Granica grofa Vladislavića

„Krst Božji, znak granice između ruskog i kineskog carstva, postavljen 1727. godine, juna 26. dana”, glasio je natpis na velikom, drvenom hrišćanskom znamenu, pobodenom na granici između Rusije i Kine, usaglašavanoj pre 280 godina.

Veliki drveni krst je postavio na jednom brdu i navedene reči ispisao tvorac te granice grof Sava Vladislavić (1664–1738), Hercegovac iz sela Jasenika kod Gacka.

Potpisujući ovih dana u glavnom gradu Kine dopunski protokol o regulisanju državnih granica, Sergej Lavrov, ruski ministar inostranih poslova, i njegov kineski kolega Jang Diječi konačno su zaklopili ne samo knjigu graničnog spora Kine i Rusije, nego i knjigu istorijata ove granice koju je utemeljio naš vrli zemljak, diplomata od najvećeg poverenja na dvoru Petra Velikog i Katarine Prve.

Ruski imperator je mnogo cenio ideje nemačkog filozofa Lajbnica, po čijem je savetu i sastavio poslanstvo u Kini na čelu sa srpskim poklisarom, punomoćnim ministrom Vladislavićem, o čemu je 18. juna 1725. potpisala ukaz ruska carica Katarina Prva, posle smrti Petra Velikog.

Grof Sava je u misiju krenuo 12. oktobra 1725. da bi preko Moskve i Tobolska stigao u Sibir. Iz Irkutska je odlazio na teren, obavljao premeravanja i proučavao liniju razdvajanja dva carstva, a onda se sa svojom svitom konačno uputio u Peking 28. avgusta 1726. godine.

Od Irkutska do Pekinga, grofa Savu su svečano dočekivali, ali su pravila protokola kineskog imperatora predviđala da se u prestonicu uđe noću, jer dnevne počasti pripadaju jedino kineskom caru.

Virtuozni pregovarač, pronicljivi analitičar ljudskih karaktera i poznavalac različitih tradicija, grof Sava nikako nije pristajao na to rešenje – insistirao je i uspeo da kao predstavnik ruske imperatorske ličnosti uđe u Peking danju, uz pompezni doček, zvuke truba i barabana i topovske plotune.

Posle nedelju dana kineski car Jon-Šen primio je grofa Savu u svečanu audijenciju.

„Predajući svoja akreditivna pisma, Vladislavić je bio s desne strane prestola, sa šeširom na glavi, na svilenom jastuku, i govorio latinski. Car je primio akreditive u svoje ruke, što je bio znak naročite milosti”, piše Jovan Dučić u izvanrednoj studiji „Grof Sava Vladislavić” napisanoj 1940. godine.

Posle audijencije kineski car je izdao trojici svojih ministara naredbe da izvide sve nesporazume koji iskrsavaju na granici sa Rusijom, te da se ubuduće uklone svi povodi za moguće neprijateljstvo između dva carstva.

Na više od trideset pregovaračkih sednica, grof Sava se suočio s velikim ambicijama kineske strane, pa i sa zahtevom da Kina od Rusije otkine veliki deo Sibira. Upućivane su mu i otvorene pretnje, nuđen mu je i ogroman mito da bi pristao na traženja kineske strane.

Sa „hladnom gordošću” on je odbijao takve zahteve, pa su grofu Savi i članovima njegove svite davali jedino slanu vodu, zbog čega su se mnogi i razboleli. Prećeno im je i zatočeništvom u nekoj pustinjskoj zabiti.

Koliko su pregovori bili zaoštreni vidi se iz reči grofa izgovorenih na kineskom vrhovnom Savetu ministara: „Kineski imperator ne želi prijateljstvo ruskog carstva, ali se ono ne plaši, i gotovo je i na jedno i na drugo”. „Ti nam objavljuješ rat!”, odgovorili su ministri i dobili ovaj Savin odgovor: „Nemam naredbu da vam objavim rat, ali ako ruskom carstvu ne dadnete zadovoljenja i ako sa mnom ne obnovite mir pravedno, onda je sa vaše strane mir narušen; a ako posle toga proizađe nešto neprijatno i neredovno, Bog će platiti onom ko se njegovoj pravici bude protivio.”

Uverivši se da grof Vladislavić neće odstupiti, Kinezi su od njega zatražili da ponudi sopstveni projekat razgraničenja. S predlogom je odmah upoznat kineski car koji je doneo odluku da pregovarači odu na granicu i na samom terenu obave potrebne poslove.

U poslednjoj audijenciji kod kineskog cara grof Sava je bio 19. aprila, a 25. aprila 1727. je napustio Peking. Usledio je mukotrpan posao razgraničenja, ali je Vladislavić imao vremena i energije da izgradi i tri granične tvrđave, Selingisku, Čikonsku i Trojickosavsku, u kojoj je podigao i crkvu Svetog Save Srpskog.

Na kraju, 5. aprila 1728. godine, u Savinom staništu na reci Buri, potpisan je međugranični ugovor dva carstva koji je formulisao sam kineski imperator, saglasivši se u svemu sa predlozima grofa Vladislavića.

Koliko je on bio uveren u svoje pregovaračke sposobnosti i odlučan u odbrani stavova, očito je iz detalja kojim smo započeli ovaj napis. Gotovo godinu dana pre potpisivanja Burinskog ugovora, grof Sava je postavio onaj hrišćanski krst, očigledno uveren da će poslovi oko razgraničenja dva kolosalna carstva, ruskog i kineskog, biti obavljeni onako kako je on to tražio.

O uspešnosti tog njegovog pregnuća svedoči i činjenica da je ta granica, duga gotovo pet hiljada kilometara, održana do danas i da, uprkos povremenim zaoštravanjima rusko-kineskih odnosa oko graničnih pitanja, skoro trista godina predstavlja garanciju mira između dve moćne države.