ISPRAVLJANJE JEDNE NEPRAVDE PREMA JOSIPU BROZU TITU

 Država Srbija (tj. njeni teritorijalno-fizički ostaci) su odavno prestali da objavljuju preko svoje famozne „Komisije“ za (ne)pronalaženje grobnog mesta i eventualnih posmrtnih ostataka generala Dragoljuba Draže Mihailovića o rezultatima tzv. „skeniranja“ terena na Adi i drugim lokacijama, a koji su počeli u subotu 18. juna 2011. g. tako da smo i prestali da se nadamo da ćemo uskoro i otkriti gde i kako je završio ministar vojni jugoslovenske vlade u izbeglištvu. Međutim, nije prošlo ni 24 časa od kada je to skeniranje terena otpočeto kada se u javnosti pojavila izjava (19. juna 2011. g.) kojom se (indirektno obaveštava javnost ko je još uvek u Srbiji „gazda u tuđoj kući“ još od oktobra 1944. g.) nezaobilaznog penzionisanog generala JNA Stevana Mirkovića, eksperta (ruku pod ruku sa Jovom Kapičićem) za narodnooslobodilačku borbu, četnike i ostale saradnike okupatora da je Draža Mihailović streljan, kremiran, a pepeo rasut na razne strane i to sve po standardima Ujedinjenih nacija koji propisuju kako se postupa sa osuđenim nacistima – praksa koja je primenjivana nakon Nirnberškog procesa. Ovu izjavu Stevana Mirkovića treba uzeti krajnje ozbiljno obzirom da je poznato da su istu primenjivali Mirkovićevi, Đilasovi i Kapičićevi antifašistički borci za narodno oslobođenje širom Bosne, Hercegovine, a naročito Crne Gore (zima 1941. g./1942. g.) pod firmom tzv. „pasijih grobalja“, a kojih ima i na teritoriji Srbije nakon jeseni 1944. g. pa i u samoj njenoj prestonici koja je ekspresno oslobođena od strane Mirkovićevih istomišljenika u oktobru 1944. g. za razliku od Zagreba koji faktički nikada i nije bio oslobođen jer su se „mirkovićevci“ samo ušetali u glavni grad NDH maja 1945. g. (dakle čitavih 6 meseci nakon Beograda) koga su ustaše napustile u najvećem redu i po svim udžbeničkim pravilima privremenog napuštanja prve linije fronta. Uzgred, u Zagrebu do dana današnjeg nije pronađeno ni jedno jedino „pasije groblje“ za razliku od Beograda gde tek isplivavaju na površinu.

 General Stevan Mirković nam je u okviru svog tadašnjeg javnog nastupa još jedanput predočio zasluge našeg najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti, a ova kratka lekcija iz kursa opštenarodne odbrane i društvene samozaštite od povampirene četničke ideologije je očigledno imala za svoju ciljnu grupu mlade evropske naraštaje evroatlanticističke Srbije koji nisu imali tu čast da časno žive sa maršalom (vrhovnim Mirkovićevim komandantom), a kamoli to zadovoljstvo da svom voljenom Drugu prenose izlive ljubavi i zahvalnosti putem multietničke štafete i dobrovoljnih sletova mladosti na stadionu JNA (to je inače stadion one Mirkovićeve armije koja je ekspresno po ugledu na Beograd 1944. g. razbila i spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja od Vardara pa do Triglava još u leto 1991. g. tako da su se i Tuđman i Alija i Tači i HOS i OVK i Zelene beretke u najvećoj bežaniji našli kod svojih inostranih gazda još dok se letnja sezona otvorenih bazena nije završila). Ipak, i Mirkoviću i ostalim čuvarima lika i (ne)djela našega jedinog i jedinstvenog maršala sukcesivno promiče jedan detalj iz životopisa našega najvećeg sina, a na koji bismo želeli da ukažemo ovom prilikom kako bi naše mlade evropske generacije na svojim proputovanjima po Evropi ispravile i ovu veliku nepravdu i predočile potpunu sliku svojim evropskim vršnjacima o najvećem antifašisti koga je dao Stari kontinent, a čiji je antifašizam potvrđen od strane zapadnih antifašističkih zemalja mnogobrojnim ordenima (npr. od strane Harija Trumana, Šarla de Gola...) koji se mogu naći u maršalovom štafetnom muzeju na Dedinju u okviru kompleksa Kuće cvijeća. Dakle, radi se o najvišim državnim ordenima dobijenim od strane antifašističke zapadne koalicije za antifašističku borbu – ordenje o kome je jedan kvisling Mihailović mogao samo da sanja.    

 U vremenu „postsloboumnog“ bivstvovanja na prostorima Euro-Beogradskog pašaluka (pod još uvek zvaničnom firmom „Republika Srbija“), a pod dirigentskom palicom naslednika titoističkih „oslobodilaca“ Beograda i Srbije 1944. g. za mnoge pašaluške građane i nije neka vest prvorazrednog domena da je neki političar, javni radnik, disident iliti jednostavno patriota predložio da se neka ulica u nekom gradu hercegbosansko-crnogorske kolonije Srbije nazove po komandantu JVuO Dragoljubu Draži Mihailoviću. Sa strane čiste nauke, tj. naučnih činjenica, smatramo da je ravnogorski komandant u jednom najmanje evropskom opsegu (ako ne i svetskom) zaslužio ne samo naziv tamo neke ulice već najmanje glavnog bulevara (iliti avenije) svakog iole većeg urbanog naselja u Ostacima Srbije, a sa tačke gledišta demokratsko-slobodarskih principa i napora antitotalitarističke (antifašističke, antikomunističke i antinacističke) Evrope slobodni smo da predložimo Savetu Evrope u Strazburu da se glavni grad ove sveevropske institucije preimenuje u „Mihailovićburg“ (Mihailovichbourg).

 Koliko je đeneral Mihailović, od naroda od milošte nazvan “Čiča” (kao što to bejaše prozvan i kralj Petar Prvi – “Čika Pera”) zadužio slobodarsku, demokratsku i antitotalitarističku Evropu, Srbiju i srbski narod nije potrebno posebno isticati niti u nedogled ponavljati tako da se po ovom pitanju, smatramo, ne vode danas neke ozbiljnije polemike na činjenično-naučnom nivou, dok dnevno-politikantsko-propagandističko nastojanje raznoraznih Mirkovića i Kapičića da zadrže materijalno-društvene pozicije i bankovne račune ne bismo želeli da komentarišemo, bar ne ovom prilikom. Kao što smo već i napomenuli, ovde bismo želeli da istaknemo nepravdu koju je jugoslovenska, a naročito srbska, povesnografija nanela, i još uvek nanosi, liku i (ne)djelu Josipa Broza Tita. Svima nam je poznato da je naš voljeni drug Tito na osnovu kosmičkih zasluga u Drugom svetskom ratu (slamanje Trećeg Rajha preko Bate Živojinovića) krajnje zasluženo samonadenuo svoje maršalsko ime svim glavnim bulevarima u svim većim selima i nešto jačim urbanim zajednicama duljem naše nam lipe otadžbine (od Vardara pa do Triglava). Na žalost, nikada do dana današnjeg na čitavom prostoru naše (bivše) otadžbine od Triglava pa do Vardara nisu uočene Brozove zasluge za sve naše narode i narodnosti, republike i pokrajine (a naročito za Srbiju i Srbe), iz vremena njegovog učešća u Prvom svetskom ratu. Smatramo da je došlo krajnje vreme da se konačno ispravi i ova velika  nepravda i da se pravedno izbalansira Brozova revolucionarna delatnost i kao kaplara u Prvom i kao maršala u Drugom svetskom ratu na prostorima Jugoslavije, ali takođe i Istočne Evrope.

 Što se tiče komandanta Ravnogorskog pokreta (iliti JVuO) Draže Mihailovića poznato je da se on u Prvom svetskom ratu herojski borio (u srbskoj uniformi) pa je stoga iz tog istog rata zasluženo izašao sa čitavih pet (5) ordena. Međutim, ostaje potpuno neshvatljivo da do dana današnjeg nisu uočene (čak ni od jednog Milovana Đilasa, Stevana Mirkovića ili Jove Kapičića) dokumentovane zasluge Josipa Broza Tita (u austro-ugarskom mundiru) u istom tom ratu, a zna se da je za te zasluge kaplar-Broz od strane austro-ugarske vojne komande dobio dve (2) medalje. Nije baš kao Draža Mihailović dobio svih pet komada ali se i dve Brozove ratne medalje iz 1914. g. i 1915. g., i to od evropske Austro-Ugarske, moraju poštovati i dati im se zaslužno mesto u opštoj Brozovoj ratnoj biografiji tim pre što ih je Veli Joža zaslužio (isto kao i Mihailović – za hrabrost) i to na dva fronta (u Srbiji i Rusiji), a Draža samo na jednom - balkanskom.

 Zagorski metalac je bio najmlađi vodnik (tj. kaplar)-izviđač u austro-ugarskoj vojsci, i kao takav je i ušao na teritoriju Srbije 1914. g., a iz koje je izašao 1915. g. u činu starijeg vodnika. Dakle, unapređenje je zaradio na teritoriji Kraljevine Srbije vrlo verovatno i zato što se javljao kao dobrovoljac-izviđač koji hvata tzv. “žive jezike” (za ovako delikatno-riskantne zadatke određivani su isključivo dobrovoljci, tj. na Brozovom zagorskom jeziku dragovoljci). Danas je povesničarima poznato da se budući (iz Drugog svetskog rata) jugoslovenski (samoproglašeni) maršal Tito u Prvom svetskom ratu borio na teritoriji Srbije u redovima (po zlu) čuvene austro-ugarske 42. domobranske tzv. “Vražije divizije” koja je između ostalog odgovorna i za tzv. “Aleju vešala” u Mačvi. Koliko je drug Tito osobno participirao u formiranju ove aleje za sada nije poznato. Ono što je za sada ipak znano povesničarima je to da je kaplar Broz sa svojim 45. domobranskim pukom u okviru 42. “Vražije divizije” prešao ratni put u zemlji Srbiji: Ljubovija-Mali Zvornik-Loznica-Krupanj-Bela Crkva-Stolica-Tekeriš-Valjevo-Mionica-Ljig-Lajkovac.

 Ono što na ovom mestu svakako treba istaći je činjenica da se (i dan danas) u Krupnju glavna gradska ulica naziva “Ulica Maršala Tita” iako za vreme Drugog svetskog rata maršal Tito osobno nije boravio u Krupnju, ali za vreme Prvog svetskog rata jeste i to u činu austro-ugarskog kaplara pa bi stoga bilo opravdanije da se ova glavna gradska avenija preimenuje u “Bulevar austro-ugarskog kaplara Josipa Broza Tita”. Tim pre što je takođe poznato da je kaplar Broz pokazao izuzetnu hrabrost u bitkama (protiv vojske Kraljevine Srbije) na reci Drini, Gučevu, Mačkovom kamenu, Ceru i Kolubari (dakle u najbližem okolišu Krupnja) pa je stoga i dobio zaslužno (jedno od dva) odlikovanje (ne od Kralja Petra već od Cara Franje Josifa). U toku operacije austro-ugarske opsade glavnog grada Kraljevine Srbije drug Tito se borio kod Umke, Ostružnice, na Banovom Brdu, Senjaku, Adi Ciganliji kao i na Bežanijskog kosi. Iz ovog ratnog perioda maršala Tita sačuvana je i jedna fotografija (u austro-ugarskoj uniformi sa puškom u ruci kako nišani na sred bojnog polja, a koja se prilaže uz ovaj tekst) koja iz do sada nerazumljivih razloga nije ugledala svetlo dana zajedno sa iliti pored Titove fotografije sa Sutjeske (bez oružja i sa rukom u zavoju) u bilo kom pisanom životopisu našeg najvoljenijeg sina svih naših naroda, a posebno (šiptarske) narodnosti. Kaplar Broz je 1915. g. napustio Srbiju otišavši u Rusiju, tj. na Istočni front, da i tamo zadužuje Rusiju i Ruse bar onoliko koliko je zadužio Srbiju i Srbe. Na žalost, niti Rusi niti Srbi se do dana današnjeg nisu odužili kaplaru Brozu imenovanjem bar jednog bulevara u svojim otadžbinama - “Bulevar austro-ugarskog kaplara Josipa Broza Tita”. Stoga predlažemo da se ova nepravda što skorije ispravi bar za života Jove Kapičića i Stevana Mirkovića kojima ubrzano ističe rok trajanja, kako bi mogli da podnesu raport svom vrhovnom komandantu da je i ovaj propust konačno skinut sa dnevnog reda.

Na kraju, što se tiče sudbine komandanta JVuO verovatno je general Stevan Mirković u pravu da je Mihailović završio u nekom od titoističkih “pasijih grobalja” ako ništa drugo, a ono na osnovu sačuvane poslednje Mihailovićeve fotografije koju su napravili Mirkovićevi drugovi, a na kojoj se vidi raskomadan i izboden leš Čiča Draže. Možda je za Mirkovića, kako je to sam izjavio u gore spomenutoj izjavi štampanoj u evropskom dnevniku “Danas”, slučaj Mihailović za Titoiste završen 15. jula 1946. g., ali je sigurno da za mnoge građane Srbije i Srbe uopšte slučaj Titoista tek treba da se završava na ovakav ili onakav način.