Samo da bi jedan čovek otišao?

Taj čovek je postao smetnja, zato na njegovom primeru treba pokazati kako prolazi svako ko pruži otpor. 

Iznenada, postalo je dozvoljeno sve što smo nekada osuđivali.

Samo da bi jedan čovek otišao. 

Nekada smo osuđivali svaku saradnju sa SPS-om. „Time se poništavaju sve odluke 5. oktobra, poništava se veliki napor koji su građani Srbije izneli 5. oktobra, poništavaju se sve političke promene koje su se do sada dešavale, relativizuju se svi naši zajednički napori do 5. oktobra da se obori sa vlasti režim Slobodana Miloševića" (Boris Tadić, 3. februara 2004). Danas je pravljenje vlade sa SPS-om imperativ.„Stegnite ruku onima sa kojima ste se sukobljavali devedesetih godina i zajednički nađite rešenje za bolju budućnost. Ako to ne budete uradili, imaćete problem sa mnom!" (Boris Tadić, u obraćanju GO DS, 7. juna 2008). SPS je iznenada postao idejno bliska stranka, socijalno odgovorna snaga, evropska levica, nosilac bola za preminulim predsednikom...

Samo da bi jedan čovek otišao?

Nekada smo se izrugivali sirovosti političara. „Meni nije svirao i pevao jedino Betoven i Šopen, jer sam bio malen dok su oni bili popularni". Novinarka: „Ja mislim da ste Vi napravili lapsus, Vi niste bili mali kad je Betoven bio živ". Političar: „Nisam napravio lapsus. Pa koliko Betoven ima sada godina?". Kada se ovaj političar pridružio narodnjacima, prva rečenica u vestima na B92 glasila je: „Jedinstvena Srbija Dragana Markovića Palme biće na listi DSS-a, toj stranci ne smeta što je Marković veličao Željka Ražnatovića Arkana" (20. novembra 2006). U vesti je, zatim, dat komentar da je „ovo prva predizborna koalicija partije demokratske orijentacije sa strankama bivšeg režima". Ali, bilo je dovoljno da ovaj političar izrekne čarobnu mantru o tome kako „EU nema alternativu", pa da se sve zaboravi. „Dobrodošli su svi koji hoće Srbiju u EU. LDP je proevropska stranka, znam da su i neki ljudi iz koalicije SPS–PUPS–JS (proevropski orijentisani – A. S), Palma je govorio da želi investicije u Jagodini..." (Mlađan Dinkić, B92, 11. maja 2008). Više niko ne pominje devedesete, više niko ne pominje Arkana, više niko ne pominje Betovena... Ništa više nije važno.

 Samo da bi jedan čovek otišao?

Nekada smo se pitali kako manji koalicioni partner sme da zahteva mesto premijera, kako neko sa 16 posto glasova može da bude predsednik vlade, nekada smo se žalili da to nije demokratski, da to nije volja birača... A sada? „Prema saznanjima Blica, lideru SPS-a Ivici Dačiću i potpredsedniku SPS-a Milutinu Mrkonjiću demokrate nude mogućnost premijerskog mesta" (6. juna 2008). Sa 16 odsto se ne može biti premijer, ali sa 8 odsto može. Što da ne? Evropski smo ljudi, važno je da se ide ka Evropi. Sva naša ranija briga za volju glasača nestala je.

Samo da bi jedan čovek otišao?

Nekada su briselski činovnici godinama kočili SSP. Objašnjavali su da je to zato što Srbija nije uhvatila Mladića. Tako su prošle 2005, 2006. i 2007. godina. A onda, iako Srbija nije uhvatila Mladića, iako je izveštaj o saradnji sa Hagom negativan, iako su Holanđani nastavili da se bune, Sporazum je potpisan. Ono što nije moglo tri godine, postalo je moguće deset dana pred izbore. Ranije nije moglo ništa, sada je moglo sve.

 Samo da bi jedan čovek otišao?
 
Izgleda da je taj čovek, ma šta o njemu mislili, ipak nekako nezgodan. Izgleda da je počeo da smeta. Nezgodan je, valjda, zato što mu se ne može prebaciti da je diktator, kao onom pre njega. Ne mogu mu se prebaciti ni ratni zločini. Ne može se ni kupiti, nekako je zadrt. Uhvatio se Kosova 2004, taman kad su na njega svi zaboravili. Uznemirio javnost, čak okupio stranke. Srbija je prvi put, posle 2000, pružila otpor. I pošto se Rusija umešala, od plana da Kosovo „padne šap'tom" nije bilo ništa. Na pitanju Kosova, uz najveću i najbogatiju zemlju sveta stalo je 40 zemalja, uz malu Srbiju 150. Nepojamno. 

Taj čovek je postao smetnja. Zato na njegovom primeru treba pokazati kako prolazi svako ko pruži otpor. Zato će on od velikog demokrate, prevodioca „Federalističkih spisa", tumača Tokvila, pobednika nad Miloševićem, pošto ga poslednji put provučemo kroz naše televizije i naše novine, postati sebični, mali političar iz Belanovice, bedni vlastoljubac za koga niko ne sme da kaže ni jednu lepu reč...

 
I taj čovek, kako nam pokazuju ovi dani, stvarno će otići. Poslednji čep će biti uklonjen i tranzicija će neometano da poteče. Sve će konačno biti privatizovano, sve integrisano, Rusi će biti vraćeni na svoje mesto, Kosovo poslato u istoriju, Beograd će, kao što je i red, ponovo moliti za prijem u NATO, Brisel će se, kao što je i red, ponovo setiti nekog uslova, mediji će ponovo objašnjavati kako „EU nema alternativu"... I sve će biti kako treba. A i mi ćemo biti zadovoljni. Uradili smo ono što smo morali, kazali smo poneku laž koja je bila neophodna, počinili poneku niskost koja je bila potrebna. Zato što je jedan čovek stvarno morao otići.