Rođendani kod Andrića

Penzionisani višegradski profesor Božidar Polić, dugogodišnji direktor višegradske Gimnazije, istinski je hroničar jednog vremena. I u poznim godinama ima izvanrednu memoriju, pa bez ikakvog problema može nabrojati sve generacije višegradskih srednjoškolaca, još od pedesetih godina, kada je kao jedini diplomirani profesor u grad na Drini stigao iz Užica.U svojoj privatnoj zbirci Polić sa pažnjom čuva i kompletnu dokumentaciju sa slikama svih kolega prosvetnih radnika, ali i đaka, i to svih generacija, počev od 1955. godine. Bez problema će vam reći kad je koji višegradski srednjoškolac diplomirao, čak i sa kojom ocenom i iz kog predmeta, gde je ko nastavio školovanje, gde ko radi. Kako naglašava, sa većinom je u kontaktu.Polić priča kako je sa đacima svake godine sa skromnim poklonima odlazio u Beograd kod nobelovca Ive Andrića, na njegov rođendan. Iz tog vremena poseduje nekoliko originalnih Andrićevih knjiga sa posvetom. Priča nam da se prvi put sreo sa Ivom Andrićem u decembru 1961. godine, kada se zadesio u Beogradu baš kad je objavljena vest da je slavni književnik dobio Nobelovu nagradu.Odlučio sam da odem i da mu čestitam u ime učenika i profesora naše gimnazije. Lepo me je primio i dugo smo razgovarali, interesovao se za Višegrad i našu školu. Sledeće godine, na njegov rođendan, otišao sam u Beograd sa grupom učenika da mu čestitamo sedamdeseti rođendan. Bili su to naši najbolji đaci Enver Sakić, Rudolf Žagovec, Suada Sarač, Jelena Filipovac, Miroljub Kodžo i Fikreta Lipovac. Poklonili su mu sedamdeset crvenih karanfila, vezene seoske čarape, svilen peškir vezen zlatnim nitima i veliki ćup na kome je Ljiljana Milovanović, naslikala ćupriju na Drini i mostove iz Višegrada sa posvetom. Njegovoj supruzi Milici doneli smo cveće, a njemu još nekoliko ruža ubranih u višegradskim baštama. Andrić je razgovarao sa učenicima, a na rastanku nam je poklonio nekoliko svojih knjiga za školsku biblioteku i poslao pet hiljada dinara staroj Ajkuni Hreljić, služavki njegove tetke i teče, koja ga je kao mlada devojka vodila preko ćuprije u školu, priseća se Polić.Ivo Andrić je, kaže Polić, ispunio obećanje i već u aprilu 1963. godine došao u Višegrad, grad svoje mladosti, koji ga je inspirisao za njegova najveća književna dela.Priređen mu je veličanstven doček u osnovnoj školi, biblioteci, opštini, gimnaziji, na ćupriji na Drini, gde se slikao. Dramska sekcija gimnazije u njegovu čast izvela je prvi čin Sterijine „Pokondirene tikve”, priča Polić.Kasnije je, kaže, nastala prepiska između nobelovca i učenika gimnazije, koji su mu redovno čestitali rođendan i Novu godinu, a on odgovarao i zahvaljivao se.Ponovo smo se sreli 10. oktobra 1972. godine kada sam sa učenicima Biljanom Marković i Safetom Kurtalićem išao da mu čestitamo osamdeseti rođendan. Pozvali smo ga da dođe u Višegrad, što je učinio posle mesec dana. Opet je lepo dočekan, posetio je mnogo mesta za njega značajnih i naravno našu gimnaziju. Razgovarao je sa učenicima škole i tom prilikom im kratko rekao: „U svom stanu, u svojoj sobi, poviše kreveta imajte malu policu, na nju stavite nekoliko knjiga, a iznad njih nekakvu sliku. Ako nemate original stavite barem reprodukciju. Neka se vidi da tu živi budući intelektualac”, seća se Polić Andrićevih reči.Polić je doskora bio aktivni kulturni radnik, dugogodišnji član Saveta Višegradske staze, a svojevremeno u predratnoj višegradskoj gimnaziji bio je režiser niza pozorišnih komada sa višegradskim srednjoškolcima, ali i u nekadašnjem amaterskom pozorištu u ovom gradu. Kao svojevrsnu uspomenu na to vreme sačuvao je kostime iz tadašnjih predstava i fotografije. Vodio je i još vodi letopis u kome je zapisano sve značajno vezano za višegradsku kulturu i obrazovanje. I danas je, mada narušenog zdravlja, rado viđen i poštovan gost brojnih kulturnih priredbi i manifestacija koje se organizuju u Višegradu.Više puta višegradskoj biblioteci je poklonio knjige i komplete razglednica Višegrada, a poseduje vrednu biblioteku. Pre par godina je svom bivšem kolektivu, Srednjoj školi „Ivo Andrić” poklonio osam albuma sa fotografijama svih višegradskih maturanata. U sećanjima Božidara Polića važno mesto zauzimaju susreti i korespodencija sa slavnim književnikom. U pismu iz novembra 1955. godine Andrić piše: „Državno izdavačko preduzeće „Svjetlost” dodelio je povodom svoje desetogodišnjice nagradu od 200.000 dinara mom romanu ’Gospođica’.Danas sam zamolio „Svjetlost” da tu sumu dostavi Vašoj gimnaziji kao moj prilog. Molim Vas da taj prilog primite kao mali dokaz mojih svagdašnjih veza sa Višegradom i moje privrženosti gradu moga detinjstva. Molim Vas da tu sumu upotrebite bilo za nabavku knjiga ili učila, bilo na koji drugi način kojim ćete Vašim učenicima olakšati rad u školi. Molim Vas da me izvestite o prijemu gornje sume na moju beogradsku adresu: Prizrenska ul. 7. Sa najboljim željama i drugarskim pozdravima, Vaš Ivo Andrić.