Sto šezdeset godina od smrti autora „Mrtvih duša“

Pre 160 godina, na dan 21.  februara po starom,  odnosno 4.  marta po novom kaledaru 1852.  u Moskvi je  u umro  slavni ruski prozni i dramaski pisac, Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Njegova smrt  je obavijena nekim misterijama koje ni  do dana današnjeg nisu razjašnjene. 

U jesen 1851. g. Gogolj,  čije se zdravlje osetno pogoršalo,  se nastanio u domu   svog prijatelja  grofa Aleksandra  Tolstoja na Nikitinskom bulevaru broj 7.  blizu  Arbatskog trga gde je nastavio sa pisanjem drugog dela „Mrtvih duša“.  Tu je sada memorijalni centar „Dom Gogolja“koji čuva uspomene na poslednje dane  autora „Revizora „.   Ovde se preselio,  tu mu je i suđeno bilo da umre. 
 

Nasledni poltavski plemić Gogolj-Janovski,  pošto je bio lišen  nasledstva,  ostao je bez novca i bez doma. Dugo je živeo u Peterburgu,  Rimu,  Moksvi  po hotelima,  u iznajmljenim stanovima, na gazdinstvima i u kućama kod prijatelja . 

Vila u ampir stilu grofa Aleksandra Tolstoja  blizu Arbata poslednje boravište autora „Šinjela „

Vila sagrađena u stilu ampir grofa Aleksandra Tolstoja  kako se pokazalo bilo je poslednje boravište autora „Šinjela „. Ovde su Gogolja voleli,  stovrili  mu izvanredne uslove za pisanje,  topli domaći kutak.  Ovamo su u goste dolazili pisci Sergej Aksakov,  Turgenjev,  Ostrovski,  Danilevski,  istoričar Pogodin,  glumac Ščeškin,  svetska lepotica Smirnova-Roser,  u koju su bili zaljubljeni Puškin i Ljermontov. U toj kući je Gogolj čitao „Revizora „ i to tako izražajno i ubedljivo da je veliki glumac Ščekin ubeđivao slušaoce :“ Takvog glumca,  koji bi mogao biti  ravan Gogolju,  nema u Rusiiji !“

Mihail Pogodin,  isprva njegov  prijatelj i dobrotvor,   a zatim umalo ne i neprijatelj, da bi ponovo postao Gogoljev prijatelj,  učino je za pisca mnogo dobrog,  a za uzvrat je od njega tražio publikacije za svoj časopis „Moskvičanin“. Gogolj  inače nije podnosio  obavezu da radi za časopise i bilo kakva zavisnot u pogledu objavljivanja dela bila  mu je nepodnošljiva,  posebno kad su časopisi bili u pitanju.  

Kad je prešao četrdesetu,  tresla  ga kriza srednjeg doba 

Pošto je prešao četrdesetogodišnju granicu,  kad  se najčešće javlja kriza srednjeg  uzrasta,   Nikola Vaslijeviča su razdirale protivurečnosti :istvoremeno je maštao o književničkoj slavi i o tome da potpuno jednom zauvek prestane da piše. 

Spremao se da otputuje u toplije  krajeve gde su bklage  zime,  nameravo je da se posveti grofici  Ani Vijelgorskoj,  odlazo čak i Opitnu pustinju s   namerom  da se zamonaši, ali balgoslov od kaluđera svetitelja nije dobio. 

Žukovski:Gogoljev pravi poziv je bilo  monaštvo,  da mu duša diše lako i slobodno  

„Pravi njegov pozv je bilo monaštvo“ pisao je Gpgoljev bliski prijatelj Vasilij Žukovski ističući pri tom:“Uveren sam da on nije počinjao svoje „Mrtve duše“ čiji završeak je ležao na njegovoj savesti i koji nije uspeo da napiše, on bi u tom slučaju odavno postao monah  i bio bi savršeno  spokojan stupivši u onu atmosferu u kojoj bi duša disala lako i slobodno „. 

Narstajuća duševna kriza, pojačana možda i psihičkim oboljenjem,  gonila je pisca u samoću  koja je time bivala sve gorča što on ni sa 42 godine nije bio stvorio porodicu. 

Smrt Jekatarine Homjakove,  ožalostila i prestravila Gogolja 

 

 U januaru 1852. teško ga pogađa smrt  Jektarine  Homjkaova,  žene Alekseja Homjakova   i  sestre njegovog prijatelja Nikolaja  Jazikova. Njena smrt od tifusa bila je za Gogolja poslednji udarac od koga se,  kako se,  nažalost,  ispotsvailo,  nije nikad  mogao oporaviti.  Na parastosu je  je priznao:“Za mene  je odsad  sve izgubljeno „. Gogolja je obuzeo strah od  smrti i prestao je da se bavi književnim radom. Jednom noću je čuo glas koji mu je poručio da će uskoro umreti. 

Gorf Aleksandr Tolstoj  je upriličio crkvenmu skužbu u svom domu,  ali je ubrzo od nje odustao kako bi poštedeo  Nikolaj Vasiljeviča od dugog stajanja. 

Ocu Matveju poverava da pročita drugi tom „Mrtvih duša“

Od kraja januara 1852.  g. u domu grofa Aleksandra Tostoja bio je u gostima rževski protojerej otac Matvej ( Konstantinovski ) s kojim se Gogolj upoznao još 1849. g. Među njima se povela diskusija  koja je bila ispunjena Gogoljevim dilemama i strahovima.  Otac Matvej je zahtevao od svog prijatelja: “Odrekni se Puškina „. Gogolj mu je dao da pročita jednu varijantu drugog dela „Mrtvih duša“,  pa je tako otac Matvej postao jedini čitalac  te verzije drugog toma  genijalnog romana. Vraćajući rukopis autoru, on se usprotivio da se pojedina poglavlja objave,  pa je  čak i molio da se komplentan rukpis spali. 

 U drugom tomu „Mrtvih duša“Čičikov  zbog prevara biva osuđen na progonstvo 

Prema svedočenju maloborjnih koji su bili upozanti sa sadržajem drugog toma „Mrtvih duša“Čičikov zbog prevara biva uhapšen,  osuđen i poslat na progonstvo. Da bi štio verodostijnije opisao „lociranje“ mrtvih duša i maršrutu etapa Čičikova u progonstvu,   Gogolj je pozajmio od Aksakova geografsku kartu Istočnog Sibira. 

Spaljuje rukopis drugog toma „Mrtvih duša“,  gubi volju za životom,  ni s kim ne razgovara 

Smrt Homjakove,  negativan sud Matveja Konstationvskog  kao jedinog čitaoca  jedne verzije drugog dela poeme „Mrtve duše“,  uticale su da Gogolj potpuno odustane  od pisanja,  a ubrzo je  i prestao da izlazi iz kuće. U tri časa noću između ponedeljka i utorka  11.  na 12 ( 23-24) februar 1852. Gogolj je razbudio slugu Semjona,  naredio mu da otvroi vrata od peći i da mu donese tašnu iz ormara. Uzevši iz tašne sveske  Ggolj ih  je bacio u peć i zapalio. Pošto  je spalio rukopis, Gogolj je izgubio interesoasvnje za život, neprestano se molio,  ni s kim nije razgovarao. 

Upokojio se u rasvit zore  21. februara  po starom ( 4. marta po novom kalendaru) 1852. 

Ne obazirući se na upozorenja prijatelja,  on je nastavio da se strogo pridržava posta, i skoro prestao da uzima hranu,  počevši tako veliki post ranije nego što propisuje crkveni kalendar.  Stanje njegovog zdravlja bilo je sve gore i gore,  da bi  18.   februara potpuno prestao da uzima hranui pao u postelju iz koje se  nikad više nije podigao. Nakon dva dana lekarski konzilijum odlučio je da ga prinudno hrane jer je kao rezultat najstrožeg dugotrajnog posta  bio poptuno iscrpljen i  izgubio snagu.  Doktori nisu bili jednstveni u dijagnozi:  neki su sumnjali u malariju, drugi su prepoznali menigitis,  treći opet katar u želucu... Uveče je pao u nesvest,  a ujutru 21. februara ( 4. marta po novom kalendru ) je umro. 

Vek i po posle

Vek i po kasnije,  iskuni kolege-doktori rasprostrli su ovaj spisak: šizofrenija, manikalno-depresivna psihoza, pa čak i sputavanje homoskesulane sklonosti. Nijedna od dijagnoza nije bila takva da se nije mogla osporavati. Prisilno lečenje koje su lekari primenili poslednjih dana  samo je ubrzalo  rasplet. 

Da li je,  ustvari,  Gogolj tada  preminuo? 

U to nisu bili sasvim sigurni ni savremenici ni potomci. Pateći od malarije i padajući u doboku komu,  pisac se plašio da ga živog ne  zakopaju  pa je zato pisao prijateljima: “Amanet vam teški božji   da se telo moje ne sahranjuje  dok god se na njemu  ne pokažu očigledni dokazi raspadanja. “
 

Od svega toga je nastala legenda: ko bajagi kad su 1931. g.  prekopavali grobove oko Danilovskog manastira,  kad su Gogolja ekshumanicirali i preneli njegove posmrtne ostatke na Novodevičje groblje,  daske od sanduka su tobože bile izgrebane  kao da se Gogolj probudio u grobu. Međutim,  dokazi pisca Vladinira Lidina i kćerke  Sitina,   istoričara Moskve,   Natalije,  koji su oboje prisustvovali prekopavanju groba, dijametralno su se razlikovali u pogledu jedne bitne činjenice:  da li je u grobu bila i glava pisac ?Prema jednoj verziji lobanju je prisvojio jedan od poznatih kolekcionara,  neki Bahrušin. Po drugoj  verziji, usled pomeranja slojeva zemlje prilikom raskopavanja groba  glava je dospela nekako udaljena od tela i bila je takođe sahranjena u novoj grobnici. 

Krunski dokaz Gogoljeve  smrti: posmrtna maska vajara Ramazanova 

Sasvim je ipak sigurno da Gogolj nije mogao biti živ sahranjen iz prostog razloga što je skulptor Nikolaj  Ramazanov,  koji je skinuo sa pisca posmrtnu masku svedočio o prvim znacima raspadanja tela. A i tehnologija je bila takva da je zahtetvala da se maska može skinuti samo sa mrtvaca: usta i nos su pri tom morali čvrsto biti zalepljeni gipsom. 

Bilo kakobilo, posmrtna mistika zagonetnog pisca  poput senke prati njegovu  sudbinu,  čuvajući tajnu za  sva pokoljenja njegovih čitalaca,  i dan danas,  160 godina nakon njegovog upokojenja.