Slike borbi i stradanja

Da kojim slučajem nije bilo fotografija i filmskih traka putem kojih su ovekovečene mnoge ličnosti i dogadjaji iz oba balkanska i Prvog svetskog rata, istoriografija Vojske Kraljevine Srbije bila bi sadržajno znatno siromašnija od one s kojom se srećemo u zvaničnim istorijskim spisima.


Nedostajala bi brojna vizuelna svedočanstva zabeležena na celuloidnoj vrpci, čime bi se pružila mogućnost za se špekulativno interpretiraju pojedina zbivanja. Tamo gde je dogadjaj ovekovečen fotografijom, naime, znatno je manja mogućnost, često i potpuno isključena, da se zbivanja – iz političkih ili drugih razloga, falsifikuju i time dovodi u zabludu kako domaća tako i strana javnost. Postoji više primera u svetu da su dogadjaji snimljeni foto-aparatom ili filmskom kamerom, demantovali istoričare koji su isticali superiornost svojih jedinica i pojedinaca, a minimizirali uspehe protivnika. Fotografije i filmske slike s kojim se u vreme Velikog rata, i godinama posle njega, nije moglo da manipuliše kao što je to danas slučaj, nepogrešivo su ispravljale namerno i nenamerno načinjene istorijske neistine.

Veliki broj detalja iz borbi koje je vodila srpska vojska  od prve do poslednje ratne godine, takodje je ovekovečen zahvaljujući nekim znanim i neznanim ratnim fotoreporterima medju kojima se posebno isticao Rista Marjanović, u to vreme jedno od najvećih imena u oblasti fotografske umetnosti. Danas, nažalost, malo ko u Srbiji zna ko je bio  čovek čije su fotografije u toku i posle Prvog svetskog rata obišle zemljinu kuglu. Jer, gotovo da nije bilo ozbiljnih štampanih glasila u Evropi, Americi i drugim delovima svetu, na čijim prvim stranicama nisu osvanjivale fotografije sa ratnih poprišta čiji je autor bio Rista Marjanović.

Rodjen u Šapcu 1885. godine, Rista Marjanović je kao mladić u Beogradu pohadjao Slikarsku školu, gde se, pored, palete, kičice i slikarske boje, ozbiljno “zagrejao” i za rad sa fotografskim aparatom. Susret sa tom spravom koja je početkom 20. veka još uvek smatrana novim “svetskim čudom”, opredelio je njegovo životno i profesionalno opredeljenje. Prve tajne u rukovanju fotografskim aparatom, spravljanju fiksira i izradi fotografija otkrio je u glavnom gradu Kraljevine Srbije. Medjutim, izazovi koje su nudili veliki evropski gradovi, poput Beča, Pariza i Berlina, podstakli su ga da spakuje kofere i krene u svet u potrazi za novom, savremenijom, fotografskom tehnikom kojom Beograd, za razliku od navedenih evropskih gradova, nije raspolagao. Usavršavao se najpre u Beču, zatim u Berlinu, da bi se konačno skrasio u Parizu – metropoli evropske i svetske umetnosti. Bio je to za Ristu grad iz snova u kome mu se pružila prilika za vrhunska dostignuća i sopstvenu afirmaciju. Ubrzo je stekao visok ugled što je rezultiralo da 1908. godine postane urednik ilustracije u evropskom izdanju Njujork Herald Tribjuna čije je sedište bilo u glavnom gradu Francuske.

Iz Pariza na balkansko ratište
Nema sumnje da bi Rista Marjanović, imajući u vidu rezultate ostvarene na toj dužnosti, daleko dogurao na hijerarhijskoj lestvici rukovodećih ljudi na toj dužnosti, da ga nisu sprećile pripreme Srbije za oslobodilački rat protiv Turske. U vreme najvećih uspeha na uredničkom poslu uglednog i visoko tiražnog američkog lista, iz Srbije ga poziva Dragutin Dimitrijević Apis sa preporukom da se pridruži srpskim ratnicima koji su kretali u pohod za oslobodjenje srpskih zemalja – Makedonije i Kosova i Metohije. Ne časeći ni časa, Rista je napustio unosan i dobro plaćen posao u Parizu, obreo se u  Beograd i dobio zadatak, kako su kasnije zabeležili hroničari ratnih zbivanja, “da snima predstojeće ratne dogadjaje, za buduća pokolenja i za potrebe propagande”.

Prvi snimci iz tog perioda ovekovečili su masovan odziv srpskog čoveka da krene u boj protiv vekovnih srpskih porobljivača. Da “rado Srbin ide u vojnike” nije bila samo propagandna parola i apel za učesšće u predstojećim borbama, već da je to, u stvari, bilo pravo stanje stvari medju srpskim seljaštvom, radništvom i malobrojnom inteligencijom, potvrdjuje veliki broj fotografija koje je snimio neposredno pre polaska na bojište. Na njima se vide kolone ljudi koji sa torbama-šarenicama, punim hleba, sira, belog i crnog luka, pevajući odlaze u svoje ratne jedinice , odakle će, “u ime Boga”, krenuti u pobedonosne okršaje sa dotle nepobedivom osmanlijskom vojskom. Te i kasnije fotografije, snimljene prilikom nezadrživih juriša, naći će se na prvim stranicama mnogih svetskih listova.

U mnoštvu fotogtrafija snimljenih 1912, prve ratne godine, posebno mesto zauzimaju one koje je snimio tokom Kumanovske bitke. Dogadjaji koji su se zbivali na tom ratištu ne samo da su na široka vrata ušli u udžbenike srpske nacionalne istorije, već su značajno mesto zauzeli i u svetskoj istoriji ratova. Malo je, medjutim, poznato da su ti dogadjaji ilustrovani fotografijama Riste Marjanovića koje je snimao krećući se u borbenom stroju srpskih jedinica. O ratu na Balkanu izveštavali su i brojni strani dopisnici koji su koristili Ristine fotografije i slali ih svojim redakcijama. Tako su se slike srpskih vojnika i oficira, komandanata sve tri armije i prestolonaslednika Aleksandra Kardjordjevića nalazile na stranicama novina u Beču, Parizu, Berlinu, Londonu i više drugih evropskih gradova. Izveštajima sa ratišta i ustupanjem stranim dopisnicima fotografija sa ratišta, evropskom i svetskom javnom mnjenju je pružena mogućnost da upotpuni sliku o srpskim ljudima, što je značajno doprinelo rastu ugleda Srbije u svetu. Neposredno posle rata Rista se vraća u Pariz gde nastavlja da u Njujork Herald Tribjunu i listovima širom Evrope  objavljuje priloge, ilustrovane fotografijama, o balkanskim ratnim zbivanjima.

Foto-aparatom od Cera do Krfa
U vreme kada je kao majstor fotografije evropskog formata nastavljao rad u francuskoj metropoli, na pomolu je bio novi rat koji je pretio da zahvati daleko šire područje od ratova vodjenih 1912. i 1913. godine na Balkanu. Prva na udaru predstojećeg svetskog sukoba bila je Srbija. Ovog puta Risti Marjanoviću nije bio potreban nikakav poziv. Ponovo je sa fotoaparatom, svojim najjačim “oružjem”, stao u borbeni stroj svoje zemlje na koju je nasrnula neman Austrougarske, kojoj su se pridružile Nemačka,  Bugarska i Turska. “Škljocao” je svakodnevno spravom koja je još uvek nazivama “osmim svetskim čudom”.

Kada su austrougraske horde krenule preko Drine da porobe Srbiju, Rista Marjanović se sa srpskom vojskom obreo na Ceru, snimao borbena dejstva, napade i  protivnapade, posedanje položaja, ranjenike, zarobljene austrougarske vojnike i starešine. Opus njegovog umetničkog stvaralaštva, medjutim, nije se okončao bitkom na Ceru. Cer je, u stvari, početak ratne hronike vidjene objektivom njegovog foto-aparata. Rista Marjanović je na ratištima bio prisutan i u vreme borbi vodjenih na Drini i Kolubari; snimao je srpske juriše i bezglava odstupanja razbijene austrougarske vojske. Njegova je kamera zabeležila i zverstva koja su, u nemoći da se suprotstave Srbima, Austrijanci počinili nad nedužnim stanovništvom. Te fotografije, čija je autentičnost neporeciva, i danas su svedoci monstruoznosti “civilizovanih” Evropejaca nad srpskom nejači.

Nije se Rista razdvajao od svog foto-aparata ni u paklu albanske golgote tokom koje je snimao patnje, stradanja i umiranja do dolaske srpske vojske na Krf. A i na Krfu, mada se tu nije ratovalo, za izuzetnog majstora fotografije bilo je posla preko glave. Na tom ostrvu spasa snimao je iznurene i bolesne, prisustvovao mnogim samrtnim časovima i slikom beležio napore sanitetskih ekipa u pružanju obolelim i ranjenim vojnicima. Na Krfu se, medjutim, završava njegov ratni put jer je Vrhovna komanda odlučila da se vrati u Pariz i odatle, putem odgovarajućih priloga i fotografija upozna savezničke i druge zemlje o herojskoj borbi srpske vojske i zločinima koje su srpski neprijatelji počinili nad civilnim stanovništvom.

Autentične poruke svetu
U skladu sa naredjenjem Vrhovne komande, Rista Marjanović je neumorno prionuo na posao. Ponovo su njegove fotografije krenule u više evropskih i prekomorskih zemalja. Čitaoci u mnogim delovima sveta divili su se herojskoj borbi Srba i zgražavali nad surovostima njihovih neprijatelja. Njegove fotografije su praktično preplavile evropske i američke medije. Rat je još uvek bio u toku kada je, gotovo bez predaha, slao poruke svetu putem autentičnih fotografija, snimljenih na ratištima Srbije, tokom povlačenja iu vreme boravka srpske vojske na Krfu. Objavljivanje fotografija sa odgovarajućim propratnim tekstom, medjutim,  nije bio jedini oblik kojim je slao poruke svetu o borbi srpskog naroda. On je u više svetskih metropola organizovao izložbe fotografija koje je snimio tokom svog dobrovoljnog boravka u Vojsci Kraljevine Srbije. Na Solunskom frontu se uveliko ratovalo, počev od 1916. godine, kada je Rista organizovao izložbe ratnih fotografija u Parizu, Londonu i Njujorku. Godine 1917, na primer, u Parizu je organizovana svesaveznička izložba u Luvru koju je otvorio predsednik Francuske Remon Poenkare. Fotografije Riste Marjanovića ostavile su tom prilikom veoma snažne utiske na više hiljada ljudi koji su razgledali ovu svojevrsnu izložbu o ratnim zbivanjima na tlu Evrope.

Godinu dana kasnije  u Londonu  organizuje izložbu u muzeju “Viktorija i Albert” na kojoj su bile izložene fotografije o borbama na Ceru, Drini i Kolubari, zverstvima okupatora, povlačenju srpske vojske i njenom boravku na Krfu. Koliki je značaj u Engleskoj pridavan toj izložbi, najrečitije govori podatak da ga je otvorio lično lord Derbi i da je otvaranju prisustvovao engleski kraljevski par. Posle Londona, izložba je na molbu uglednih američkih ličnosti prikazana i u Njujorku gde je, kao pre toga u Parizu i Londonu, bila jedan od najposećenijih kulturno-istorijskih manifestacija.

Rista Marjanović je, dakle, mnogo učinio za svoju zemlju, ali zemlja za njega, nažalost nije učinila ništa . Predala ga zaboravu kao da nikada nije postojao. Kada danas prelistavamo knjige, ilustrovane fotografijama, o balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, srešećmo se sa mnoštvom fotografija čiji je autor upravo Rista Marjanović, ali nigde ni pomena o autorstvu. Čak ni u Vojnoj enciklopediji, u kojoj su dosta detaljno opisana oba balkanska i Prvi svetski rat, nema podataka o autorima fotografija, mada se u njima nalazi veliki broj fotosa koje je snimio upravo veliki majstor fotografije, dobrovoljnu učesnik u ratovima koje je Srbija vodila u drugoj deceniji 20. veka. Srbija je, nažalost i nacionalnu sramotu, prekrila velom zaborava mnoge ljude koji su je u prošlosti zadužili istinskim rodoljubljem.