Neki novi „gastarbajteri”

Čajniče, Rudo – Federalni mediji, svojim „naricanjima i brigom”za hiljade Srba koji „robuju”, uglavnom u Rusiji, zapravo žele skrenuti pažnju od bezizlaza u kome se nalazi hrvatsko-mulsimanski entitet i onih četiri stotine maraka koliko se nalazi u federalnom budžetu. Smeta im izjava premijera Dodika koji tvrdi kako je Republika Srpska bolji deo BiH... Sve što pričaju o Srbima koji „robuju” zapravo su laži, ili možda bolje reći njihove želje da to zaista tako i bude, kaže za naš list Branko Roljić, načelnik Opštine Čajniče. – Odlazak samo pet mladića iz Rudog na rad u Rusiju, smeta onima koji bi da od ovog mesta naprave tamni vilajet. Situacija jeste teška kao i svuda u Republici Srpskoj i BiH. Ali uz dodatna sredstva koja je republička vlada usmerila u opštinu možda i tih pet ljudi neće imati potrebu da idu u inostranstvo. Uostalom oni u Rusiji redovno primaju i to dobre plate, kaže Milko Čolaković, načelnik opštine Rudo. Iz Čajniča je na privremenom radu u Rusiji tek osamdesetak uglavnom mladih ljudi, zanatlija, koji tamo rade poslednjih pet-šest godina. Za malo pa isto ih je i iz Šekovića. Umesto nekoliko hiljada kako pišu federalci, u inostranstvu je bar dvadeset puta manje Srba. – Svi oni otišli su legalno i u organizaciji agencija i ljudi koji ih dobro plaćaju. Pa zar mislite da bi ti ljudi „robovali” pet i više godina da im nije dobro. Plaćeni su u proseku od 1.200 do 1.500 dolara. I to redovno, svakog meseca. Jest da rade mnogo i naporno, ali i isplati se. Niko nam se ne žali. Znači da im je dobro, kaže Roljić. On dodaje da je Desimir Međedović predratni intelektualac kome u angažovanju Srba za rad u Rusiji godinama pomažu Brano i Neđo Mašić. Sve se tu zna. Sve je što se tiče transfera i poslovnog angažovanja tih momaka, čisto kao suza, opet će Roljić. Druga strana arbajtovanja koje bi moglo da se podvede i pod robijanje je angažovanje četrdesetak radnika sa prostora bivše Jugoslavije koji su krajem maja i početkom juna ove godine, desetak dana proveli na berbi jagoda kod izvesnog Markusa Foringera, gazde odavno poznatog nemačkoj finansijskoj policiji. Uz obećanja da će imati i dobre plate i uslove smeštaja, u Nemačku ih je odveo Vojislav Damjanović iz Gradiške. „Posle psihičkog zlostavljanja i izrabljivanja” , bez ijednog evra nadoknade za crnčenje kod Nemca, nesrećnici su nekako spasili glavu i vratili se kući. Danas ni od Švabe Markusa Foringera ni od Srbina Vojislava Damjanovića, ni traga ni glasa. Zbog potrebe za boljim životom i dobrom zaradom koja im je obećana, oko osam stotina mladih ljudi iz Republike Srpske, prijavilo se na konkurs koga je raspisala firma „Eko tera” italijanskog preduzetnika Antonija Peletierija. – Prodavali smo krave i dizali kredite kako bi platili po hiljadu maraka za dozvolu za rad u Italiji. Svako se radovao putu i dobroj zaradi. Ali, evo već sedam godina od toga nema ništa. Ni Fuad Turalić, tadašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, koji nam je obećao pomoći, ni Interpol koji je najavio poternicu za Peletierijem, ni advokati koje smo plaćali...niko nam nije pomogao. Sramota je to čoveče koju samo mi Srbi možemo podneti. Čudi nas kako ne odgovara ni Vesna Starpović predstavnica „Eko tere” u Republici Srpskoj. Na trodnevnom pritvoru koji joj je određen pre sedam godina, sve se završilo, kaže Zoran Đurić iz Kotor Varoši, ističući da su mešetari „Eko tere”, od nesrećnih ljudi iz Republike Srpske, ali i iz Srbije, Bugarske i Rumunije, pre sadam godina, ukrali više od pet miliona maraka.