Kosovski krst Cara-Mučenika

U drugoj polovini XIV veka, kada su turske horde upale u Evropu, pravoslavni Balkan nije više bio jedinstven politički prostor. Glavni cilj osvajača je nesumnjivo bio Carigrad. Učvrstivši se u Jedrenu, Turci su počeli da postepeno osvajaju i potčinjavaju razjedinjene pravoslavne balkanske države.
      Turci su 1370-ih godina počeli da prodiru u srpske zemlje. To je bilo teško doba za Srbiju. Posle nestanka dinastije Nemanjića, zemlja je potonula u smutnju. Ipak je pretnja spolja udružila znatan deo srpskih kneževa i vladara oko blagočestivog i mudrog kneza Lazara. Turski sultan Murat je, osvojivši Makedoniju, krenuo s mnogo hiljada vojske na Kosovo da satre ili potčini srpske vladare na čelu sa knezom Lazarom. Murat je Lazaru poslao pismo, predlažući srpskom knezu da se potčini njegovoj vlasti.
      Svakako da knez Lazar nije bio u nedoumici da li da se bori sa Muratom ili ne. Ali, jedna veoma važna okolnost je dovodila kneza u ozbiljnu nedoumicu. Predanje kaže da se knezu pre polaska vojske na Kosovo javio anđeo rekavši mu da ako želi carstvo zemaljsko, neka smelo vodi vojsku na Kosovo i bori se sa Turcima, jer će Srbi pobediti. Ali, ako za sebe i svoj narod želi Carstvo Nebesko, onda mora sagraditi crkvu na Kosovu i pre bitke svu vojsku pričestiti, u bici će svi izginuti, i propašće Srpsko Carstvo, ali će vaše biti Carstvo Nebesko.
      Predanje svedoči da je Knez Lazar izvesno vreme bio u nedoumici, što je razumljivo, jer mu je predstojalo da odluči ne samo za sebe, već i za čitavu vojsku, za čitav narod, za buduća pokolenja. Razmišljajući, knez ponavlja: „Kome ću se privoleti carstvu?“ Ali, evo, odluka je pala i knez odgovara anđelu (iz poznate narodne pesme „Propast Carstva Srpskog“):
    
      Mili Bože, što ću i kako ću?
      Kome ću se privoleti carstvu?
      Da ili ću Carstvu Nebeskome?
      Da ili ću carstvu zemaljskome?
      Zemaljsko je za malena carstvo,
      A Nebesko u vek i doveka…
    
      23. juna 1389. godine na dan Svetog Vida (Vidovdan) pričestivši se Svetih Hristovih Tajni, srpska vojska se sukobila na Kosovu polju s Muratovim hordama. U žestokom boju su izginuli svi oni opredeljeni za Carstvo Nebesko, pa i sam knez Lazar, koga je Sveta Pravoslavna Crkva ubrojala u velikomučenike.
      Ta priča je zadivljujuća i po tome što su Srbi boj na Kosovu smatrali najvećom pobedom, bez obzira na to što je postao najstrašniji poraz u srpskoj istoriji. Upravo se iz te pobede rodila Nebeska Srbija.
    
      Zadivljujuće je i to što Kosovski boj u nacionalnoj svesti Srba ne predstavlja isključivo istorijsku ili duhovnu pojavu. Srbi se u svim svojim delima stalno obraćaju Kosovu, stalno svoje postupke proveravaju tim središnjim događajem njihove istorije.
    
      Nedavna zbivanja na Kosovu pokazuju da to mesto zaista poseduje nekakvu tajanstvenu moć koja privlači sile dobra i zla. Na tom svetom mestu se neprestano odigrava borba između njih.
    
      Krajem XIX veka, kada je Kosovo još bilo pod turskom vlašću, saznalo se da se u jednoj albanskoj porodici nalazi drveni krst pronađen na mestu Kosovskog boja. Sudeći po izgledu krsta i po svim ostalim obeležjima, pripadao je samom knezu Lazaru; sve vreme je predstavljao svetinju te porodice koja je bila srpska, a u staro doba primila islam i etnički prešla u Albance (što je u ono doba bilo masovna pojava).
      Vest o pronalasku krsta mučenika kneza Lazara pronela se čitavom Srbijom. Mnogi Srbi su poželeli da kupe tu svetinju. Međutim, svesni istinske vrednosti krsta, Albanci su zatražili basnoslovnu svotu. Toliki iznos je mogla da plati samo jedna blagočestiva Beograđanka, Draginja Petrović. Krst je otkupljen i donet u Beograd, gde su spretni juveliri izradili okov za njega.
      Taj krst se kao vlasništvo gospođe Petrović izvesno vreme nalazio u beogradskim crkvama, gde ga je svako mogao celivati. Međutim, ma koliko to čudno izgledalo, gospođa Petrović nije nameravala da tu izuzetno veliku svetinju zadrži u Srbiji. Odlučila je da kosovski krst kneza Lazara podari Njegovom Imperatorskom Veličanstvu Caru Nikolaju Drugom na dan njegovog stupanja na presto. Takav postupak blagočestive žene je motivisan dubokim poštovanjem prema Rusiji i ruskom Caru kao glavnom i jedinom zaštitniku Pravoslavlja.

Caru je na dan krunisanja uručen krst zajedno sa sledećim pismom: 

„Vaše Carsko Veličanstvo, Svemilostivi Gospodaru,
    
      S dubokim osećanjem odanosti smerno se klanjam pred Veličanstvenošću Cara Čitave Rusije, Zaštitnika i srpskog naroda, i padajući na kolena pred podnožjem prestola Vašeg Veličanstva, drznuh se da na dan svetog krunisanja Samodršca Cara Nikolaja Aleksandroviča i Carice Aleksandre Fjodorovne podarim ovo sveto znamenje spasenja hrišćanskog.
      Imajte dobrotu, Veliki Gospodaru Imperatore, da svemilostivo primite ovaj Sveti Krst na današnji veliki dan svetog krunisanja i miropomazanja Vašeg, od ljubavi pravoslavne Srpkinje i u ime svih Srba koji osećaju odanost i ljubav prema Rusiji.
      Ovaj Krst (samo drvo) pronađen je na Kosovom polju gde je poginuo srpski car, velikomučenik Lazar, braneći veru pravoslavnu, svoj narod i svoju državu od Agarjana.
      Uzdamo se da će Gospod Isus Hristos, Koji čuje i zna sve svoje verne i Koji je Rusiju uzdigao da brani veru i Božju Crkvu, spasti čitavo Pravoslavlje. I Srbima će zasjati Sunce Pravde uz pomoć milosti Monarha Ruskog – Prvog Slovena.
      Padam na kolena pred prestolom Vašeg Carskog Veličanstva i darujem ovo sveto znamenje iz velike ljubavi prema Caru Čitave Rusije – vazda zaštitnice srpskog naroda.
Maja 1896. godine, Beograd.
    
Vašem Carskom Veličanstvu najpokornija Draginja Petrović

    
      Svaki narod u svoje vreme polaže duhovni ispit. Takvo iskušenje je za srpski narod bio 28. juni 1389. godine. I kao što znamo, srpski narod je časno podneo to iskušenje. Za ruski narod i ruskog Cara takvo iskušenje je bila 1914. godia, kada je Austrougarska uputila ultimatum Srbiji u kome je jedan od zahteva bilo uvođenje austrijskog bataljona u Beograd. Pristati na takav ultimatum značilo bi gubljenje nezavisnosti srpske države. U toj situaciji Srbiju niko nije mogao zaštititi osim Rusije, koja u to vreme nije bila spremna za rat širokih razmera. Tada se Car Nikolaj Aleksandrovič našao pred istim izborom koji je stajao pred knezom Lazarom. Kao što ni knez Lazar nije birao samo za sebe, već i za svoj narod, isto tako je i ruski Car, kako su pokazali potonji događaji, načinio izbor za čitav ruski narod, ne samo za tadašnji naraštaj, već i za buduće. I pored toga što Rusija nije bila spremna za rat i što su mnogi predviđali njen poraz, ruski car, koga pojedini optužuju za kolebljivost, odlučno je ustao u odbranu Srbije, samim tim jednoznačno načinivši duhovni izbor za Rusiju, privolevši je Carstvu Nebeskome.