Tri sata apokalipse

AMERIČKO-ruski odnosi, uprkos tome što Džordž Buš i Vladimir Putin zasad uspevaju da sačuvaju bar privid «ličnog prijateljstva», došli su do tačke sa koje se i nekim veoma ozbiljnim ljudima već mesecima priviđaju nova trka u naoružanju i novi «hladni rat».
Kako i da bude drukčije kad su stvari došle dotle da američki državni sekretar, Kondoliza Rajs, u Potsdamu izjavi da su «naprosto smešne tvrdnje da deset (američkih) antiraketa u Poljskoj i jedna radarska stanica u Češkoj mogu devalvirati ruski strateški potencijal» i da «i sami Rusi znaju da je to smešno», a da joj Putinov šef diplomatije, Sergej Lavrov, odmah kontrira tonom kakvog između Kremlja i Bele kuće nije bilo tokom bar dve protekle decenije.
Zaista, kako da bude, kad ruski ministar pri tom, doslovno, izgovori i ovo: «Svi profesionalci predobro znaju da u tom problemu nema ničeg smešnog, da se svet suočava sa veoma ozbiljnom pretnjom obnavljanja trke u naoružanju zato što globalna protivraketna odbrana, na kojoj SADrade od 2001. godine, podriva stratešku stabilnost. I još se segmenti te globalne PRO, slučajno ili ne, razmeštaju baš duž granica Rusije. Za Rusiju takvo stanje stvari nije nimalo «smešno». Mi bismo voleli da na procene i zaziranja svojih profesionalaca dobijemo jednako profesionalne i konkretne odgovore, a nama i dalje govore: «Ne, ne, ne bojte se, naša PRO nije uperena protiv vas». A naše analize pokazuju: da je upravo to, blago rečeno, smešno».

NIMALO SMEŠNO
Hoće li nove ruske balističke rakete RS-24 i «iskanderi» oterati američke antirakete iz Poljske – pre nego što su u nju i stigle – pokazaće meseci koji slede. Nezavisno od toga, činjenica je da u Moskvi, poput zlog kvasca, narastaju podozrenja: da su američki antiraketni štit u Poljskoj i radari u Češkoj u funkciji tajnih priprema SAD da jednim iznenadnim udarom – bez posledica po sebe – zauvek unište ruske strateške arsenale.
Rusi na američku PRO u blizini svojih granica gledaju očima svog velikog pisca Antona Čehova: puška koja visi na zidu u prvom činu, tu je da bi pucala u trećem. A kako se iz Moskve vidi mogući košmarni «treći čin» - za koji se još uvek tvrdo veruje da nikom normalnom ne pada na pamet jer bi značio planetarnu apokalipsu - upravo je obznanio vojni ekspert Mihail Volženski.
Ponavljajući čuvene reči velikog nemačkog državnika Ota Bizmarka – da se u vojno-strateškim procenama «ne uzimaju u obzir namere nego potencijali» - on je upozorio da su se SAD, sa modernizovanim (superbrzim, gotovo neuništivim) krstarećim raketama «tomahavk» čiji je domet 2004. povećan do 3.500 kilometara, prvi put našle u poziciji da istovremenim moćnim plotunom svih svojih atomskih podmornica i raketno-torpednih razarača iz Severnog ledenog i Tihog okeana pokušaju da unište sve ruske balističke rakete, sve vitalne objekte i samu rusku državnost.
Štaviše, da su Beloj kući i Pentagonu - za takav mogući blic-krig kakav nije viđen u svetskoj istoriji - upravo i potrebne antirakete u Poljskoj i Japanu i radari u Češkoj i na Tajvanu.

AMERIČKI BLIC-KRIG
Prema tvrdnji Volženskog, Amerikanci procenjuju da prvim udarom ipak ne bi mogli uništiti baš sve ruske i da bi «preživele» bile u stanju da na najveće gradove SAD sruče bar 200 nuklearnih bombi. Radi uništavanja i tih poslednjih 200 raketa – podozreva on – Vašingtonu i jeste potreban tzv. treći ešelon PRO.
Kako Volženski i neki drugi vojni stručnjaci zamišljaju pominjani «prvi udar» i mogući američko-ruski nuklearni rat, pri pominjanju kojeg i sami odmah izgovaraju: «Ne dao Bog»?
Napad bi bio izveden istovremenom paljbom tri do četiri grupe (u svakoj po pet) udarnih raketno-torpednih razarača klase «Mak Kempbel» iz Severnog ledenog okeana, sa 10-15 takvih razarača iz Beringovog i Japanskog mora i sa tri-četiri grupe udarnih podmornica tipa «Virdžinija» i «Ohajo» iz voda Karskog mora. Iz Barencovog i Balitičkog mora Rusija bi se našla na «nišanima» po jedne udarne grupe razarača. A pošto američka flota već raspolaže sa 6.000 lansirnih rampi za «tomahavke» i druge rakete – Volženski i njegovi istomišljenici procenjuju da vatrena moć te armade «omogućava SAD da odjednom gađaju sve strateške ciljeve na teritoriji Rusije».
PRVI UDAR
U te «sve strateške ciljeve» spadaju: sve tri armije ruskih Raketnih strateških jedinica, podmornice, strateška avijacija, sistem PVO, komandni punktovi, aerodromi i ratne luke...Drugi udar, za koji bi Amerikanci koristili svoju palubnu i stratešku avijaciju, bio bi usmeren protiv ruskih kopnenih snaga i vojnih fabrika i infrastrukture.
Ukoliko do ovakve ludosti ikada uopšte dođe, nezavisni vojni stručnjaci procenjuju da bi uspeh američkog prvog udara presudno zavisio od tajnosti priprema (iznenadnosti napada), od uspešnosti podmorničkog napada iz Karskog mora (jer bi odatle ispaljene rakete do ciljeva letele 2,5-3 sata) i od budućih radara u Češkoj i Japanu čiji jedini zadatak će biti da «gledaju» nekoliko prvih sekundi leta ruskih balističkih raketa. Zbog svega, kako bi Rusija uzvratila i da li bi stigla da to učini?
Po Putinovoj tajnoj naredbi, Rusija od 2001. – faktički od momenta kada su se SAD odlučile za globalnu PRO – pravi integrisani državni sistem «vojnog nadvodno-podvodnog monitoringa». Stoga su Volženski i ostali koji hipotetički dopuštaju američki «prvi udar» - među njima i profesor moskovske Akademije vojnih nauka Vadim Kozjuljin – ubeđeni da Amerikanci ne bi mogli da za njega obezbede ni tajnost «opkoljavanja» Rusije takvim brojem ratnih brodova i podmornica, ni iznenadnost «presudnog plotuna».

PRESUDNI PLUTUN
Ruska armija bi – kako prognoziraju – već tokom prvih 15-20 minuta od početka napada udarom desetak balističkih ili operativno-taktičkih raketa uništila svu američku PRO u Evropi. Uključujući i radare u Češkoj. Verovatno atomskim bombama, da bi uspeh bio garantovan. Istovremeno bi bili gađani elementi PRO na pominjanim raketno-torpednim razaračima u Balitčkom, Norveškom, Beringovom i Japanskom moru. Ne samo krstarećim raketama «granit» koje nose (svaka po 24) atomske podmornice klase «Antej». A ruske Kosmičke jedinice imale bi zadatak: da za najkraće moguće vreme unište sve američke vojne satelite.
Ukoliko bi se sve ovo dogodilo, «crtači» prvog nuklearnog rata u istoriji predviđaju da bi Kremlj – čim bi mu bilo raportovano da su prva tri zadatka izvršena – zatražio od Bele kuće i Pentagona da «tomahavcima» i ostalim svojim raketama daju komandu za samolikvidaciju. Sa ultimatumom: u suprotnom, započinjemo nuklearni napad na SAD.
U tim trenucima bi raketama ispaljenim iz Karskog mora bilo ostalo da do ciljeva u centralnom Sibiru lete još 1,5-2 sata. Šta bi se dalje događalo (posle ultimatuma) – ne usuđuju se, međutim, da zamisle ni «crtači» planetarne kataklizme.

KOSMIčKA POLITIKA

Dokumentom «Nacionalna kosmička politika»iz 2006. godine, SAD su svoje vojne satelite proglasile «glavnim nacionalnim prioritetom». Ageneral Džejms Armor, direktor Uprave za nacionalnu bezbednost u kosmosu, predočio je američkim kongresmenima: «Naši potencijalni protivnici moraju znati da SAD za sebe rezervišu pravo na samoodbranu i u kosmosu, kao i da će njih, bude li potrebno, lišiti mogućnosti dostupa kosmosu. Svaki pokušaj napada nasvoj satelit smatraćemo – neprijateljskim aktom».