Spomenko Gostić: rat, siromaštvo i mladalački san

To su kukavice, izdajnici. Ja sam se javio kao dobrovoljac da pomognem svom narodu da se oslobodi – tako je u jedinom sačuvanom snimku govorio o mladim ljudima koji su rešili da ostanu u pozadini 14-godišnji srbski dečak Spomenko Gostić.

Kako je to bilo! Kako se podudarilo – rat, siromaštvo, mladalački san – ovi redovi istaknutog sovjetskog pesnika Davida Samojlova najbolje odgovaraju da se opiše Spomenkov život. Sin puka, dete rata, rođen je 1978. godine u Doboju.  A 1992. godine Bosnu je već razdirao rat: i te godine izgubio je majku, oca nije imao, uskoro je od granate poginula njegova voljena baka. Ali do tada dečak je već našao utočište kod boraca vojske Republike Srpske, u kojoj je bio kurir i zapregom je vozio vojnicima namirnice, u svakom trenutku rizikujući da postane meta snajpera.

Čuveni srbski fotograf Tomislav Peternek, autor najpoznatijeg snimka Spomenka Gostića, seća se da je on jednostavno bio jedan od onih čije detinjstvo je prošlo u ratu i koji je hteo da pomogne odraslima.

- Jedan mali je sedeo tako u jednom jarku. Imao je samo vojničku kabanicu na sebi, inače, civilno obučen. Rumen u obrazima, sav prljav od prašine, i pušio je cigaretu. Ali onako, baš je vukao dim po dim, onako, muški. I ja sam ga fotografisao i sad ovi borci su rekli: „Evo, Spomenko, slikao te Toma, ući ćeš u istoriju.“ A on je na to rekao: „A, j..o ti istoriju, kad sam ja danas ostao živ.“ A šta se desilo? Dalje malo od njega bila su zaprežna kola na kojima je zadnji točak stradao, jer je on tog dana naišao zadnjim točkom na minu. On je toliko bio hrabar da je jedini stalno vozio hranu na prvu liniju borcima. I tako je tog dana, vozeći jutarnji obrok, naišao na tu minu. I tu se sad odmarao kad sam ja naišao.

Šta se još zna o Spomenku Gostiću? Nažalost, ne tako mnogo. Na primer, to da je branio zemlju rame uz rame sa svojim školskim učiteljem Lazom Milovanovićem. Da je hteo da ga usvoji jedan Srbin koji živi u Parizu koji je specijalno došao po dečka u Bosnu i Hercegovinu, i Spomenko je čak pristao, ali pošto se završi rat. A još je planirao da u mirnodopsko vreme svojom zapregom zarađuje koru hleba.

- Ja sam se kasnije interesovao o njemu i kad sam došao ponovo sam tražio Spomenka. Oni su mi rekli: „Naš Boško Buha je poginuo.“ Pitam, kakav Boško Buha? A meni kažu da je i u Drugom svetskom ratu bio čuveni Boško Buha, a „evo i u ovom ratu mi imamo Boška Buhu“. I onda su me odveli do njegovog groba u šumi, pokrivenog sa snegom,i taj krst, i ja sam to snimio.

Partizan Boško Buha je poginuo sa 17 godina, Spomenko Gostić sa 14: on je zajedno sa drugim borcima bio smrtno ranjen na planini Ozren. Samo u čast Boška Buhe su nazvane škole, pozorište, postoji memorijalni kompleks, snimljen je film. O Spomenku nema ni jednog sećanja, osim grupe na Fejsbuku, nekoliko članaka u medijima i stihova autora Vasilije od Semberije koji se završavaju ovako:

Imao je četrnaest leta,
voleo je zemlju kojom šeta.
Rešio za srpstvo da pogine,
neka ti je laka zemlja sine.

- Rat je takav da se zaboravljaju mnoge stvari ali ja mislim da je on nepravedno zaboravljen i da je trebalo zaista bar da negde daju ime ulici po njemu i da ga proglase herojem.

Dvadesetog marta navršava se tačno 20 godina od pogibije Spomenka Gostića.

Timur Blohin,