Rusija-EU: energetski ratovi ili saradnja?

Dvodnevni rusko-evropski energetski forum u Briselu koji je počeo sa radom u ponedeljak, protiče u vreme složeno za odnose Rusije i EU. Istraga protiv Gasproma koju je inicirala Evropska komisija povodom toga što ruska kompanija tobože krši antimonopolsko zakonodavstvo pružilo je osnove da se ponovo govori o energetskim ratovima. Ipak aktualna finansijsko-ekonomska sitaucija u svetu i u EU objektivno traži od strana ne uzajamne optužbe, već koordinisane napore u seri osiguranja energetske bezbednosti, smatra naš analitičar Petar Iskenderov.

Jedna od osnovnih linija protivrečnosti između Rusije i EU u energetskoj oblasti tradicionalno deli pitanje isporuka ruske nafte i gasa u Evropu. Istorijski zemlje članice EU voma zavise od ruskih energenata. Mada u proseku udeo ruskog gasa na evropskom tržištu iznosi oko 25-30%, u pojedinim zemljama mnogo više. Ipak, bez obzira na sličnu uzajamnu vezu, EU ne samo da ne želi realno da sarađuje sa Moskvom po datom pitanju, već na sve načine pokušava da izbaci rusku stranu iz igre, pri tome ne samo za gas, već i za naftu.

U vezi sa tim treba podsetiti da je još 2010. Rusija predložila da se formira kozorcijum za upravljanje ključnim naftnim maršrutama u regionu Crnog i Sredozemnog mora. Bilo je reči o tome da koordinaciju isporuka nafte budućim naftovodima Burgas-Aleksandrupolis i Samsun-Cejhan preuzme na sebe jedinstvena međunarodna kompanija. Jer u oba slučaja ruska, kazahstanska ili azarbejdžanska nafta započinje svoj put s aobala Crnog mora, a završava na Sredozemnom. Na taj način ugorovi koji su sklopljeni u pogledu isporuka maršrutom Samsun-Džejhan mogli bi da se prebace na maršrutu Burgas-Aleksandrupolis i suprotno. To bi takođe bila dodatna garancija pouzdanosti isporuka – istakao je u razgovoru za Glas Rusije generalni direktor ruskog Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost Konstantin Simonov.

Prvobitno je Rusija razradila projekat formiranja koncorcijuma za izgradnju naftovoda Burgas-Aleksandrupolis. Ovaj naftovod rešava zadatak zaobilaženja crnomorskih moreuza, ali pro tome ne uključuje tursku stranu. A pošto su u Rusiji počeli aktivno da se razvijaju odnosi upravo sa Turskom, Moskva je postavila pitanje svog ulaska u konzorcijum za upravu naftovodom, koji prolazi već turskom teritorijom maršrutom Samsu-Džejhan, što će kroistiti interesima i isporučilaca i potrošača energenata.

U oktobru 2009. godine predsednici vlada Italije, Turske i Rusije potpisali su u Milanu međuvladin sporazum o saradnji u okviru izgradnje naftovoda Samsun -Cejhan. Ipak od tada EU ne samo da je prestala realno da podržava učešće Rusije u oba projekta, već posredstvom pritiska na učesnike projekta Brugas-Aleksandrupolis na sve načine pokušava da ih natera da odustanu od saradnje sa Rusijom. U prvom redu to se tiče Bugarske. Nezavisni eksperti već govore o tome da u slučaju produbljivanja sukoba Gasprom može da okrene svoje gasne toove sa zapadnog ka istočnom pravcu, u zemlje Azijsko-tihookeanskog regiona gde su za njega otvorena široka tržišta u dinamičnom razvoju.

Isti efekat mogu da imaju i uporni pokušaji Brisela da natera Moskvu da potpiše sporazum u okviru Energetske povelje isključivo pod uslovima EU. Reč je u suštini o pokjušajima da se osigura trećoj strani slobodan dostup ruskim nalazištima i cevovodima koji prolaze preko ruske teritorije. To znači za Rusiju ni više ni manje nego gubitak suvereniteta u energetskoj sferi.

Drugim rečima EU faktički upućuje izazov Rusiji. Nije tajna čije interese pri tome izražava. Vrlo otovreno ulogu energenata u spoljnoj politici SAD oslikao je poznati američki ekspert Robert Herbert: Nafta i finansijska sredstva – evo dve osnovne teme koje se nikada otvoreno i javno u SAD nisu razmatrale. Ipak da li je u interesima samih evropljana da budu na prvoj energetskoj liniji SAD?