Da li je primenjiv model Severne Irske?

Postavlja se i pitanje koja od ovih teritorija ima najveće šanse da stekne nezavisnost, a koja od njih bi se mogla ponovo reintegrisati u postojeće države?
Čarls King:
„Od svih ovih nepriznatih država, najlakši put ka reintegraciji bio bi u slučaju Južne Osetije. Ona je najmanja među njima, a stepen podrške lokalnog stanovništva mogućoj nezavisnosti je daleko manji u odnosu na ostale provincije. Najteže pitanje je sa Abhazijom i Nagorno-Karabahom. Ove teritorije su mnogo veće, a među lokalnim stanovništvom vlada osećaj da su izvojevali nezavisnost na bojnom polju. Pitanje Pridnjestrovlja je negdje u sredini. Ona je po broju stanovnika najveća provincija od  navedenih, a pravo na nezavisnost ne bazira na osećaju nacionalnog identiteta. U tom smislu, ona predstavlja nešto između pokreta za nacionalno oslobođenje i borbe za secesiju koju su potakli interesi lokalnih elita u ranim 90-tim“.     

 

Piter Ratland smatra da je problem što niko nije spreman na suštinski kompromis:
U principu se može zamisliti kompromis, te da međunarodna zajednica natera ove zemlje da ga prihvate. Međutim, unutrašnja politika odmetnutih provincija nije naklonjena kompromisu.

„Biću pesimističan. Suverenitet države često se vidi kao "crno ili belo". Ili ste suvereni ili niste. To vam je kao sa trudnoćom. Ili ste trudni ili niste. Ne možete biti na pola trudni. U principu, može se zamisliti konfederacija između Abhazije i Gruzije, gde bi one delile zajedničku valutu, gde bi Gruzijci mogli da se slobodno kreću i kupuju imovinu u Abhaziji. U praksi, suverenitet znači sve ili ništa. Ko je na vlasti taj teži da ima jednog predsednika, jedan ustav, jedan parlament, jedan set zakona, policiju, vojsku, zastavu, jezik. Svaka strana insistira na tome i nije spemna na kompromis. Ponavljam, u principu se može zamisliti kompromis, te da međunarodna zajednica natera ove zemlje da ga prihvate. Međutim, unutrašnja politika odmetnutih provincija nije naklonjena kompromisu. Takođe, unutrašnja politika Bakua i Tbilisija nije naklonjena kompromisu, jer hoće suverenitet na čitavom prostoru međunarodno priznate države i ne žele da se odreknu dela svoje teritorije“.

 
Specijalni predstavnik Evropske unije za južni Kavkaz Piter Semnebi (Peter Semneby) u govoru pred Spoljnopolitičkim komitetom Evropskog parlamenta 2006. godine upozorio je na opasnost od sukoba:
„Mora da se kaže da je potencijal za nove sukobe na Kavkazu daleko od toga da je iscrpljen. Postoji još nekoliko manjinskih etničkih zajednica, što znači da sve dok prosperitet nije ravnomerno raspoređen u zemlji, ona ima potencijal za nove sukobe“.

 
Čarls King upozorava da bi pokušaj rešavanja problema na silu mogao da izazove regionalni rat na Južnom Kavkazu:
Ne vidim da je ijedna od ovih zemalja vojno spremna da to ostvari munjevitim napadom. Svaki pokušaj da se to učini bi izazvao bi regionalni rat. Rusija bi se sigurno uključila kada je u pitanju Abkhazija ili Južna Osetija. Dobrovoljci sa Severnog Kavkaza, kao i Jermenija, bi se isto tako uključili u sukob u Nagorno-Karabahu.

 
„Ove zemlje su s vremena na vreme govorile da su spremne da upotrebe silu kako bi reintegrisale separatističke regije. Međutim, trenutno ne vidim da je ijedna od ovih zemalja vojno spremna da to ostvari munjevitim napadom. Svaki pokušaj da se to učini bi izazvao bi regionalni rat. Rusija bi se sigurno uključila kada je u pitanju Abkhazija ili Južna Osetija. Dobrovoljci sa Severnog Kavkaza, kao i Jermenija, bi se isto tako uključili u sukob u Nagorno-Karabahu. Ono što mene brine je pogrešna računica naročito Gruzije koja je trenutno treća država po broju vojnika angažovanih u Iraku. Bojim se da bi mogla pogrešno proceniti, u slučaju da izmorene vojnike koji se vrate iz Iraka odmah pošalje u sukob u cilju ponovne reintegracije zemlje. Nema sumnje, bi to bio vojni neuspeh. Gruzijske trupe bi doživele poraz od Abkhazije potpomognute Rusijom. To bi bila katastrofa“.

 
Tom de Val upozorava na jačanje ratne retorike:
"Retorika vlasti, naročito u Gruziji i Azerbejdžanu, o mogućoj upotrebi sile raste. Naročito je opasan Azerbejdžan, koji troši više od milijarde dolara godišnje na vojni budžet. Takođe, sve su češći pozivi u Azerbejdžanu da zemlja ponovo krene u rat. Novac od nafte se usmerava u ove svrhe. Tako da postoji mogućnost da Azerbejdžan krene u rat, a da prvo dobro ne razmisli o ovom koraku, naročito ako Jermeni i Karabah zauzmu još čvršči stav. Pre izbora u Gruziji, predsednik Sakašvili je izjavio da je pitanje sedmica kada će Južna Osetija opet biti u sastavu države. On je takođe rekao da je imenovao ministra za reintegraciju, umesto ministra za rešavanje konflikta, što je još jedan signal da su se prioriteti promenili. Mislim da bi se stvari mogle dodatno zakomplikovati".

 

Sabin Frejzer (Sabine Fraizer), direktor programa za Evropu u Međunarodnoj kriznoj grupi sa sedištem u Briselu upozorava da vreme ističe:
„Mislim da će situacija i dalje biti vrlo nestabilna. I dalje će postojati opasnost od izbijanja rata na Južnom Kavkazu. Ali, takođe smatram da ima mogućnosti da se nađe rešenje, te da postoji šansa za većom ulogom EU u rešavanju ovih konflikata. Stoga se nadam će se ove mogućnosti i šanse biti iskorišćene i da se neće upasti klopku oružanog sukoba. Moram naglasiti da mogućnosti za rešavanje ovih pitanja polako nestaju, što zahteva brži angažman svih strana a naročito spoljašnjih, pre svega EU“.

 

Da li je izostanak rešenja zamrznutih konflikata najveći izazov za međunarodnu zajednicu i regionalnu sigurnost?

 Čarls King:
„Najveća pretnja regionalnoj stabilnosti je mogućnost ponovnog izbijanja rata, tj.  činjenica da je konačan status ovih provincija još uvek nerazjašnjen. Kada govorimo o najvećim pretnjama bezbednosti i izazovima za region, nepriznate države su sigurno na toj listi. Ali, iz perspektive zapadnih saveznika one su negde na sredini te liste. Mislim da postoje druge političke teme kojima se daje prednost u odnosu na zamrznute sukobe“.

 

Piter Ratland ukazuje na humanitarni aspekt nerešenih „zamrznutih sukoba“:
"Maloprije sam govorio s tačke gledišta Zapada zašto je pitanje Nabuko gasovoda u njegovom interesu. Ali, postoji i humanitarno pitanje. A to su izbeglice iz Karabaha, Abhazije te drugih delova regiona koje teško žive u poslednjih 15 godina.  Govorimo o više od milion izbeglica u regionu južnog Kavkaza, koje su bile primorane da napuste svoje domove, žive u izbegličkim kampovimaa a bile su i žrtve nasilja. Ovo je strašna humanitarna katastrofa. Ovi ljudi najviše trpe zbog zamrznutih konflikata. To je razlog zašto bi trebalo pronaći rešenje, jer oni zaslužuju bolji život. Nažalost, vlade u regionu i velikih sila ne deluju brzinom kojom bi trebalo u cilju pronalaženja rešenja.  

 

Tom de Val ističe da će Zapadu rešavanje „zamrznutih sukoba" biti sve urgentnije pitanje:
"Očigledno je da zapadne sile žele da se ovi konflikti reše, iako im ovo nije bio prioritet nakon 11. septembra. Međutim, kada energetska sigurnost postane važno pitanje, a tu mislim na dva naftovoda koja idu kroz Azerbejdžan i Gruziju, uključujući i jedan gasovod, onda ovo postaje razlog da se prioritet da rešavanju ovih konflikata. Isporuke nafte i gasa iz Kaspijskog mora bile bi dovedene u pitanje ukoliko izbiju sukobi u regionu".  

 

Identitet baziran na vrednostima a ne interesima

 
Na rešavanje svih etničkih sukoba u klasičnim kategorijama ili očuvanja nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta države - ili secesije njenog određenog dela – gleda se kao na zero sum game: dobitak za jednu stranu je automatski gubitak za drugu. To vodi pat poziciji odnosno nemogućnosti postizanja kompromisa. U tom sklopu, od presudnog značaja je promena konteksta, vrednosne orijentacije tako što se rešenje ovih sukoba ne posmatra kao na zero sum game.  Međutim, takav pristup u sadašnjoj situaciji na južnom Kavkazu izgleda prilično utopistički.

 

Piter Semnebi, specijalni izaslanik EU za južni Kavkaz:

 "To će biti moguće tek protokom vremena. Veoma je važno da se promeni kontekst ovih sukoba. Evropska unija u tom smislu može mnogo pomoći nudeći podsticaje i stanovništvu koje živi u Gruziji ali i u zonama konflikta. Ako vremenom interesi građana sa obe strane postanu sličniji onda će verujemo biti lakše i da se pronađe neko rešenje za ove veoma teške probleme".


Problem u ovim provincijama je da ogroman broj ljudi proteran po etničkoj liniji. Zbog toga je teško reći da Abhazija, Južna Osetija, Nagorno-Karabah ili Pridnjestrovlje imaju demokratske vlade. Međutim, demokratski proces je u toku na Južnom Kavkazu.

S obzirom da su u separatističkim regijama na vlasti autoritarni režimi, a i u Moldaviji, Gruziji, Jermeniji i Azerbejdžanu reč je o još uvek krhkim demokratskim sistemima, postavlja se pitanje da li bi dalja demokratizacija mogla da olakša rešenje. Stanje „ni rata ni mira" povratno nepovoljno utiče na demokratske tokove.

 

Denis Samut:
"Pitanje demokratije je od izuzetnog značaja. Na svim ovim teritorijama je zabeleženo krivotvorenje izbornih rezultata, kršenje ljudskih prava, uskraćivanje slobode medija. Nedostatak demokratije na ovim prostorima ne pomaže rešavanju trenutne situacije. Problem u ovim provincijama je da ogroman broj ljudi proteran po etničkoj liniji. Zbog toga je teško reći da Abhazija, Južna Osetija, Nagorno-Karabah ili Pridnjestrovlje imaju demokratske vlade. Međutim, demokratski proces je u toku na Južnom Kavkazu. Neki vide demonstracije na ulicama u ove tri države u poslednjih nekoliko godina kao nešto negativno. Ja mislim da to ukazuje da su ljudi svesni šta se dešava na političkom planu i to je pozitivno. Smatram da je ono što smo videli na Južnom Kavkazu održivost u političkom interesu, što, na primer, nismo videli u Rusiji, gde ljudi nisu toliko spremni da se uključe u politički proces i prihvataju mane u političkom sistemu. S druge strane, ljudi u oblasti Južnog Kavkaza su zainteresovani za politički proces i izazove, i ovo je dobra stvar".   

 

Imajući u vidu da se za 20 godina skoro nije pomaklo sa mesta u rešavanju „zamrznutih sukoba“ na južnom Kavkazu i Moldaviji, postavlja se pitanje kada i da li se uopšte može očekivati rešenje ovih pitanja.

 

Denis Samut:
"Nemam čarobni štapić. Dakle, teško je to reći. Ali, ako pogedate presedane u ne tako davnoj istoriji, na primer u Severnoj Irskoj, mnogi su mislili da je situacija potpuno nerešiva. I ja sam bio pesimista. Međutim, ljudi su tamo pokazali strpljenje i predanost i nisu se predavali. Znači da ima rešenja za ovakve situacije. Potrebno je uložiti dodatne napore i  biti strpljiv. Strane u konfliktima moraju da shvate da je potrebna dobra volja kako bi stvari krenule nabolje".      

 

Izaslanik EU za južni Kavkaz Piter Sembeni (Peter Semneby) u govoru pred Komitetom za spoljne poslove Evropskog Parlamenta 2. oktobra 2007. kazao da je Južni Kavkaz  „pocepan“, dezintegrisan region kome je potreban širi, po mogućstvu evropski identitet, kako bi prevazišao te deobe. Mada Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan dele istoriju, nisu uspele da stvore zajednički identiet regiona. Sovjetski pokušaj da nametne jedinstvo je propao. Semnebi ističe da su sve tri zemlje u snažnom zagrljaju „staromodnog, etnički ekskluzivnog nacionalizma“.

 
„Imajući u vidu rivalstvo između država kao i unutar njih, taj identitet mora biti širi nego što je region sam po sebi. Dodatni sloj tog identiteta, evropskog, jeste neophodan. Da bi takav identitet mogao da poslužio kao katalizator u prevazilaženju podela u ovom regionu, potrebno je da države i različite zajednice koje se tu nalaze, da shvate da taj identitet nije toliko zasnovan na interesima već pre svega na zajedničkim vrednostima“.