju, sa narodom, stižu srbski oficiri Jovan Horvat, Rajko Preradović, Jovan Čarnojević i Jovan Šević. Jovan Horvat januara 1752. dobija čin general – majora i dobija zadatak da na desnoj obali Dnjepra formira Novu Serbiju, čiji centar postaje tvrđava Svete Jelisavete, kasnije Jelisavetgrad. Između Bahmuta i Luganska na Donu, oficiri Šević i Preradović 1753.podižu Slavjanoserbiju, a 1756-1759. stiže novi talas srbskih imigranata iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore (smatra se da ih je u 18. veku u Rusiju stiglo oko 10 hiljada). Srbi naseljenici su se borili za Rusiju protiv Pruske i Turske, kao i u Poljskoj i Zaporoškoj Seči. Kako beleži Nikola B. Popović: „U ruskoj vojnoj službi karijeru visokih oficira steklo je 25 generala, 17 pukovnika, 8 potpukovnika i 37 majora“(8). Isticali su se junaci poput Jovana Stojanova iz Petrovaradina,koji je, kao general – major, bio komandant srbskog, ugarskog i vlaškog husarskog puka, pokazavši veliku smelost u borbama protiv Turaka, Tatara i Poljaka. Stevan Vitković, brigadir Srbskog husarskog puka, dobio je velika imanja za pokazanu hrabrost.

Iz Crne Gore po pomoć je stigao vladika Vasilije Petrović, koji je, radi upoznavanja Rusa, objavio 1754. „Istoriju Černoj Gori“ i sa sobom poneo veliku novčanu pomoć. On je još dva puta dolazio u Treći Rim (marta 1766. u Rusiji je i umro), tražeći rusko pokroviteljstvo nad Crnom Gorom, što je, sve do epohe NATO vazala, Mila Đukanovića, trajno opredelilo rusofilstvo crnogorskih Srba.

U Rusiju je stigao i vladika dalmatinski Simeon (Končarević), pokušavajući da nađe zaštitu od katoličkih nasrtaja na svoju pastvu.

DOBA CARICE KATARINE

Kako kaže Miroslav Jovanović: „U dva navrata,1769. i 1788. godine (nakon otpočinjanja novih rusko – turskih ratova 1768-1774. i 1787–1792), imperatorka se obraćala sa pozivom narodima Balkanskog poluostrva da podignu ustanak protiv vlasti Porte. Sa svoje strane, srbski narodni kneževi Avram Rašković i Josif Hadžilazarević obratili su se 1770. carici Ekatarini II, u ime celog srbskog naroda, da ih zaštiti od osmanske vlasti. Najzad, posle uspešnog okončanja rata protiv Otomanske imperije, Rusija je, na osnovu člana 7. mirovnog ugovora u Kučuk – Kajnardžiju (1774), uspela da nametne porti obavezu zaštite „hrišćanskog zakona i crkava“ i dobila pravo da čini predstavke u korist pravoslavnih hrišćana. Zbog toga se Mir u Kučuk – Kajnardžiju može smatrati i kao početak  kontinuirane ruske političke, diplomatske i vojne aktivnosti na Balkanu, njenog patronata nad balkanskim hrišćanima, ali i procesa postepenog oslobađanja balkanskih naroda.“(9)

DVOJICA SRBA ZNAČAJNIH ZA RUSIJU

Mnogi Srbi imali su značajnu ulogu u Rusiji ove epohe. Na prvom mestu, tu je Hercegovac Sava Vladislavić Raguzinski, čovek koji se diplomatskoj veštini učio u Duborovniku i pri u ruskom konzulatu u Carigradu, odakle je dobio preporuke za najviše mesto. U službi cara Petra Velikog, učinio je mnogo – kako pri Porti, tako i u doba Poltavske bitke protiv Šveđana 1709, kad je bio šef celokupne ruske intendature. Postao je državni savetnik, uspostavljajući veze sa balkanskim hrišćanima. Pregovarao je i sa Vatikanom, a za vreme carice Katarine Prve išao je kineskom caru u Peking, i u toku pregovora uspeo da postavi rusko – kinesku granicu 1728, koja je obezbedila mir između dve države u naredna dva veka.

Poznat je bio i Petar Tekelija, potomak ugledne porodice oficirskog plemstva, poreklom iz Arada. Kad je napustio službu Beču, obreo se u Srbskom husarskom puku u Rusiji. Kao potpukovnik, komandant letećeg odreda, istakao se u Sedmogodišnjem ratu protiv Pruske, kada je, u borbama za Berlin, zarobio preko hiljadu neprijatelja. Borio se u Poljskoj 1767. i u ratu protiv Turske 1768. Godine 1774, dobija orden Svetog Đorđa i biva postavljen za komandanta Novorosijske oblasti. Mirno, i bez prolivanja krvi, smirio je Zaporošku Seču posle bune Jemeljana Pugačova. Dobio je orden Svetog Aleksandra Nevskog, a 1788. pod komandom groga Potemkina, borio se protiv Turaka na čelu Kavkaskog korpusa (Krimskim korpusom komandovao je Suvorov). Umro je 1792. godine, „junački obučen, na kanabetu sedeći smerti je u oči pogledao i umro“(10).

ŽIVOT SRBA U RUSIJI

Mnogi Srbi su maštali da se odsele u Rusiju. Miloš Crnjanski, u romanu „Seobe“, tu maštu opisuje kroz razmišljanja glavnog junaka romana, Vuka Isakoviča, srbskog oficira koji bi rado otišao iz službe Habzburzima, što Srbe stalno pritiskaju da se pokatoliče: „Rusija mu se činjaše kao neko nadzemaljsko carstvo. Čuo je da su neki tamo koji su iz belog sveta došli, postali bogati i moćni. Da su odmah dobili po jedan čin više. Da su crkve divne i slatko pravoslavlje. Ovde ga je čekala samo beda i neprekidna žalost,što ga je činila bezumnim, očajnim, čudnim“ (11).

Srbi su mesta koja su osnovali u Novoj Serbiji i Slavjanoserbiji nazvali po varošima odakle su – od Čanada i Bečeja, preko Subotice i Zemuna, do Vršca i Slankamena. Ruska država je podržavala njihovo sveštenstvo i verski život, a imali su, kao narod, i privilegije, koje su pokrenule privredu u Novomirgorodu i Jelisavetgradu, kao i drugde gde su se Srbi obreli. Simeon Piščević, oficir koji je iz Habzburške monarhije došao u Slavjanoserbiju, zapisao je  da su „naši generali Horvat u Novoj Srbiji, Šević i Preradović u Slavenoserbiji učinili od pustinje zemlju obećanu, naseljenu, obrađenu, oplemenjenu i zemaljskim rodom izobilnu“ (12). Prota Petar Bulić iz Novomirgoroda pisao je svom kumu, jeromonahu Lazaru u Banat, hvaleći caricu Jelisavetu i versku slobodu: „Ovde reč Božja nije vezana kao tamo od inoveraca /.../ Ovde je samo naše pleme i rod, niko od nevernika, Rimljana i Unijata“(13, 239). Marija Stankova iz šanca Korobčina kod Novomirgoroda svom ocu Nikoli Stankoviću u Budim pisala je, 22. novembra 1753. godine: „Kome tamo rđavo ide, ovde će mu dobro biti/.../“ (14, 239)

Ipak, zbog istovetnosti vere i sličnosti duha, zbog slovenskog porekla i jezika, Srbi Nove Serbije i Slavjanoserbije asimilovali su se, i već polovinom 19. veka oni su, svi, postali Rusi. Njihov trag je, kao i trag ruske pomoći Srbima u borbi za slobodu, ipak ostao u istoriji.

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ,

UPUTNICE:

 1. Miroslav Jovanović: Srbi i Rusi, 12 – 21. vek: istorija odnosa, Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 2012, str. 81.

2. Mita Kostić:Kulturno – istorijska raskrsnica Srba u 18. veku, izabrao i priredio Vlastimir Đokić, SKD Prosvjeta, Zagreb, 2010, str.81.

3. Isto, str.86.

4. Isto, str. 92-93.

5. Isto, str. 89 – 90.

6.  Mita Kostić: Grof Koler / Srbska naselja u Rusiji / Srpske privilegije, SKD Prosvjeta, Zagreb, 2011, str.168.

7. Isto, str. 221.

8. Nikola B. Popović: Srbija i carska Rusija, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str.19.

9. Miroslav Jovanović, isto, str. 84.

10. Ljubivoje Cerović, Srbi u Rusiji, Ministarstvo Republike Srbije za veze sa Srbima izvan Srbije,.Beograd,.1997,.str.61.

11. Miloš  Crnjanski,.Seobe, Prosveta, Nolit, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1981, str.217-218.

12. Mita Kostić: Grof Koler, /.../, str. 240.

13. Isto, str. 239.

14. Isto.