Ne pripadam samo sebi

Glumica Ivana Žigon, predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva, priča o teatru kao hramu, sportu kao izvoru zdravlja, „Kosovskim božurima” koji su rasplakali Mihalkova...

Ivanu Žigon neko zna iz pozorišta i pamti njene heroine, naročito njenu Nastasju Filipovnu, neko opet po njenim podvizima kao predsednice Društva srpsko-ruskog prijateljstva.
Sećaju se mnogi kako je vodila 520 dece, u tri aviona, u Rusiju, kako je tamo uoči šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom povela i 60 namučenih osamdesetogodišnjaka, golootočana, kako je na Kosovu i Metohiji primila više od 50 eminentnih ruskih novinara, desetine zvaničnika moskovske vlade, nekoliko konvoja pomoći, kako je, upravo na njen predlog, gradonačelnik Moskve izdvojio novac za izgradnju kosovskog sela, kako je podelila 150 kompjutera najtalentovanijoj deci Kosova...

Deca Kosmeta je pamte i po tome što je u njihova sela, osim konvoja pomoći, dovodila pevačke ansamble iz Rusije, umetnike i pisce, sa kojima je učestvovala na oko 200 susreta sa ljudima iz udaljenih kosovskih enklava.

Za ovaj rad dodeljen joj je, na svečanosti u Kremlju, Orden za veru i vernost svetog Andreja Prvozvanog, koji u našoj zemlji imaju još samo patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije!

Ko Vas je uveo u teatar?

Moj tata Stevo mi je govorio da je teatar hram u kome se učimo da živimo zajedno, da je teatar narušavanje tišine, a uzdah – najlepša reč. Naučio me je da u svetlosti reflektora tragam za kapilarima svojih očiju, za svojom sopstvenom suštinom. Zato je za mene teatar bio potraga za smislom, i naučila sam da smisao nepogrešivo naslutim i pronađem.

A posle toga ste se potražili i van scene?

Da. U današnje vreme teatar nije bio samo sklonište od beskraja i zaštita onih najtananijih osećanja od promaje života. Učinilo mi se da nemam pravo da se u njega skrijem od onoga što se dešavalo mom narodu... Zato sam iz tog plišanog skloništa izašla na frontove, mostove i trgove i potom krenula putem kosmetskih sela. Moje junakinje u pozorištu navikle su me da delim sa njima sudbinu i život. U prirodi glumice je da ne pripada samo sebi.

Kako ste se osećali kad ste u Kremlju dobili veliku nagradu?

Veličanstveno. Uz mene su bila i moja deca iz ansabla „Kosovski božuri” koji vodim već dve godine i koji su na srpskom, ruskom i engleskom jeziku održali preko osamdeset koncerata u Srbiji, Rusiji, Belorusiji i Francuskoj. U Kremlju su rasplakali sedam hiljada ljudi. U svemu ovome učestvovao je i mali Stevo. Naime, bila sam tada u drugom mesecu trudnoće. Sad se sa pravom šalim kad kažem da će Stevo biti – neki veliki čovek kad mu je prvi nastup bio u Kremlju...

Koliko ste imali vremena za bavljenje sportom?

I tata Stevo i mama Jelena bavili su se sportom i tako me vaspitali. Tata je bio gimnastičar u društvu „Soko”, i sačuvana je njegova diploma iz 1939. u kojoj je osvojio treće mesto u Sloveniji. I njegov tata je bio u „Sokolu”. Mama je bila atletičarka, a njen deda, rođak kralja Nikole, bio je đeneral – divizijar, a i đenerali moraju biti na neki način sportisti, zar ne? Tata je u svojim rokovnicima beležio koliko je trčao i plivao. Tako sam izračunala da je, u proseku, dok je bio u formi, pretrčao 1.500 km, i preplivao oko 300 km godišnje.. I mene je zarazio plivanjem. A i teatar je na neki način sport i gimnastika... I to ne samo tela, već i duše.

Kako doživljavate sportiste?

Ne čudi me da su danas, kod nas, najubedljiviji primeri plemenitosti upravo iz oblasti sporta. Uzmite samo Sinišu Mihajlovića, Dejana Stankovića, Vlada Divca, pa sad Jelenu Janković, Novaka Đokovića... U vremenu rasula, opstali su samo najjači. Sport nas čini jakim i zdravim... I psihički i fizički... Otuda i toliko plemenitosti među sportistima.

Pre više godina, prebrodili tešku bolest - kako ste se usudili da rodite dete?

Nema tu – kako ste se usudili... On se usudio... Moj mali Stevo je hteo da se rodi... Ja sam mu samo malo pomogla... Šalim se... To prosto ne staje u ovaj tekst... Svaka majka zna da je dete njena najveća sreća.

Da li ćete mu podariti brata ili sestru?

Volela bih... U svakom slučaju mali Stevo već ima petnaestoro braće i sestara u „Kosovskim božurima”. Već dva puta je putovao sa njima na pripreme u banje – Koviljaču i Vrujce. Uživa da ga sestre nosaju i da mu pevaju. Verujte, i on im se pridruži. Prvo što je naučio, pre prve reči i koraka, je da peva. Sve zahvaljujući „Božurima” – svojim sestrama i braći.

Kako se snalazite u braku?

Grigorije i ja smo se našli sa veoma sličnim odnosom prema životu. Tako danas imam podršku i zajedno stvaramo. Uradili smo i tatin muzej, veliki arhiv od 250 DVD-a sačuvanog Stevinog rada, mnogo ukoričenih knjiga, rokovnika, pisama... Bio je to posao od skoro godinu dana. Sad zajedno vodimo i „Kosovske božure”, pripremamo scenarije, programe, putovanja... Pre tri dana vratili smo se iz Rusije, sa Kavkaza. Učestvovali smo na otvaranju festivala „Zlatni vitez”, a potom u Moskvi, u našoj ambasadi, održali smo i koncert „Kosovskih božura” majci Rusiji, kao zahvalnost dece Kosova za sve što Rusija, na čelu sa predsednikom Putinom, čini za spasenje Kosova i Metohije.

Ima li spasenja?

Rusi ne mogu spasiti Kosovo ako mi to ne želimo. Mi smo kroz vekove ostvarivali svoje interese samo u periodima kada je Rusija jaka, a hvala bogu, Rusija je danas opet ojačala. I ona je imala period kada je na kratko klekla pred svetskim zlom, ali se digla, i to sada i nama daje nadu da ćemo se, možda, i mi sabrati i podići sa kolena.

Da li pripadate nekoj partiji?

Da, srpsko-ruskog prijateljstva. To mi je jedino članstvo u životu. Nisam se čak učlanila ni u Savez dramskih umetnika... Da li nisam stigla?.. Ili ne volim tu kolektivnu svest i tu kolektivnu (ne)odgovornost. Gluma je, na kraju, usavršavanje svoje ličnosti. Obožavam da gledam kolektivne sportove, ali da sam sportista bila bih, recimo klizačica ili plivačica.

Učestvovali ste u „Piramidi”, a to ne liči na Vas?

Posle svega što sam uradila pristala sam, ipak, da govorim. Jer, vidim da se na televiziji više pojavljuju oni koji ništa ne rade. Pristala sam da učestvujem u „Piramidi”, iako ona podseća na bokserski ring, a ja nimalo na boksera... Međutim, vreme je za borbu, a za mene je borba – superlativ od pojma život, a borac – superlativ od pojma čovek. Kad već ućutkuju po televizijama i novinama svaki viši glas ljudskosti, rešila sam da se borim, makar doživela i – nokaut. I, uspela sam. U julu me čeka superfinale... A kad sam bila u „Avalskom tornju” osvojila sam, sa Vučićem, bar četiri ili pet puta više glasova od rivala. Ali, koga je u javnom servisu briga za to za koga je narod glasa? Oni su izgleda servis za neke ljude koji nemaju nikakvu podršku u narodu. Mene moja deca iz „Božura"” pitaju zašto ne puštaju naše spotove, zašto ne obaveštavaju ljude o našim uspesima po Rusiji i Srbiji, a ja ne umem da im odgovorim. Čak me sad, posle prošle turneje, jedna devojčica pitala: „Zašto ne odemo zajedno do RTS-a. Moramo da ih pitamo zašto nas ne vole. Ako neće da nas saslušaju mi ćemo da – štrajkujemo”... Zamislite kako je vreme došlo kada i „Božuri” hoće da štrajkuju.

Kako ste na Kubi doživeli susret sa Kastrom?

To mi je jedan od najsvetlijih momenata u životu. Da bih izrecitovala „Prkosnu pesmu” Kastru morala sam da naučim španski. Meni su Kubanci primer da ti nijedna sila ne može ništa ukoliko si iznutra jak, zdrav i snažan. Tamo dva miliona ljudi izađe na ulice, jer je otet dečak... I amerikanci ga vrate!.. A nama ubijaju decu, pale manastire, zatiru istoriju i dostojanstvo, a mi o tome više ćutimo nego što govorimo. Sramota je to...

Razgovarali ste sa Mihalkovom.

Pre tri dana, kad sam bila u Moskvi, opet sam razgovarala sa Mihalkovom. Pozvao me je da gledam snimanje njegovog filma. Kao iznenađenje na snimanje sam dovela „Božure”. Bilo je već 11.00 uveče! Snimanje ratne scene bilo je u šumi, u Podmoskovlju. Među ekipom se čulo: „Posetili su nas anđeli u belom”... I susretoše se „Kosovski božuri” i podmoskovske šume, Rusija i Srbija, po ko zna koji put. Obasjani reflektorima „Božuri” su pevali i govorili stihove na ruskom o Kosovu, a Mihalkov je plakao... Možete li da zamislite tu scenu?

Šta Vas je tada u Rusiji posebno dirnulo?

Bili smo 20. maja u Melihovu, u dači u kojoj je živeo Čehov. Pozvana sam da predstavim očevu knjigu „Monolog o pozorištu” koju je objavio nacionalni teatar Rusije „Mali teatar”. Ovoga puta sam, na neki čudan način, ponovo „srela” oca... Rusi ga nisu zaboravili... Dogodilo se to upravo u kući u kojoj je Čehov napisao svog „Galeba”...

A bili ste i sa Lukašenkom...

Što se tiče Lukašenka – on je za mene car. Stvarno. Sanjam o tome da se i kod nas pojavi neki takav sličan čovek iz naroda... Sačuvao je narod, fabrike... Ništa nije prodao, a imaju bolje plate od nas. O proizvodnji i izvozu da ne govorim... Pa Belu Rusiju ni Tatari nisu mogli da pokore...

Šta je Vaš lek za sve nevolje?

Deca, pre svega... Njihova nevinost, iskrenost, lepota, umetnost pokreta... Tako doživljavam mog malog Stevu. Njegov osmeh, pa to kako mu zablista njegovo plavo oko... Znam da i on nosi svoj žig... I on je Žigon... Tako je odlučio njegov tata...

Čime ćete ga sačuvati?

Ljubavlju. I ako baš hoćete – sportom. Već planiram da ga vodim na plivanje na DIF, ako stignem pred odlazak na Taru. Tamo ćemo da naučimo da hodamo, trčimo i da osvajamo planinske vrhove. To je ono slovenačko u meni – kad vidim planinu, imam potrebu da se popnem na vrh.