BitLab hosting
Početna stranica > Novosti
Za 132. godine i dalje nema prideva srpski?

Srbskom novinarskom društvu (1881)

Udruženju novinara Srbije (UNS) - nema pridev srBski?
Srbskom novinarskom društvu (1881)
15.02.2013. god.
Udruženje novinara Srbije je pokrenulo sajt pod imenom „Ćirilovanje“. Mi „Čuvari ćirilice“ smo taj sajt pohvalili, ali i ukazali na jedan njegov nedostatak, i predložili da se on otkloni.

UDRUŽENJU NOVINARA SRBIJE
 
 
ĆirilovanjePosle mog saznanja za postojanje vašeg  sajta „Ćirilovanje“, želim da vam iznesem moje mišljenje o njemu. Pojavljivanje „Ćirilovanja“ zaslužuje svaku pohvalu, članci koje objavljujete su umesni, osnovani, prikladni, svrsishodni i korisni, i svakako će doprineti primetnijoj upotrebi ćirilice u ukupnom životu našeg naroda, i – što je najvažnije – očuvanju ćirilice, koja se danas nalazi gotovo pred istrebljenjem.. U tome vam želim da istrajete i ne posustanete. Ono što je dobro neće propasti, pa bih želeo da vam skrenem pažnju na ono što sam zapazio da u sadržaju vaših tekstova nedostaje. A to je činjenica da naši sunarodnici, a sigurno i najveći deo članova vašeg Udruženja, ne znaju da iskorenjivanje ćirilice nije nikakav „spontani proces“, nego smišljen, planiran, organizovan, finansiran i kontrolisan proces koji je u evropskim, svetskim, austro-ugarskim, jugoslovenskim i srbskim razmerama pokrenuo Vatikan, („Sva pisma osim jevrejskog, grčkog i latinskog su 'đavolja dela'“), prihvatili ga Karađorđevići („Jugoslavija važnija od Srbije“), nastavili slovenački, hrvatski i srbski komunisti („Raskrstili sa velikosrbskom buržoazijom i srbskih hegemonizmom“), a dovršavaju ga sve postjugoslovenske vlasti u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Republici Srbskoj i Srbiji bez obzira na stranačku pripadnost.
 
Svi mi, pa i svi vaši članovi, pa i svi političari na vlasti u svim bivšim jugoslovenskim republikama, smo rođeni i odrasli uz reči „boja“, jastuk“, „sanduk“, „pare“, „džep“, „čaršav“ i druge, pa ih smatramo za „naše reči“, iako su to turske reči. Malo Šiptarče rođeno u mestu Srbica na Kosmetu odrasta uz svoju porodicu, komšiluk, rodbinu, sunarodnike, a koji upotrebljavaju reči iz zemljoradničke terminologije „vadit“ (navodnjavati njivu improvizovanim kanalićem napravljenim motikom), „prašit“ („oprašivati“, okopavati motikom), „višnja“, „ljobenic“, „karstaveci“, „ljopat“ (lopata, ali i veslo), i kad odraste, u život će se kladiti da su „Srbica“ i sve ove pobrojane reči – šiptarske reči. Kada se u Srbiji, a i u svim ostalim jugoslovenskim prostorima, rodi dete, svi prehrambeni, odevni, higijenski predmeti i igračke koji se zbog prinove unose u kuću na sebi imaju isključivo latinična slova. Crtani filmovi na TV, uz koje nam deca odrastaju, sadrže isključivo latinična slova. Svi predmeti koje deci dajemo kao rođendanske poklone – slikovnice, bojanke, bicikli, foto-aparati, mobilni telefoni, računari, odevni predmeti – na sebi imaju isključivo latinična slova.  Kad prohodaju i izađu na ulice, na radnjama će viđati isključivo firme sa latiničnim slovima. Kada pođu u školu, u Srbiji ne postoje sveske koje bi na koricama i vinjetama imale drukčija slova osim latiničnih. Kad počnu da zalaze i u prodavnice, neće doživeti da vide ni jedan artikl koji bi na ambalaži imao drukčija slova osim latiničnih. Itd. Šta može biti posledica ovoga? Ono uz šta odrastaju, to smatraju za „svoje“, „normalno“, „uobičajeno“, „vajkadašnje“, pa kasnije neće ni primećivati nestajanje ćirilice, jer je oko njih – „sve normalno“.  
 
Dakle, pozivam vas da pomognete da nam narod pre svega sazna za samo postojanje problema nestajanja ćirilice, jer on o tome ne razmišlja, jer ga i ne primećuje. Zato narod mora da sazna i šta su sve naši preci doživljavali, kakve pritiske i nasilje da bi se odrekli ćirilice i prihvatili latinicu, a oni su sve to izdržali, pružali su otpor i nisu poklekli.
 
Mi „Čuvari ćirilice“ znamo što-šta što je narodu potpuno nepoznato, pa bismo želeli da ga upoznamo sa nekim činjenicama iz dalje i bliže prošlosti.
 
Srbski narod se prvi put sreo sa netrpeljivošću rimokatoličke vere prema njegovom ćiriličnom pismu još u Austrijskom carstvu, u kome je katoličanstvo bila državna vera, pa su se Dvor, crkva, sudstvo, školstvo i vojska svim silama obrušili na srbski narod i njegovu pravoslavnu veru, kao i na julijanski kalendar i ćirilično pismo kao obeležja pravoslavne vere, sa ciljem da Srbe odvoje od pravoslavne Rusije. Ovi nasrtaji su bili najsuroviji u vreme carice Marije Terezije, kada je graničarski oficir Filip Radotić bio osuđen na smrt zato što nije pristao da – pređe na uniju! Srbima je bilo zabranjeno:
- Da u životu i školi koriste svoje ćirilično pismo;
- da svoju decu krste u pravoslavnoj veri i u pravoslavnim crkvama;
- da svojoj deci daju prezimena na „ić“, pa odatle i današnja prezimena prečanskih Srba – Bugarski, Petrov, Boškov, Markov, Popov, Pomorišac, Suvajac, Kurjakov, Malešev, Peričin, Dragin, Kaćanski, i sl;
- da svoje mrtve sahranjuju na katoličkim grobljima, ali da bi bilo neprimetnije sahranjivanja su zabranjena danju, pa su Srbi to činili krišom po šumama, utrinama, kraj puteva, po svojim dvorištima, itd, jer zna se kakva je u ono vreme bila spremnost naroda na noćni boravak na groblju;
- da svoje crkve grade u pravoslavnom stilu, i bio je dozvoljen samo „barokni stil“ („jezuitski stil“), pa odatle sve pravoslavne crkve na nekadašnjem prostoru Austrijskog carstva liče na katoličke;
- da se naseljavaju u određene oblasti i određena naselja.
 
Pored ovih izričitih zabrana i nasrtaja na pravoslavlje i ćirilicu, koji su bili neskriveni i vidljivi „iz aviona“, korišćena su i prikrivenija, prefinjenija, ali  lukavija i podmuklija sredstva. Pod vidom „finansijske uštede“, Srbima je bilo ponuđeno da svoje knjige mogu da štampaju samo u određenoj štampariji (unijatskog jermenskog mehitarističkog manastira!), koja je bila pod kontrolom i uticajem dvora, pa su Srbi više puta odbijali da preuzmu i koriste takve „jeftinije“ i „pravoslavne“ knjige kad su videli da u njima ima smišljenih podvala i proturanja katoličkih verskih odredbi. Kada je Srbin uzimao novčani zajam, diskretno mu je saopštavano da pare ne mora da vrati ako sa porodicom pređe – na katoličku veru.
 
Pa ipak, i u takvim najsurovijim okolnostima, Srbi su ćirilicu negovali, koristili, čuvali, branili i prenosili na svoje potomke, jer su je smatrali za suštinsko svojstvo svog verskog i nacionalnog identiteta. Kada je posle Berlinskog kongresa 1878. g. Bosna i Hercegovina predata na upravu Austro-Ugarskoj, austrijski guverner Benjamin Kalaj je pokušao da Srbima oduzme njihovu ćirilicu i nametne im hrvatsku latinicu, ali su Srbi sa svojom pravoslavnom crkvom i svojim građanskim staležom tome pružili takav otpor, da je dvor odustao od zabrane ćirilice, pa posle toga Srbi više nisu morali da se odazovu sudu ako im poziv nije bio uručen baš na ćirilici! U vreme najvećih opasnosti za srpsku ćirilicu, ona je bila sigurna, jer su je Srbi smatrali kao suštinsku odliku svog bića, kao hleb nasušni, kao vazduh koji se diše, kao svoj život!
 
Napadom Austro-Ugarske na Srbiju 1914. g. otpočeo je sveopšti napad i na srpsku ćirilicu. Hrvatski Sabor već 1914. g. donosi odluku o zabrani ćirilice na  celoj teritoriji Hrvatske.  Godine 1915. i Sabor Bosne i Hercegovine takođe donosi odluku o zabrani ćirilice. Austro-ugarski general Hrvat Stjepan Sarkotić je tom prilikom izjavio: „Srbi sa svojim ćiriličnim pismom predstavljaju neprijateljsko telo istoka u borbenoj zoni zapada“. Eto šta netrpeljiva vera može da stvori od čovekolikog bića: da mrzi predmet, da mrzi mrtvu stvar, da mrzi – slova! Dvor takođe zabranjuje ćirilicu na celoj teritoriji carstva, i naređuje Srbima da spale sve svoje ćirilične knjige, a kod koga se zateknu, kazna je bila odlazak u logor, pa i smrt. Nemcima je prilikom bombardovanja Beograda 6.4.1941. g. bilo važnije da unište Narodnu biblioteku sa neprocenjivom zbirkom srbskih ćiriličnih rukopisnih i štampanih dela, nego da unište – srpske aerodrome! Kad god je neko napadao Srbiju, napadao je i njenu ćirilicu!
 
Za vreme okupacije Srbije 1915 – 1918. g. austro-ugarski vojni guvernman je zabranio upotrebu ćirilice u javnom i privatnom životu, pa i u školskom programu. Svi javni natpisi i firme na radnjama su morali biti na latinici. Svi srbski učitelji su dobili otkaze, a njihova mesta su zauzeli Hrvati, Srbi iz Vojvodine i muslimani iz Bosne i Hercegovine koji su imali podoficirske činove a proglašeni su nesposobnim za trupnu službu. Za direktore škola u Srbiji postavljeni su oficiri iz istih krajeva nesposobni za trupu.
 (fotoalbum.čuvarićirilice.srb/index/category/U_dvorcu_Habzburgovaca)
 
Po povratku srpske vojske sa Solunskog fronta, u Srbiju se vratila i ćirilica, a „srbska latinica“ je otišla sa svojim najurenim roditeljima. 1.11.1918. godine upravnik grada Beograda, Kosta J. Tucaković je izdao sledeću naredbu: "Uprava grada Beograda. Svim kvartovima i komesarijatima: Neprijatelj za vreme okupacije naterao je naše trgovce i javne radnje te su na radnjama isticali firme latinicom napisane. Naređujem da se ove firme od danas za pet dana promene, a u roku od dvadeset dana istaknu firme ćirilicom shodno Zakonu o radnjama. Kvart će se postarati o izvršenju mog naređenja, isto objaviti, i svakoga ko po njemu ne bi postupio – kazniti po nadležnosti."
 
U partizanskoj Jugoslaviji glavnu reč su vodili Josip Broz, Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić, bivši austro-ugarski podanici odrasli na mržnji prema pravoslavlju i ćirilici.  Sad su pred sobom imali odrešene ruke i čiste puteve da sprovedu iskorenjivanje ćirilice.
 
Možemo slobodno reći da je za komunističku vlast iskorenjivanje srpske ćirilice bilo među zadacima sa prioritetom, poput nacionalizacije velikih privatnih preduzeća, fabrika i crkvene imovine; poput suđenja ratnim zločincima, domaćim izdajnicima i saradnicima okupatora, itd. Naravno, iskorenjivanje srpske ćirilice nikada nije javno saopštavano kao cilj, nego je sprovođeno prikriveno, zaodenuto u oblandu „ostvarivanja nacionalne ravnopravnosti“ i klicanja „bratstvu i jedinstvu“. Tek u januaru 2011. godine naš sunarodnik koji 40 godina živi u inostranstvu  je otkrio jednu američku magistarsku tezu, izveštaj CIE o raskidu Tita sa Staljinom (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950.
(https://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitstream/1840.16/1006/1/etd.pdf#page=155) – str. 148), iz koje se vidi da je komunistička vlast već na samom početku svog „mandata“ imala u planu istrebljenje srpske ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom:
 
CIA i ćirilica
 
Agent CIA-e prepričava razgovor između američkog ambasadora u Jugoslaviji Džordža Alena i jugoslovenskog ministra kulture:
 
„U to vreme Džordž Alen me je jednog dana zamolio da prevodim ministru kulture. Rekao je: „Zašto, ako već želite da raskinete s Rusijom, ne naznačite da će školovanje biti i na ćirilici i na latinici, i postepeno isključujete ćirilicu da pokažete da ste načinili taj raskid“? On je na to rekao: "U izvesnom smislu, mi to i činimo. Osiguravamo da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same od sebe.“ To je ukazalo na njegov dugoročan pristup ovom problemu“. I počelo je sprovođenje „dugoročnog pristupa ovom problemu“:
 
- Iz Morzeove telegrafije i radio-telegrafije izbačena je dotadašnja srbska ćirilica sa 30 znakova za 30 glasova srbskog jezika i zamenjena „neutralnom“ latinskom abecedom sa samo 26 znakova. Time je napravljena dvostruka šteta. Onemogućeno je slanje poruka na srbskom jeziku, ali i na svim ostalim jugoslovenskim jezicima, jer je sada nedostajalo čak 8 znakova za 8 glasova srbskog jezika. Slova „Q“, „W“, „X“ i „Y“ nisu bila od koristi, a nedostajali su znaci za slova „Đ“, „Ž“, „LJ“, „NJ“, „Č“, „Ć“, „DŽ“ i „Š“, pa smo dobijali telegrame „Cestitam vencanje“, „Srecan Bozic“, a i sužene su mogućnosti uspešnog šifrovanja u vojsci i diplomatiji, jer je umesto dotadašnjih 30, na raspolaganju ostalo samo 26 znakova. Ove žrtve su svesno prihvatane samo da bi se postigao „dugoročni cilj“.
- Teleprinteri u vojsci, na Pošti i po preduzećima su imali isključivo latinske tastature, što je po definiciji isključivalo mogućnost korišćenja ćirilice.
- Televizija Beograd je prvih 20 godina svog postojanja, od 1958 – 1978. godine, koristila isključivo hrvatsku latinicu u svojim programima, iako su svi ostali republički TV centri slobodno koristili svoje jezike i pisma. Brojne generacije srbskog naroda su rođene i odrasle a da na televiziji nisu videle ni jedno ćirilično slovo, što je kod njih već stvorilo „stečeni refleks“ da je ćirilica „zastarelo, prevaziđeno i za savremenu tehniku neupotrebljivo pismo“.
- Do 1961. godine registarske tablice na vozilima su označavale republike: S = Slovenija, H = Hrvatska, BH = Bosna i Hercegovina, CG = Crna Gora, S = Srbija i M = Makedonija, što znači da su čak 4 republike imale ćirilične registarske tablice, a od 1961. godine tablice su označavale gradove, i sve su samo na latinici.
(fotoalbum.čuvarićirilice.srb/index/category/ćirilične_registarske_tablice)
- Bez ostavljanja pisanih tragova, čak i bez telefonskih razgovora, samo u ličnim susretima republičkih, sreskih, gradskih i opštinskih sekretara Partije, usmenim putem „u četiri oka“ prenošena su naređenja vlasti o povlačenju iz upotrebe ćiriličnih pisaćih mašina, pa čak i najnovijih, i njihovom sklanjanju u podrume, magacine, skladišta, budžake za pribor čistačicâ i sabirališta sekundarnih sirovina (otpade), i zabrani njihove dalje proizvodnje i uvoza. U upotrebi su ostale samo latinične mašine. Sva dokumenta koja su građani dobijali od države bila su pisana isključivo latinicom, što je dodatno proširivalo obim „stečenog refleksa“.
19.1.1974. godine smenjen je dekan Ekonomskog fakulteta u Nišu zato što je tražio da se ćirilične pisaće mašine „puste iz zatvora“ i vrate u upotrebu.  I to smenjivanje je bilo zastrašivanje Srba da ne ometaju sprovođenje „dugoročnog pristupa ovom problemu“.
-  U prodavnicama, etikete na industrijskim proizvodima bile su isključivo na latinici, što je u dobroj meri kod građana uzdrmalo i njihovo sećanje na ćirilicu.
- Pojava računara, koji su dugo imali isključivo engleski jezik, menije i latinska slova, kod građana je gotovo zapečatila njihov interes za ćirilicu.
- Kad su se pojavili mobilni telefoni, koji kao i računari nisu imali ćirilične ispise niti mogućnost slanja SMS poruka na ćirilici, građani to više nisu ni primećivali, jer je „stečeni refleks“ već bio potpuno formiran.
- U JNA (Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji, oružanim snagama bivše FNRJ/SFRJ) u propisima je važila „ravnopravnost pisama“, a koja je u stvarnosti izgledala ovako:
– U vojnom školstvu – udžbenici, učila, diplome – isključivo latinica;
– u vojnoj administraciji – lične karte, zdravstvene i partijske knjižice, obrasci, formulari, dozvole za izlazak u grad, tehničke knjižice za oružja, oruđa, motorna vozila i inženjerijske mašine – isključivo latinica;
– predmeti koji su pojedincima i jedinicama dodeljivani u znak priznanja – medalje odličnog strelca, zastavice „Najbolji vozač“, zastavice „Najbolja jedinica“, pehari u sportu – isključivo latinica;
– vojna štampa, periodika i stručni časopisi – isključivo latinica;
– u Vojnofilmskom centru „Zastava film“ svi dokumentarni i nastavni filmovi
– isključivo latinica, itd do poslednje pore života u toj vojsci. Jedino mesto gde je postojala ćirilica bila su roditeljska pisma vojnicima. To je jedino gde vojska nije mogla da izda komandu „Na desno ravnajs“, ili „Ravnopravnost napred, ćirilica – STOJ“! Međutim, godine 1980. (Tito je još bio živ!)  
– vojnici i mornari u garnizonu  Pula su primetili da roditeljska pisma vojnicima koja su bila adresirana ćirilicom – nisu dospevala u kasarne! Neki dežurni „čuvar ćudoređa“ je bio na takvom mestu da je mogao da cenzuriše vojničku poštu i da ćirilična pisma skreće u otpad.
– Teletekst na televiziji i dan-danas ne postoji jedino na srbskoj ćirilici. Rusi, Grci, Bugari, Makedonci i ostali evropski narodi nemaju „tehničkih problema“ da na teletekstu koriste svoja pisma.
 
Sve to uopšte nije bilo ni „slučajno“ ni „spontano“. Sve je to bilo sprovođenje odluka Novosadskog „dogovora“ iz 1954. godine, lukave i podmukle dosetke jugoslovenskog komunističkog rukovodstva, tačnije „austro-ugarske trojke“ koja je praktično vladala Jugoslavijom. Umesto providnih surovih metoda nasilja Marije Terezije, oni su odabrali da isti cilj postignu bratskim zagrljajima i poljupcima „bratstva i jedinstva i nacionalne ravnopravnosti“. Novosadski „dogovor“ je imao svoje objavljene ciljeve – „ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja“ – i svoje neobjavljene ali stvarne ciljeve – iskorenjivanje srpske ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom!
 
Hrvati nikad nisu marili ni za „ravnopravnost pisama“, ni za „bogatstvo dvoazbučja“. Ta podvala je važila – samo za Srbe! Zato jedino Srbi i danas uče drugo pismo! U Hrvatskoj su odmah posle razbijanja Jugoslavije izbacili ćirilicu iz školskih programa, a Srbi razbijanjem Jugoslavije ništa nisu primetili! Oni i dalje „govore srbskohrvatskim jezikom“ i dalje se drže „ravnopravnosti pisama“! Svojim rođenjem i odrastanjem u dirigovanom i kontrolisanom okruženju isključivosti latinice u „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ Srbi stasavaju uz zabludu o „našem pismu“, pa su danas spremni da se tuku za tuđe u uverenju da brane svoje! Takvi Srbi, kad odrastu, sami će postati zaprega upregnuta u Vatikanska kola i sami će nastaviti da iskorenjuju srpsku ćirilicu i da „kao svoju“ koriste hrvatsku latinicu!
 
Godine 2010. učenici trećeg razreda osnovne škole u Nišu su na kraju školske godine na tabli ispisali poruku zahvalnosti svojoj učiteljici, i svi su se potpisali. Roditelj koji je došao da svom detetu čestita završetak školske godine video je da su se od 30 učenika samo dva deteta potpisala pismom svog naroda, pismom na kome su se opismenili – „ravnopravnom“ srbskom ćirilicom. U drugom razredu su učili tuđe pismo, a u trećem su zaboravili svoje. Eto pravog cilja sedativa o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ – da podvali! Čim su naučili tuđe, smesta su zaboravili svoje!
 
I, ciklus iz vremena rođenja njihovih roditelja se ponavlja i nastavlja. Vatikan je znao: u prvoj generaciji će imati protivnike; u drugoj generaciji protivnici će ćutati; u trećoj generaciji unuci bivših protivnika će postati dobrovoljni saradnici sopstvenog okupatora, zaprega dobrovoljno upregnuta u vatikanska kola, i sami će nastaviti da iskorenjuju ćirilicu i da umesto nje koriste hrvatsku latinicu. Ovim je Vatikan postigao savršenstvo okupacije – da okupirani preuzme na sebe čuvanje tekovina sopstvenog okupatora! Da dobrovoljno nastavi da živi pod okupacijom!
 
Posle Novosadskog „dogovora“ ni jedan učitelj, nastavnik ili profesor nije srbskoj deci rekao zašto ona  za svoj jezik uče dva pisma. U početku to nisu smeli da kažu, jer su se bojali za svoja radna mesta, a kasnije, kad su i sami rođeni i odrasli na isključivosti hrvatske latinice uz podvalu o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“, to nisu ni znali da kažu, pa su deca odrasla na zabludi da je i latinica – srbsko pismo. Zbog toga današnji Srbi nervozno reaguju  kad čuju izraz „hrvatska latinica“. Prosvetni radnici već mnogo generacija ni sami ne znaju kako je došlo do toga da se u Jugoslaviji koriste dva pisma, i ko je šta uneo u Jugoslaviju kao miraz, pa srbska deca nisu ni mogla da saznaju da su u Jugoslaviju Srbi uneli svoju hiljadugodišnju ćirilicu, a Hrvati svoje treće pismo – dvovekovnu latinicu, jer su i sami prethodno vekovima pisali glagoljicom, pa i ćirilicom!
(fotoalbum.čuvarićirilice.srb/picture/Indoktrinacija/category/Novosadski_dogovor)
Ali to danas ne znaju ni sami Hrvati – da su prethodno vekovima pisali glagoljicom i ćirilicom – pa onda  mladim Srbima ne možemo ni zameriti što to ne znaju. A lingvisti iz vremena komunista su to srbsko neznanje zloupotrebili, pa su srbskom narodu podvalili tako što su istiniti stav: „Mi Jugosloveni imamo dva pisma“ žonglerski preokrenuli u podvalu: „Mi  Srbi imamo dva pisma“! I današnji lingvisti svesno nastavljaju sa ovom podvalom, pa su čak otišli i korak dalje – izmislili su i „srpsku latinicu“! „Srbska latinica“ – dijagonala trougla! „Srbska latinica“ – muslimanski čvarci! „Srbska latinica“ je zubna proteza koja je Srbima ugrađena posle prethodnog nasilnog izbijanja zdravih zuba!
 
 
                                                Željko Filipović,
                                                Čuvar ćirilice, Niš.



  • Izvor
  • Čuvari ćirilice


Komentara (1) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.


U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za


Nova raketa je uspešno testirana, rekao je ruski predsednik na sastanku u Kremlju.


Izjave ruskog predsednika nisu prazne priče kao one evropskih političara, rekao je mađarski lider.


Ostale novosti iz rubrike »