Da drmnemo po jednu - ili koliko su delotvorne mere protiv alkoholizma?

Na izlogu kioska nedaleko od redakcije Glasa Rusije već nekoliko meseci visi tablica „Piva nema“! Naime, prema novom zakonu, od 1. januara u kioscima i maloprodajnim objektima ne smeju se prodavati napici sa niskim procentom alkohola. Ipak, narod koji se još nije privikao na novi zakon do danas muči prodavačicu pitanjima „Nije valjda da baš stvarno nema?“ ili „Šta, nestalo vam?“....

Poslednjih nekoliko godina u Rusiji se postepeno steže obruč: alkoholna pića, između ostalog ona sa niskim procentom alkohola, ne mogu da se kupe noću (trajanje „suvog“ zakona varira od regiona do regiona). Svojevremeno su pivo uvrstili u žestoka pića, na snazi je zabrana njegovog ispijanja na javnim mestima, zabranjena je reklama. Ali, problem uživanja u alkoholu ostaje za Rusiju i dalje aktuelan, kao i za Srbiju, gde po podacima našeg prvog učesnika, predsednika Republičke komisije za prevenciju zloupotrebe alkohola i alkoholizma Petra Nastasića, svaki šesti stanovnik preteruje u ljubavi prema čašici... Naš drugi sagovornik je Pavel Šapkin, rukovodilac Centra za izradu nacionalne anti-alkoholne politike.

Gospodine Šapkin, mnogo se govorilo o tome da je zabrana prodaje piva u kioscima udar za ruski mali biznis...

- Alkoholni biznis ne treba da bude investiciono privlačan. U Rusiji smo postavili zadatak da se smanji potrošnja alkohola do 2020.godine za dva i po puta. Postoji odluka vlade koja je utvrdila koncepciju državne anti-alkoholne politike. Naravno, postradaće mali biznis: u kiocima za pivo do nedavno, ono bilo je zastupljeno, i to u širokom asotrimanu i donosilo je veliki deo profita, oko 20%. Ali sada mali privrednici treba da misle kako da popune nišu koja se otvorila. Predložio bih da trguju ekološki čistim namirnicama. Sada je, odlazak u kafe ili restoran- alternativa za one koji žele da popiju u večernje vreme, ili da nađu drugu zamenu. Nažalost, do danas nije uklonjena olakšica za akcize na određene medicinske rastvore sa sadržaejm alkohola, zato su biljne kapi koje se prodaju u apoteci, predmet zloupotrebe. A najbolje je unapred kupiti adekvatnu količinu alkoholnih napitaka i ne izlaziti u pijanom stanju na ulicu u traganju za dodatnim izvorima.

Gospodine Nastasiću, setimo se da su slične mere, tačnije zabrana noćne prodaje alkohola, svojevremeno je bila na snazi i u Beogradu, mada je zatim bila ukinuta po odluci Ustavnog suda. Kakvo je vaše mišljenje u vezi sa ovom zabranom?

- Takve odluke, koje je doneo gradonačelnik Beograda Dragan Đilas o prodaji alkoholnih pića tokom noći je dosta uobičajna mera širom sveta. To je nešto što sasvim u skladu sa merama prevencije o zloupotrebi alkohola. Ta bi mera bila jako korisna, i ona je već dala određene rezultate. To se videlo prema nekim istraživanjima koja su urađena na brzinu kad je ova mera postojala. E sad, zašto ona se ispostavila neustavna? Ne zbog toga što sa time krše Ustavna prava građana nego zato što su tu postojale proceduralne greške prilikom donošenja takve odluke, i ona je pala iz čisto tih proceduralnih razloga. I Republička stručna komisija za prevenciju zloupotrebljavanje alkohola će pomoći da se ta mera ponovo na jedan ustavni i proceduralno ispravan način vrati. Tako da ta mera je jako korisna i mislim da bi trebala ponovo da se vrati.

Doktore Nastasiću, da li smatrate da slične zabrane pretvaraju proizvođače i distrubutere alkoholnih napitaka u svojevrsne antagoniste zakonodavaca?

- Teško je reći ustvari da je ovaj proizvođači alkoholnih pića stoje nasuprot zakonodavca. Ne bi oni bili toliko naivni da rade nešto protiv zakonodavca, ali to je jedna prećutna sinergija između države i proizvođača alkoholnih pića. Zapravo tu postoji jedna značajna ekonomska računica jer svakoj državi odgovara da se proizvodi što više alkohola da bi zapravo ekonomski priliv u budžet bio sve veći. Ono što bi trebalo da se dogodi je zapravo to da proizvođači alkoholnih pića na sličan način i kao organizatori igara na sreću pokažu određene odgovornosti, krenu da finansiraju savetodavne aktivnosti, preventivne aktivnosti u vezi sa alkoholom i alkoholizmom. Tako da se ne može reći da postoji nekakva suprotstavljenost između zakonodavca i proizvođača alkoholnih pića. Ali očigledno bi morala da postoji neka treća snaga koja bi na neki način dovela do toga da se proizvođači alkoholnih pića ponašaju odgovornije. A s druge strane da i država pokaže političku volju da određena količina novca iz ogromnih ekonomskih dobiti koje postoje od proizvodnje alkoholnih pića usmere na savetodavni, edukativni i terapijski rad, kad je u pitanju alkoholizam.

Gospodine Šapkin, koliko su po vašem mišljenju sve ove zabrane delotvorne?

- Nažalost, za sada nema široke antialkoholne kampanje i propagande. Verovatno ne bi trebalo računati da će naš narod prestati da pije samo zato što su pivo prestali da prodaju u kioscima i prodaju vremenski ograničili. Ozbiljna sredstva treba da se ulažu u socijalnu reklamu. Danas od 250 milijardi rubalja koje država dobija u vidu akciza na alkoholna pića, samo 300 miliona ide na obaveštavanje društva o štetnosti alkohola. Pri tome, to je po pravilu takva reklama koja se tiče krajnjih stadijuma alkoholizma. Na primer, ne bi trebalo sesti za volan u alkoholisanom stanju ili ne bi trebalo napijati se do stanja halucinacija. Može se reći da je to reklama iz serije „A ko tako pije?“. Treba početi od drugog – apelovati na socijalnu odgovornost, na odgovornost pred sopstvenom decom. U prisustvu dece priređuju sedeljke, za vreme porodičnih slavlja razmatra se kvalitet žestokih pića. Iako postoji krivična odgovornost za uvlačenje maloletnika u pijanstvo, i roditelji koji sipaju svojoj deci šampanjac za Novu godinu trebalo bi to da imaju u vidu. Određene korake država je načinila, ali treba menjati odnos prema alkoholu uopšte. Kada se gledaju naši ruski filmovi, na sve strane su pijanstvo i razgovori na tu temu. Treba izdvojiti novac, okupiti staralačke kolektive, režisere. Oni sa tačke gledišta psihološkog dejstva na generaciju koja stasava treba da analiziraju filmsku produkciju.

Hajde da pređemo na zabranu ispijanja alkohola na javnim mestima. U teoriji ne sme se piti pivo u parku, a u praksi je tradicionalno ispijanje po parkovima vrlo teško iskoreniti...

- Samo zabranama problem se ne može rešiti. Kod nas, bez obzira na pooštravanje zabrana, raste potrošnja alkohola: 2012. godine bilo je popijeno za 2,6% više nego 2011. godine. Veliko je psihološko pitanje u samom stavu prema alkoholu kao sredstvu za zbližavanje i provođenje vremena u veselom društvu.

Gospodine Nastasiću, imate reč.

- Mislim da je to pitanje jako osetljivo i kompleksno. Za gotovo svaku kulturu i za svaku državu je gotovo uobičajno da se na neki način podstiče uzimanje alkohola. Naravno imajući tu u vidu i različita kulturološka i ritualna značenja uzimanja alkohola. Tako da svaka kultura na nekakav zlokoban način podstiče uzimanje alkoholnih pića. To je pokrenulo neku vrstu zabrane na javnom mestu osim onih koje već postoje. Svaka zabrana bi izazvala ogromne reakcije u društvu.

Ali je očigledno da zapravo posle tog podsticanja postoji jedna tendencija društvenog odbacivanja alkoholičara. Tako da u suštini ono što je najopasnije, iz podsticanja kultivisanog pijenja, lepog pijenja, dolazi se kafana, do ružnih, tamnih, mračnih mesta, gde završavaju alkoholičari, gde propadaju mnoge porodice.

Dakle, ono što se u društvu događa sa svakom to je ustvari neka vrsta podsticanja, jedna vrsta propagiranja korišćenja alkohola. A onda dolazi do velikog odbacivanja jer mnogi alkoholičari zapravo ne stignu do lečenja iako im je ta pomoć i ta dostupnost jako neophodna.

U balkanskoj štampi se svojevremeno pojavio članak pod naslovom Rusija – zemlja gde pivo ne smatraju alkoholom. Neki lekari govore da je pivni alkoholizam teže izlečiti nego recimo „obični“. Šta mislite o tome gospodine Šapkin?

- Treba razlikovati pojam alkoholizam i pijanstvo. Alkoholizam je neizlečiva bolest, u mnogome genetski uslovljena, od nje pati oko 6-7% stanovništva: oni uopšte ne smeju da piju ni malo, ni u kom obliku. A pijanstvo je pre psihološki problem i u mnogome se određuje mentalitetom, tradicijama zabave na raznim svečanostima, korporativnim proslavama. Što se tiče piva, kod nas na svaku ispijenu bocu votke otpada deset boca piva, što je 11 milijardi litara godišnje. Ali, ja ne bih razlikovao alkoholizam od piva, votke, viskija, kao ni pijanstvo.

Gospodine Nastasiću, kako vi vidite ovaj problem?

- Što se tiče recepture piva, sa tim nisam upoznat. Ali, činjenica je zapravo da postoji neka vrsta lakšeg i težeg alkoholizma. Odnosno, kao što kod narkomanije postoje- lake i teške droge, tako i u alkoholizmu postoje laka i teška pića.

Alkoholičari obično počnu sa pivom, ali posle izvesnog vremena pošto raste zavisnost i raste tolerancija na pivo, treba da se popije 7 ili 8 litara piva, da bi se zadovoljila „potreba“. Onda se prelazi na žestoka pića. Kao što imate marihuanu i duvan kada je u pitanju uvođenje u zavisnost od psihoaktivnih supstanci, tako imate pivo i vino koji služe kao uvod u alkoholizam.

Retko koji alkoholičar, da tako kažem, ostane na pivu ili na vinu. Što bolest napreduje, alkoholičar sve više uzima žestoka pića i oštećenja su sve veća. Početak alkoholizma jeste ovo socijalno prihvatljivo, podstičuće ponašanje sa uzimanjem piva i vina. Pogotovu žene u početku uzimaju više vina, a posle se to ipak svodi na žestoka pića i brzo uspavljivanje. Tako da, opet zavisi od organizma, od metabolizma, od genetike, koji će se alkoholizam i kojom brzinom razviti i sa kojom vrstom pića će se završiti. Očigledno je i da piva i vina i razni blagi alkoholni napici služe kao takozvane „ulazne droge“.

Da li postoji neka količina potrošnje alkohola, koju nauka smatra bezopasnom? Gospodine Nastasiću?

- Ono što se nalazi u mnogim „Vodičima dobre prakse lečenja alkoholizma“ je jedna, da tako kažemo tabela: jedno standardno piće dnevno. To bi značilo: jedna čašica žestokog pića ili jedna čaša vina ili piva. To je nešto što je dozvoljeno. Znači, može da se popije svakog dana jedna čašica rakije ili jedna čaša vina ili piva. Za ljude starije od 65 godina i za žene, ova se doza smanjuje na pola.

To je ono što nauka smatra dozom od koje ne postoji nikakva opasnost. Ali, ne sme da se dogodi nikad da se popije više od 5 pića u jednom pijenju, u jednoj epizodi, u jednoj seansi pijenja. Prema tome, kada sve to saberete, to je sve skupa nekih 7 do 8 pića nedeljno. Naravno, ako vi ne uzimate piće danima to ne znači da odjednom možete da uzmete 14 pića. Već više od 2 ili 3 pića, više nije preporučljivo i to nije ono što obezbeđuje „bezbedno pijenje“.

I na kraju jedan aforizam koji se pripisuje carici Jekaterini Drugoj: „Pijanim narodom lakše se upravlja“. Razmislite o tome...

Timur Blohin, Jovana Vukotić,