Na svetlo dana posle devedest godina

Gotovo sve podatke i činjenice o neposrednim povodima i odlukama za podizanje Topličkog ustanka 1917. godine, njegovom toku i ishodu, istorija je odavno zabeležila. Time je “učiteljica života” odužila, naizgled, naučni dug i ispunila svoj prevashodni zadatak: otrzanje od zaborava dogadjaja koji su obeležili odredjene epohe Prvog svetskog rata.


Istoričari, domaći i strani, koji su obradjivali jedan od dotle najvećih ratova  u istoriji čovečanstva, nisu mogli da previde i ne zabeleže Toplički ustanak, jednu od njegovih snažnih i veoma upečatljivih epizoda. Zapisi o otporu naroda na jugu Srbije, u uslovima okupacije i vladavine terora, obišli su u to vreme putem novinskih izveštaja mnoge delove sveta. Toplica, Jablanica, Pusta reka i druga područja, dotle anonimna čak i za dobar deo srpske javnosti, postala su poznata  daleko van granica Srbije. Hrabrost, odlučnost i spremnost  ljudi tih krajeva na žrtve, izazivali su nepodeljene simpatije, priznanja i podršku mnogih zemalja do kojih je dopirao glas o Topličkom ustanku.

S razlogom se očekivalo da će posle završetka Prvog svetskog rata istorijska nauka, pored registrovanja opštepoznatih činjenica , nastaviti istraživanja svega što se odnosi na Toplički ustanak. Jer, ono što je dotle zabeleženo, predstavljalo je, gledano očima šire javnosti, suvoparno deskriptivno opisivanje opštih zbivanja u vezi sa ustankom u Toplici. Zapostavljani su ljudi, prvenstveno aktivni učesnici; nije potpuno obradjen razvoj ustanka od lokalnih do širih nivoa; nepotpuno su obradjena spontana odmetanja ljudi u komite i stvaranje i organizovanje vojnih formacija; gotovo nigde nije bilo reči  o mnogim praktičnim rešenjima koja su, sa stanovišta ratne veštine,  od neprocenjive iskustvene vrednosti. Smatrajući ga, valjda, dogadjajem od marginalnog značaja u odnosu na Solunski front i druga borbena dejstva odvijana tokom rata, istoričari su se zadovoljili pukom deskripcijom dogadjaja u vezi sa Topličkim ustankom.

Uz opšte činjenice o Topličkom ustanku, ponegde se pominju i imena ljudi koji su se stavili na čelo ustanka, a zabeležena su i pojedina kazivanja preživelih učesnika i, kasnije, njihovih potomaka putem kojih se baca nešto više svetla na konkretne borbe, patnje i stradanje nevinih i nejakih ljudi žena i dece. Ta kazivanja, odnosno sećaja na ljude i dogadjaje, najvećim su delom ostala zatvorena u porodičnim  krugovima. Sećanja su, nesumnjivo, nepresušna riznica verodostojnih podataka, ali zbog raznih opravdanih, ćesto  neopravdanih, razloga, još uvek nisu ugledala svetlo dana i našla odgovarajuće mesto u literaturi i istorijskoj gradji. Očigledno je, stoga, da je domaća istoriografija imala maćehinski odnos prema učesnicima jedinog oružanog otpora u Evropi na prostorima okupiranim od Austrougarske, Nemačke i Bugarske.

Takav odnos prema istraživanjima u vezi sa Topličkim ustankom, objašnjava se, pored ostalog, nezainteresovanošću, bolje rečeno neodgovornim  odnosom vladajućih krugova prve i druge Jugoslavije koji su iz dinastičkih, odnosno ideoloških pobuda, jednostavno ignorisali taj ustanak, pridajući mu, neopravdano naravno, značaj dogadjaja lokalnog karaktera. Trebalo je da protekne oko osamdeset godina pa da se na inicijativu Udruženja ratnih dobrovoljava 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca krene sa mrtve tačke, s ciljem da se nadoknadi ono što je odavno trebalo da se uradi. Udruženje je, naime, obeležavajući 80. godišnjicu Topličkog ustanka, organizovalo u Prokuplju i Leskovcu Naučni skup “Toplički ustanak 1917” na kome su eminentni srpski istoričari izdali više desetina saopštenja, nastalih posle višegodišnjih istraživanja o ljudima i zbivanjima u vreme Topličkog ustanka. Nažalost, sve se završilo na tim saopštenjima, dostupnim samo učesnicima tog skupa, jer ni mediji ni izdavači nisu ispoljili nikakav interes za izuzetno značajne istorijske sadržaje. Kao i mnogo puta pre toga, ispuštena je prilika da se rad na negovanju srpskih slobodarskih tradicija obogati  primerima o herojstvu brojnih učesnika Topličkog ustanka.

Sve to, medjutim, nije moglo da pokoleba nastavak rada Udruženja ratnih dobrovoljaca na daljem prikupljanju podataka o jedinstvenom ustanku na tlu Evrope u toku Prvog svetskog rata. U cilju da popuni praznine u istoriografiji i, koliko-toliko, pomogne sadašnjim i budućim istraživačima u sveobuhvatnom sagledavanju svega što se u to vreme zbivalo na području zahvaćenom ustankom. Mada u izuzetno teškom materijalnom položaju, Udruženje je iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, sakupljalo sredstva kako bi bar 90. godišnjicu Topličkog ustanka, kroz izdavačku delatnost, obeležilo na način koji će staviti tačku na anonimnost ljudi koji su u njemu učestvovali. Ono što nisu hteli i nisu bili zainteresovani profesionalni izdavači, učinilo je rukovodstvo Udruženja, sastavljeno uglavnom od potomaka srpskih ratnih dobrovoljaca. Zahvaljujući njihovoj upornosti, u okviru obeležavanja 90. godišnjice Topličkog ustanka, svetlo dana je ugledalo više izdanja putem kojih su, u slici i reči, predstavljeni brojni učesnici ustanka – počev od običnih ratnika, do ljudi koji su rukovodili borbenim akcijama protiv okupatora.

Posebnu pažnju u okviru izdavačke delatnosti, zaslužuje monografija “Ustanak u Toplici i Jablanici 1917”, posvećena svim “znanim i neznanim junacima koji položiše živote za slobodu”. Autori monografije: Novica Pešić, novinar, Predrag Pavlović, vojni istoričar i Dobrosav Turović, profesor, “objektivno i detaljno su rekonstruisali narodni ustanak u Toplici i Jablanici”, kako to oceniše profesori doktori Milivoj Rodić i Milutin Folić. Autorima se, takodje, odaje priznanje za objektivnost i, posebno, nadahnuto prikazivanje dogadjaja, pri čemu je svestrano osvetljena istorijska uloga pojedinih vodja ustanka poput Koste Milovanovića Pećanca (izaslanika Vrhovne komande sa Solunskog fronta), Koste Vojinovića Kosovca i više drugih vojvoda i četovodja. Srpski narod je ovim ustankom nepomirljivo i odlučno odgovorio neprijatelju: “Srbija ne sme da umre; ona neće nestati sa tačkane karte”. Sa mnogih stranica ove jedinstvene istorijske čitanke o ljudima sa jugoistoka Srbije, provejavaju opisi narodnog samopregora, heroizma i visoke nacionaln svesti. Uzalud su bile sve represalije okupacionog sistema, jedan je od zaključaka monografije. Jer: “Slobodarsku zublju srpskog etnosa ne mogu da zgasnu ni najbrutalnije mere porobljivača. Patriotizam i visoki moral trijumfuju nad zlom i genocidom”. Nema sumnje da je ovaj citat i danas, kada se Kosmet - najsvetiji deo srpske zemlje nalazi pod okupacijom, veoma aktuelan i da predstavlja svojevrsnu rodoljubivu poruku kako današnjim, tako i svim dolazećim generacijama.

Druga knjiga koju je povodom devetodecenijskog jubileja Topličkog ustanka izdalo Udruženje ratnih dobrovoljaca, “Kosta Vojinović Kosovac – vojvoda Topličkog ustanka”, obelodanila je, kao i prethodna knjiga, likove mnogih ljudi i dogadjaje koji dotle nigde nisu bili zabeleženi. U prvom planu je, naravno, jedna od centralnih ličnosti ustanka – čovek koji je pre dolaska Koste Pećanca formirao Kopaonički odred napadajući austrougarske i bugarske okupatorske posade i njima odane Arnaute. Do ove knjige, autora Novice Pešića, vrlo malo se u Srbiji znalo o Kosti Vojinoviću i njegovoj ustaničkoj družini. Razlozi  za to su bili, kako reče prof. dr Milivoj Rodić, isključivo ideološko-političke prirode, zbog čega se, po direktivi vladajućih krugova, moralo ćutati o slavnom vojvodi. Takve ličnosti su, navodno, odudarale od koncepta novog društva, odnosno novog društvenog poretka – “kao da ono zašta se borio Kosta Vojinović i svoj mladi život položio  ne beše progresivno, slobodarsko, časno i perspektivno”.

Udruženje ratnih dobrovoljaca je bar delimično ispunilo dug prema srpskoj slobodarskoj prošlosti. Nažalost, oni koji tome mogu, i treba, znatno više da doprinose govore nam da je to vraćanje u prošlost. A taj njihov govor nije ništa drugo nego ponavljanje onoga što im u vidu naredbodavnih poruka stiže iz Vašingtona, Brisela, Londona, Berlina i drugih zapadnih metropola.