Srbi sve manje idu na bolovanja

U odnosu na evropske države, izdvajanja za naknade kod nas i dalje veća, ali prepolovljena u odnosu na dve prethodne godine: sa 12 na 6,5 do sedam odsto.

U Srbiji na bolovanje duže od mesec dana, kada zaposleni prima samo 65 odsto od svoje ionako male plate – prema tvrdnji Veselina Šanjevića, sociologa i specijaliste za medicinsku statistiku – idu zaista samo teško bolesni ljudi. On zamera pojedinim medijima što po inerciji građane Srbije često predstavljaju kao neradnike koji masovno zloupotrebljavaju bolovanja, jer to odavno ne odgovara istini i predstavlja uvredu za radnike u Srbiji, jer, po Šanjevićevom mišljenju, radi veliki broj i onih ljudi koji bi morali da budu na bolovanju, a iz straha za egzistenciju ne odlaze na bolovanja.

Prateći kretanja broja izgubljenih dana po jednom zaposlenom radniku od 1970. godine do 2004, Šanjević je utvrdio da je pre više od 30 godina broj izgubljenih dana po radniku prosečno iznosio 15,54 dana, da bi u 2003. godine to bilo smanjeno na 4,69 dana. Takođe, procenat dnevne odsutnosti sa posla u istom periodu smanjio se sa 4,98 na 1,5 odsto.

Da se broj dugih bolovanja smanjio u poslednje dve godine potvrđuje i Vladan Ignjatović, načelnik Centra za informisanje Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, dodajući da je ovaj broj ipak veći nego u evropskim zemljama.

– Od ukupnog novca koji se prikupi od zdravstvenih doprinosa, a koji se slije u Republički fond za bolovanje, mi još uvek izdvajamo 6,5 odnosno sedam odsto, dok u Evropi taj procenat iznosi svega tri do četiri procenta. Međutim, ovaj procenat je manji nego proteklih godina kada se za bolovanja izdvajalo od osam do 12 ili 13 odsto ukupnih sredstava.

– Još do pre dve godine samo za bolovanja iz ukupnih sredstava izdvajano je dve milijarde dinara, a naknade su isplaćivane sa zakašnjenjem od šest, sedam meseci. Postoje i velike razlike između pojedinih filijala, pa negde na bolovanje otpada svega dva-tri procenta, ali bilo je filijala u kojima je za bolovanja isplaćivano čak 30 odsto od ukupno prikupljenih sredstava, na primer u Boru. Beograd ima prilično nizak procenat odlaska na bolovanje – kaže Ignjatović.

U Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje primećuju da se kod nas, iako mnogo manje nego ranijih godina, bolovanje ponegde još tretira kao socijalna, a ne medicinska kategorija. Tako se primećuje da u junu u prigradskim opštinama, kada počinje sezona poljskih radova, skače i broj bolovanja.

Prošle godine je urađena reorganizacija rada lekarskih komisija, predsednici su u stalnom radnom odnosu kod Republičkog fonda, a ne više u okrilju domova zdravlja, pa je rad ovih komisija mnogo ažurniji i efikasniji.

Na bolovanja se sada ide mnogo ređe, a nema više ni višemesečnih zakašnjenja u isplati nadoknada za bolovanja, već one stižu redovno, naravno, zavisno od toga kada poslodavac podnese doznake. Sada članovi komisije imaju pravo i da pregledaju pacijente, a ne samo da listaju i prevrću nalaze i dokumentaciju lekara.

Tako se pamti slučaj da je čovek bio mesecima na bolovanju, navodno, zbog operacije, a nigde nije bilo reza od operacije.

Novina je i da bolovanje zbog povrede na radu, bez obzira na dužinu trajanja, u celini plaća poslodavac, pa tu često dolazi do neprijatnih situacija oko dokazivanja povrede na radu, kao i naplate tih bolovanja.

Naknadu za privremenu sprečenost za rad od Fonda ne može da prima ni onaj radnik čija firma ne plaća doprinose.

Ignjatović naglašava da namera novih propisa i reorganizacije nije bila da se suzbijaju bolovanja, nego da se suzbijaju zloupotrebe. On kaže da je i uočljiva razlika između preduzeća i firmi koje su u privatnom vlasništvu i onih koje su u državnom i društvenom vlasništvu.

Zaposleni kod privatnika deset puta manje odlaze na bolovanje nego oni koji rade u društvenoj i državnoj firmi, i on tu ostavlja mogućnost da ljudi na posao odlaze i kada su bolesni, odnosno kada nisu u top formi. Problem s bolovanjima je zapravo mnogo više prisutan kad je reč o kraćim bolovanjima, od svega pet ili 10, a najviše do 30 dana, koje mora da plati poslodavac, a kod kojih se zloupotrebe ne mogu lako dokazati, a očigledno su brojnije nego kad je reč o dugim bolovanjima. Podsećamo, Republički fond za zdravstveno osiguranje plaća bolovanja duža od 30 dana. Lekarske komisije su nekada izveštaje podnosile godišnje, sada to rade mesečno i dnevno. Prošla su vremena i kada je neko mogao da bude na bolovanju godinama. Sada, kako objašnjava Ignjatović, bez obzira na vrstu i težinu bolesti, posle šest meseci članovi lekarske komisije bolesnike šalju na invalidske komisije koje daju svoje procene i određuju da li će se bolovanje produžiti.