Evropa ne trpi drugačije mišljenje

Zapad je „izbacivao Rusiju iz Evrope“ svaki put kada je Rusija odbijala da se razvija po vrednostima koje su agresivno nametane spolja, od Napoleona do savremenog liberalizma. A civilizacijski konflikt možda tek počinje.

Novi konflikti sve više kvare odnose Zapada i Rusije. Mnogima se s pravom čini da su razumevanje i veza između Zapada i Istoka nepovratno izgubljeni i da je ideja života pod zajedničkim evropskim krovom mrtva. Zašto se gomilaju problemi u odnosima između Zapada i Rusije?

Nova linija fronta proteže se između Evropske unije i tri istočnoslovenske države, s tim što se sporna pitanja između Zapada sa jedne, i Rusije, Ukrajine i Belorusije sa druge strane, ne tiču geopolitike ili bezbednosti, nego liberalnih vrednosti, a ako se pažljivije pogleda, do raskola je došlo zbog različitih pogleda na svet. Zapad odavno živi u posthrišćanskom svetu, dok Rusija, posle komunističkog progona religije tokom čitavog 20. veka, pokušava da se razvija u duhu neohrišćanstva.

Ruganje sopstvenoj religiji, vekovnoj crkvenoj tradiciji i sveštenoslužiteljima u društvu zapadnih intelektualaca se ne doživljava kao nedostatak ukusa. Liberalno nemačko zakonodavstvo zabranjuje verski obred obrezivanja, a dozvoljava objavljivanje karikatura proroka Muhameda. U Rusiji je sve drukčije. Niko više u Rusiji ne piše otvoreno da Bog ne postoji. Nema više ruganja religiji. Čak i neverujući građani Rusije blagonaklono gledaju na religiju. U medijima se primećuje poštovanje prema crkvenoslužiteljima, koje više niko ne naziva „služiteljima kulta“. Ruski patrijarh se otvoreno bavi spoljnom politikom, o čemu svedoče njegove prilično uspešne posete Siriji, Ukrajini i Poljskoj.

Za Rusiju je to dobro, za Zapad je to nezamislivo. Na Zapadu ljudi nisu verovali svojim očima kad su videli stotine hiljada ruskih građana kako dolaze u hramove da se poklone svetinji sa Svete Gore, „pojasu Presvete Bogorodice“ koji je na Zapadu odavno zaboravljen. Kada je u Moskvi osuđena grupa Pussy Riot, stotine zapadnih umetnika i intelektualaca zahtevale su da pankerke budu odmah oslobođene, jer je njihov skandalozni protestni „šou“ u hramu Hrista Spasitelja tobože bio „legitiman umetnički izraz“. Argumenti hrišćanskih krugova u Rusiji da je pank grupa svojim sramnim nastupom oskrnavila sveto mesto crkvenog amvona, gde se za vreme liturgije pričešćuju vernici kako bi zadobili oproštaj grehova, Zapadu su poslužili samo da optuži Rusiju za mračnjaštvo i povratak u Srednji vek.

Međutim, suština konflikta se ne ogleda samo u različitim pogledima na svet, nego i u načinu na koji se konflikt odražava na međunarodnu politiku. Kada su komunisti pre skoro sto godina došli na vlast, težili su da svoju ideju proleterske revolucije prenesu i na Zapad. Lenjin i Trocki su iskreno verovali da je njihova revolucija ispravna i da će ona osloboditi čovečanstvo od vekovnog ropstva. Danas Zapad smatra svojim pravom da ideju liberalne revolucije širi po celom svetu. Ljudi na Zapadu veruju da su demokratija i ljudska prava univerzalne vrednosti čitavog čovečanstva i da slobodu kako je oni shvataju treba uvoditi milom ili silom. Niko na Zapadu neće to javno reći, ali zapadni intelektualci smatraju da „autoritarni Putinov režim“ nije legitiman. Oni se nadaju da će u Rusiji na vlast doći „prosvećenije“ pokolenje i tada će sa Rusijom ponovo biti uspostavljena saradnja po zapadnom scenariju. Kada ruska elita prekoreva Zapad zbog toga što podriva principe državnog suvereniteta i tako krši međunarodno pravo, ovakav odgovor dobija: svetski poredak se izmenio, tako da liberalni Zapad ima pravo da se meša u unutrašnje stvari drugih država kada se negde krše ljudska prava, jer on tako brani slabije članove društva od samovolje diktatora.

Napad demokratskih medvedića
Početkom jula 2012. na teritoriju Belorusije nelegalno je uleteo švedski avion i bacio stotine plišanih medvedića sa porukama podrške „demokratiji“ i „slobodi govora“. Da li Rusija treba da reaguje?

Konflikt između Zapada i istočnoslovenskih zemalja eskalira i zbog toga što zapadni intelektualci ne trpe pogovor u nametanju svoje pozicije, niti priznaju drukčije mišljenje. Malo je reći da oni kritikuju Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju zbog političkog ustrojstva koje ne liči na sistem zapadnih demokratija. Oni ih oštro osuđuju, pritiskaju ih sankcijama i primoravaju da se promene. I šta time postižu? Šta dobijaju umesto složnog života pod zajedničkim evropskim krovom? Već pet godina je zamrznut ugovor o partnerstvu i saradnji između Evropske unije i Rusije. Zbog izricanja zatvorske kazne Juliji Timošenko Evropska zajednica je zamrzla asocirano članstvo Ukrajine u EU, a protiv Belorusije uvodi nove sankcije posle negodovanja beloruskih vlasti povodom izbacivanja provokativnih letaka iz aviona u vazdušnom prostoru njihove zemlje. Evropska zajednica glatko odbacuje mogućnost bilo kakve tolerancije prema državama u kojima se, po njenom mišljenju, krše elementarna ljudska prava. Evropa je u tom smislu potpuno usvojila militarističku retoriku.

Ideja slobode, i to prilično apstraktna, dobila je na Zapadu status nove religije. U toj religiji postoje svojevrsne „ikone“, a to su bivši borci za slobodu, zatočenici nacističkih koncentracionih logora i borci za ljudska prava iz doba komunizma. Takva „ikona“, koja se „borila protiv zla“ postao je i novi predsednik Nemačke Joahim Gauk, takođe borac za ljudska prava iz bivše Istočne Nemačke. Rusija, Ukrajina i Belorusija krenule su putem drukčijeg pogleda na svet. One ne osuđuju sve što su njihovi narodi preživeli za vreme komunizma. Zato i nemaju slične „ikone“ slobode.

Rusija je izgubila poverenje u Evropu
Sla­blje­nje Evro­pe i nje­no po­ste­pe­no sa­mo­u­ki­da­nje kao ne­za­vi­snog igra­ča na me­đu­na­rod­noj po­li­tič­koj sce­ni do­ve­lo je do to­ga da Mo­skva vi­še pa­žnje obra­ća na to šta se de­ša­va u Va­šing­to­nu.

Postoji još jedna suštinska razlika: u Rusiji je ovih dana obeležena 200-godišnjica pobede u Otadžbinskom ratu 1812. protiv Napoleona. Rusija svake godine proslavlja i godišnjicu pobede u Drugom svetskom ratu protiv nacističke Nemačke. Ona te događaje praznuje bez Zapada, gde se uči neka druga istorija. Savremeni demokratski sistemi SAD i Evrope utemeljeni su na idejama Francuske revolucije (a to je opet ona ista sloboda) i Napoleonovog prava. Kada je Rusija pobedila Napoleona, zapadne sile su je, kao što je poznato, opet izbacile iz Evrope. Tokom čitavog 19. veka Rusija je u očima Zapada bila stožer konzervativizma i reakcije. Konflikti zbog različitih pogleda na svet vremenom su prerasli u geopolitičke sporove koji su zatim izazvali Prvi svetski rat. Što se tiče Drugog svetskog rata, njegov glavni pobednik u očima Zapada bile su SAD, koje su kasnije donele slobodu Zapadnoj Evropi, i tu slobodu su joj obezbeđivale tokom Hladnog rata, zbog čega će se zapadnoevropski intelektualci još dugo klanjati Americi. A Rusiju su opet izbacili iz Evrope.

Sredinom šezdesetih godina prošlog stoleća u Zapadnoj Evropi je buknula takozvana studentska revolucija, koja je zatim prerasla u sveobuhvatniju „seksualnu revoluciju“. U zapadnu kulturu su ušle mini suknje, pojavila se pornografska produkcija, pojavio se „hipi“ pokret... Tako je novo pokolenje Zapada bukvalno izvojevalo potpunu slobodu. Ti revolucionari šezdesetih – to su današnji evropski intelektualci, doduše sada već u zrelom dobu. Oni su doživeli veliko razočaranje levičarskom ideologijom i u svojoj svesti zauvek sahranili komunizam, prema kome su u sovjetsko doba gajili izvesne simpatije. Rusija je „izdala“ levičarsku marksističku ideju i sada se u nekom smislu vraća neohrišćanstvu, tradiciji svog carskog perioda i ideji nacionalne države – takva Rusija je za pomenute zapadne intelektualce oličenje pakla.

„Hvala dedi na Pobedi!“
Rusija je 9. maja 2012. obe­ležila tužan i svečan da­tum: 67 godina od završetka Velikog otadžbinskog rata, u kome je život izgubilo 27 miliona građana SSSR-a.

Kako će se sve to završiti? Možda civilizacijski konflikt tek počinje. Teško da će se vlast u Rusiji uskoro promeniti po želji liberala i zapadnjaka, koji su kod nas u manjini. Sa druge strane, na Zapadu je ekspanzija liberalnih vrednosti sve veća, jer su evropske elite ozbiljno zabrinute zbog gubitka svoje političke dominacije na svetskoj sceni usled sve veće ekonomske krize. Azija prestiže Evropu brže nego što se moglo očekivati. Zato će Evropa sve više koristiti faktor „univerzalnih vrednosti“ kao štit u situaciji kada njen globalni uticaj postaje sve slabiji. To, međutim, nikako ne znači da Rusija treba da pređe na stranu Azije u civilizacijskom konfliktu sa Evropom. Ona će morati da se modernizuje, ali, po svemu sudeći, na temelju sopstvenih tradicija i sopstvenih vrednosti. Ne bi bilo loše pokazati Evropi da rusko pravoslavlje, pa ako hoćete i ruski islam, mogu dati svoj doprinos u izgradnji buduće slobodne Evrope.

Aleksandar Rar,

Original publikacije