Od Dejtona do korupcije i boljeg sutra

Međunarodni Institut za bliskoistočne i balkanske studije nedavno je objavio analizu pod radnim nazivom „Inicijativa za ukidanje oružanih snaga - pretnja nacionalnoj bezbednosti“. Radi se o analizi koja je podstaknuta inicijativom predsednika Republike Srpske - Milorada Dodika o ukidanju oružanih snaga, odnosno demilitarizaciji BiH.

Ovim povodom razgovarali smo sa gospodinom Zijadom Bećirovićem, direktorom ovog instituta, koji za „Glas Rusije“ kaže:

- Ideja je zanimljiva, međutim da bi se ona mogla ozbiljnije razmatrati, nije dovoljno da o tome samo odlučuju institucije entiteta ili države BiH, nego je potrebno uzeti u obzir regionalni balans snaga koji je uspostavljen Dejtonskim sporazumom, ( kasnije tu obavezu o uspostvaljanju i kontroli balansa oružanih snaga u državama regije izvodi OEBS). U taj regionalni balans uključeni su Republika Srbija, Republika Hrvatska, BiH i Crna Gora. Radi se o ukupnim limitima koji su definisani tim sporazumom a odnose se na efektive tj. broj borbenih vozila, tenkova, oklopnih vozila, artiljerije, borbenih aviona i jurišnih helikoptera. Bez uvažavanja tog regionalnog balansa nije moguće vršiti nikakve promene unutar same BiH. Čak kada bi za to postojala politička volja svih aktera, odnosno većine aktera na političkoj sceni, tj. sva tri konstitutivna naroda, kao i obostrana entitetska saglasnost da dođe do demilitarizacije BiH, teško da je to izvodljivo. Bez demilitarizacije Hrvatske, Srbije i Crne Gore nije moguće u tom kontekstu razumeti demilitarizaciju BiH, jer jednostavno radi se o balansu snaga koji je međunarodno uspostavljen i o njemu brine OEBS.

Međutim, inicijativa skreće pažnju na niz problema a to su pre svega - visoki troškovi odbrane ne samo u BiH, već i u drugim državama. Zanimljivo je da Hrvatska ima duplo veći vojni budžet nego Srbija i naravno tu se postavlja pitanje racionalizacije tih sredstava i šta uraditi sa modernim oružanim snagama, zbog toga što se u savremenim društvima oružane snage koriste i za određene policijske aktivnosti. U tom smislu oružane snage mogu mnogo doprineti u vanrednim situacijama. Ali s obzirom na visoke troškove, potrebno je racionalno iskoristiti oružane snage da deluju i u mirnodopskim prilikama, kao što su različite inženjerske jedinice i drugi rodovi vojske koji mogu svakodnevno da učestvuju u različitim radovima, pre svega kada se radi o obnovi države, kao što je sama BiH.

Pre nekoliko dana bila je godišnjica Dejtonskog sporazuma. Deluje da jedan konstitutivni narod u BiH optužuje druga dva da mu oni smetaju pri sprovođenju nekih konstruktivnih ideja i to važi za sva tri naroda. I sa strane gledano, to u velikoj meri opstruiše razvoj BiH, koja se opet nalazi u centru Zapadnog Balkana, okružena Hrvatskom i Srbijom. To koči razvoj, koji je neophodan obzirom na sve ono što se dešavalo u prethodnih 20 godina. U kontekstu onoga o čemu ste do sada govorili kako vidite razvoj situacije i budućnost na Balkanu?

- Naravno da postoje mnogobrojni problemi u BiH i većina njih je prouzrokavana međusobnim nepoverenjem između etničkih zajednica, odnosno političkih opcija. Međutim, ključni izazov pred kojim se nalazi BiH od završetka rata 1995.godine je ekonomska obnova države, nova radna mesta i poboljšavanje životnog standarda. Zanimljivo je, recimo, da je Evropa posle Drugog svetskog rata bila relativno brzo obnovljena, kada bismo sada posmatrali kraj Drugog svetskog rata i kraj rata u BiH i uporeređivali stanje, negde bismo sad bili u 1962.godini. Te je godine Evropa bila apsolutno ekonomski obnovljena i išla je velikom brzinom ka daljem ekonomskom napretku. U BiH, 17 godina nakon završetka rata, imamo slabiju ekonomsku situaciju, nego što je bila pred sam početak rata.

Zabrinjava činjenica da se političke elite ne bave pitanjem egzistencije, ekonomskog razvoja, otvaranja novih radnih mesta - nego po sistemu spojenih sudova izazivaju krizu iza koje se navodno skrivaju nacionalni interesi. Međutim, vrlo malo je tu zaštite nacionalnih interesa, jer upravo političke elite štite svoje pozicije i žele da imaju apsolutnu vlast - bilo nad entitetom, bilo nad nacionalnom zajednicom koji su predstavnici.

Možda najbolji primer toga mogu biti presude Međunarodnog tribunala u Hagu. Ove presude selektivno tumače svaka od strana. Ako im odgovara presuda, onda pozdravljaju delovanje ovog suda, ukoliko ne odgovara- ne prihvataju i zapravo pokušavaju derogirati i samu presudu.

U slučaju BiH, Dejtonski sporazum selektivno tumači svaka od strana. Kada bi ovaj sporazum bio u potpunosti implementiran, bila bi i situacija u BiH drugačija. Međutim, ukoliko bi se Dejtonski sporazum zaista primenjivao, ukoliko bi postojala volja aktera na političkoj sceni, BiH bi mogla ići mnogo brže napred. Napred bi mogli ići i sami entiteti i lokalne zajednice, ali mnogo toga se skriva iza navodne zaštite nacionalnih interesa, a zapravo radi se samo o zaštiti interesa političkih lidera. Ove lidere ne zanima ni ulazak BiH u EU, jer bi on značio i prihvatanje normi i pravila ponašanja koja su u mnogim segmentima vrlo rigorozna, a oni sami tada ne bi mogli postojati na političkoj sceni, barem ne obliku u kojem sada postoje i deluju.

Biću slobodna da primetim da se većina argumenata može primeniti na slučaju i Srbije i Hrvatske. Iako Hrvatska jeste ne nekoliko koraka do ulaska u EU, mislim da ako bi se pitao narod, stanovništvo, da bi se oni sa Vama i sa mnom složili da političke elite koriste jednu vrstu populizma, to jest manipulacije, dok ne čine sve što je u njihovoj moći kako bi sutra zaista bilo bolje. Gde realno leži mogućnost da to bolje sutra zaista dođe na Balkan? Ali ne selektivno, već da svima „krene“ ... Da li sami sebe kočimo ili možda postoji neki drugi faktor koji na to „kočenje“ utiče?

Mislim da kada je u pitanju regija, da su problemi vrlo slični i te probleme možemo rešiti samo u paketu. Zbog toga smo mi vrlo često spominjali kao mogućnost- zajednački pristup EU, da se ne bi desilo da jedna država uđe pre drugih. Međutim, sama EU je insistirala na individualnim pregovorima, što nije sporno. Ali, mislim da bi bilo daleko bolje da su države Zapadnog Balkana zajednički, „u paketu“ pristupile EU. Na takav način bi deo problema sam po sebi bio rešen. Naravno, uvek će postojati različiti problemi, pogotovu što su te države izašle iz rata- invalidi, žrtve rata, niske penzije, a ekonomska obnova gotovo da ne postoji.

Svi ovi problemi ne bi smeli biti izgovor. Kada pitamo političare, oni kažu to je realnost. Međutim, ja uvek kažem gospodi političarima da su oni jednostavno izabrani da stvaraju nove realnosti. Sada se recimo svet nalazi u ekonomskoj krizi, znači mi bi morali reći, ekonomska kriza to je realnost i moramo da se pomirimo sa tim. Ne, mi moramo stvarati nove realnosti- one koje će biti dobre za većinu građana. Kad kažem većinu, mislim da teško kad može biti dobro za sve, ali cilj je da većina ima bolje životne uslove i realno „bolje sutra“. No, političke elite uglavnom se koncentrišu na očuvanje vlasti i privilegija koje imaju kroz samo vršenje vlasti.

Tako da u regiji, ukoliko bi se političke sile usmerile na rad na jasnim, otvorenim pitanjima, znači stvaranje boljeg prosperitetnijeg društva, za nekoliko godina, rezultati bi bili veliki. Stanovništvo i u Hrvatskoj i u BiH i u Srbiji i u Crnoj Gori je spremno da se žrtvuje i improvizuje kako bi ubrzali pozitivne procese. Kada bi se osetio taj elan, sasvim sigurno bi sinergički efekti bili mnogo veći a time i rezultat brži i izvesniji.

Šta vi kao naučna institucija činite na ovom putu? Da li je upravo vaša ciljna grupa - politička elita? Da li na njih na neki način utičete?

Naravno, mi to pokušavamo kroz naše delovanje. Mi ne možemo voditi politiku pojedinih država niti nam je to namera. Međutim, kao institucija, mi vrlo često upozoravamo na negativne i devijantne pojave. Mi takođe često kritikujemo i retko kada podržavamo političare jer se podrazumeva da moraju raditi u interesu građana koji su ih izabrali. Međutim kroz samo upozoravanje može se mnogo toga učiniti, pogotovo kada se radi o segmentu organizovanog kriminala i korupcije koji je realno rak rana svih tih društava i koji će na kraju krajeva ukoliko se ne preduzmu značajni koraci uništiti i sama ta društva. Političke elite delimično sudeluju u tome- i u kriminalu i u borbi protiv kriminala.

Međutim, ako države iz ove regije ne pobede organizovani kriminal i korupciju, sasvim sigurno neće biti napretka, jer se jednostavno radi o sistemskom kriminalu i sistemskoj korupciji. U ovim državama, ukoliko niste nekome nešto dali, bukvalno ne možete ni jedan dokument u nadležnoj instituciji dobiti ili pak ubrzati taj proces. Dakle, tu se radi o ingerencijama države.

Zapravo, sama država kroz svoje delovanje, kroz razne zakone, kroz javne nabavke, podstiče i samu korupciju koja je nažalost postala sastavni deo života u pojedinim državama. Dok se to ne iskoreni, a to je čitav jedan proces, nema napretka. I bez međunarodne pomoći i pomoći njihovih bezbednosnih agencija, same države regije se ne mogu suočiti sa ovim problemom. Organizovani kriminal i korupcija u regionu su u toliko visokoj fazi da se sad same države ne mogu efikasno suprotstaviti problemu.

Koje korake Vi predlažete u borbi protiv korupcije u ovim malim, ratom i ekonomskom nemaštinom namučenim državama na Balkanu?

Napravio bih mali uvod, kako bih odgovorio na ovo pitanje. Podsetiću slušaoce da kada su nastale nove države na Balkanu, odnosno kada su proglašavale nezavisnost – stvorila se vrlo jaka veza između političkih elita i kriminalnih struktura. Do toga je došlo zbog toga što je političkim elitama, u trenutku nastanka ovih država, bila neophodna pomoć i usluge kriminallnih struktura. To je savezništvo vrlo dobro funkcionisalo u kriznim situacijama, odnosno u vreme rata na prostorima bivše Jugoslavije. Ali, problem nastaje po završetku rata, kada je bilo potrebno uspostavljati zdrave društvene i državne institucije- nije moglo da se raskine poverenje i čvrsta, gotovo trajna veza između političkih elita i kriminalnih struktura. Naime, kriminalne strukture su tražile usluge političkih elita- da li kroz različite privatizacije, da li kroz neke druge usluge i tu vezu nije (bilo) moguće razbiti.

Zbog toga je jako važno da se naruši to poverenje između političkih i kriminalnih struktura. To države moraju uraditi same. Uzmimo primer Hrvatske- gde imamo hapšenje i procesuiranje i premijera i potpredsednika vlade. Taj proces mora biti započet i u BiH i u Srbiji i u Crnoj Gori. Bez pokretanja tih postupaka i vrlo efikasnog procesuiranja kroz pravosudni sistem, neće biti moguće boriti se protiv organizovanog kriminala na nižim nivoima. Kada bi se procesuirale političke elite zbog kriminala, to bi bila veoma jasna poruka i drugima da se sa takvom tradicijom mora prestati, odnosno da se taj kriminal koji je prisutan u svim državama mora držati pod kontrolom.

Prema relevantnim međunarodnim istraživanjima, skoro više od trećine suverenih država na svetu ne funkcionišu kao države u pravom značenju te reči jer im ne funkcionišu institucije. I institucije u državama na Balkanu, nažalost ne funkcionišu. Dok institucije ne funkcionišu u pravom smislu te reči, znači ni država nije država.

Gospodine Bećirović hvala Vam na razgovoru. Svakako ćemo se čuti i porazgovarati i pre sledeće godišnjice Dejtonskog sporazuma, želim da naglasim želju da za sledeću godišnjicu rezimiramo neke bolje rezultate, neki uočljiv pomak....

Lično bih voleo da sledeći put govorimo o na primer značajno višem bruto društvenom proizvodu (BDP) ili nacionalnom dohotku po glavi stanovnika, privrednom rastu- da ti podaci zapravo budu ohrabrenje za sve ljude koji žive na ovim prostorima. Ukoliko se samo budemo bavili iznova prošlošću, ratom, posledicama rata (naravno i time da se bave nadležni) a bez ekonomskog napretka nema budućnosti. Jednostavno, bez jake ekonomije nema napretka i nema stabilnosti. A ove države koje su izašle iz rata, moraju imati jake budžete zbog toga što imaju visoke socijalne transfere, pre svega među stanovnicima koji su žrtve rata, kako bi zadovoljili te njihove potrebe.

Jovana Vukotić,