Vašington je planirao raketiranje ambasade NR Kine

Da li je raketiranje ambasade Kine u Beogradu bila „fatalna greška“ pilota i stratega Pentagona?

- Ako je suditi prema objašnjenjima Pentagona, raketiranje kineske ambasade u Beogradu prouzrokovala je greška. Štab je, navodno, imao na raspolaganju stare mape Beograda, po kojima je planirao ovu operaciju. Ali, kao prvo, zgrada ambasade NR Kine je 1999. godine bila jedina zgrada,- u okolini nije bilo ničeg. Tako da na starim mapama ovaj objekat i nije mogao biti prisutan. Sve je to fantastična izmišljotina američkih političara. Kao drugo, na Novom Beogradu tada nije bilo niti vojnih objekata, niti policijskih stanica. Tako da smatram, da je ambasada NR Kine bila odabrana unapred i sa definisanim namerama. Mogli su da pođu od pretpostavke da se tog trenutka u zgradi nalazi neko iz rukovodstva Srbije. Ali pre će biti da je to bila akcija sa predumišljajem, akcija, koja je trebalo da demonstrira svetu moć NATO-a i SAD. Planirana provokacija, čiji se smisao može razumeti na sledeći način: nema šta kinesko rukovodstvo da se meša i da štiti Srbe. NR Kina isto tako može biti izložena seriji udara, ukoliko kinesko rukovodstvo ne bude poslušno. Treba imati u vidu, da svaka ambasada u svetu ima diplomatski imunitet i da je u vlasništvu zemlje, koju predstavlja. Tako da je to bilo posebno upozorenje Kinezima. Ovu operaciju najverovatnije je odobrila vrhuška u Vašingtonu.

Koliko se dugo u Briselu i Vašingtonu spremao vazdušni rat protiv Srbije i Crne Gore?

- Vojni ciljevi NATO-a su bili definisani na pregovorima u Rambujeu početkom 1999. godine. Madlen Olbrajt tada je pokušavala da natera da se potpiše dokument o prelasku Kosova pod kontrolu NATO-a. Beograd bi bio dužan da povuče svoju vojsku i policiju sa Kosova na tri godine i da Albancima pruži pravo da sami upravljaju Pokrajinom. Zatim bi oni morali da sprovedu referendum o izlasku iz sastava Srbije i da proglase suverenu državu.

Međutim delegacija SRJ u Rambujeu je odbacila potpisivanje ovog dogovora. Tada je počelo bombardovanje u cilju što bržeg onesposobljavanja naše armije, posebno na Kosovu i Metohiji. Zatim je planirano da se uz pomoć Albanaca i OVK izvrši invazija na Kosovo sa strane Makedonije i da se pokrajina stavi pod njihovu kontrolu. Cilj je bio da se uništi što veći broj naših vojnika i oficira, zato su i korišćene kasetne bombe, osiromašeni uranijum. Međutim naša vojska je iskusno odolevala ovoj agresiji, vojni gubici su bili mali, artiljerija, tenkovi, avioni su neznatno stradali. Praktično nisu pogađali ciljeve u pokretu. Oni nisu uspevali da otkriju našu vojsku, koja je bila na objektima van kasarni, u planinama, bunkerima, tunelima. Na Kosovu i Metohiji bilo je dislocirano 480 tenkova Jugoslovenske armije, NATO je uništiio 7, i još nekoliko BTR-a, 6 haubica, nekoliko desetina minobacača. Tako da smo na Kosovu izgubili svega 2% naše borbene tehnike. Prištinski korpus je izgubio 164 čoveka u bombardovanjima. Ukupno u borbenim akcijama tokom kopnene operacije protiv terorista iz OVK izgubili smo preko 500 ljudi.

NATO nije postigao svoj cilj. Borbena tehnika je ostala, ljudski gubici korpusa su bili minimalni, i on nije dozvolio OVK da stupi na našu teritoriju sa strane Albanije. Kada smo naneli osetljivi udar albanskim teroristima, NATO je preduzeo diplomatsku inicijativu, počeo pregovore sa Miloševićem. Tada su u Beograd stigli Ahtisari i Černomirdin.

Šta je za Vas lično predstavljala ova agresija NATO-a na zemlju, na koju je sa ratom krenula gotovo sva Evropa i SAD?

- Što se lično mene tiče i moje porodice, kod nas je u duši duboka rana, koju su natovci naneli našoj slovenskoj duši. Naši saveznici iz drugog svetskog rata, sa kojima smo ratovali protiv Hitlera, su bombardovali Srbiju samo zbog toga, što je Srbija štitila svoju teritoriju, svoj suverenitet, borila se protiv terorizma. A SAD, jedna od najmoćnijih zemalja sveta, koja se po celom svetu suprostavlja terorizmu, ovog puta upravo pruža podršku terorizmu. Razočarali su nas SAD, NATO, EU. Bombardovali su nas bez sankcija UN, i Srbija je bila žrtva. Smatram da je to zločin, koji nema opravdanja i ne može se zaboraviti.

Konstantin Kačalin,