Saša Milivojev: Dečak iz Žute Kuće

Dečak iz Žute kuće je najšokantniji roman ikada objavljen u svetu, autobiografska ispovest posle koje čovečanstvo nikada više neće biti isto. U autorskom posredništvu Saše Milivojeva Dečak svedok priča o užasima koje je kao dvanaestogodišnjak preživeo u svojoj zemlji: O Žutoj kući i logorima, o kidnapovanim civilima, o ispijanju njihove krvi i krijumčarenju njihovih organa, o ratnim zločinima i najbrutalnijim ubistvima, o silovanju, patnjama, etničkim čišćenjima, genocidu, tajnim grobnicama... Roman Dečak iz Žute kuće, građen na nekoliko narativnih nivoa, istovremeno otkriva podvale u bliskoj i aktuelnoj istoriji, razrešava političke nedoumice. O integracijama, očuvanju teritorijalnog integriteta i identiteta jedne suverene zemlje. O kriminalu i korupciji, o stradanjima političkih neistomišljenika pod velom demokratije, o terorističkim strategijama i ekspanziji globalnog džihada. Spoj epskog, lirskog, pripovedačkog, dramskog i novinarskog. O bombardovanju i razaranju genetskog koda. O prijateljskim izdajama, lažima, kriminalcima, sektašima, lažnim identitetima, psihijatrijskim slučajevima, o narkomaniji, prostituciji, pedofiliji, nekrofiliji, o najnižim delovima ljudskog bića i najuzvišenijoj umetnosti. O mržnji i ljubavi, prevazilaženju gneva, o miru, pomirenju, globalnoj ljubavi i toleranciji, priča junak anđeoske lepote i izuzetnog talenta, širokog obrazovanja i očaravajućeg nastupa...

ČAŠA KRVI

Priče iz logora

„U GL-u su naredili da se hapse civili, da ih maltretiraju i ubijaju, pljačkaju i proteruju, a da raskomadana tela njihovih leševa pakuju u džakove i bacaju u jezero. Da. Jeste. Ubili su veliki broj ljudi. Kidnapovali su dvojicu muškaraca i stariju ženu, a zatim ih oborili na zemlju. I nećete verovati: ženi su vezali noge za dva automobila, koja su zatim polako krenula u suprotnom pravcu. Smejući se, dogovorili su se sledeće: 'Kreni polako, nemoj brzo da joj uzmeš dušu', te su vozila krenula i rastrgla ovu stariju ženu koja je vrištala, pa kako je ova žrtva još uvek bila živa zavezali su joj i ruke na isti način, pošto su se vozila vratila unazad: 'Hajmo sada ruke, ne dajte puno gas, ne žurite', te su u suprutnom smeru ponovo rastrgli ovu ženu i na taj način je lišili života. Tako je ubijen i jedan od muškaraca. Jedan monstrum je uzeo sekiru iz gepeka i pred svima raskomadao ova dva tela. Trećeg muškarca su odveli u školski internat, u kom je ta grupa sakatila civile do smrti, lomeći im prste cevima. Čupali su im nokte i vadili zube motorcanglama! Ubadali jezik nožem! Udarali po glavi metalnom četvrtastom šipkom! Vadili oči! Ubadali nožem po telu. Pucali iz pištolja u telo. Zadavali udarce rukama i nogama po celom telu. Davili ih kesom i 'žicom davilicom'! Silovali. Šrafcigerom bušili lobanje! Odsecali polne organe mačetom i sekli grkljane! Ponižavajućim i degradirajućim postupcima silovali su i žene i muškarce, prema njima nečovečno postupali, nanoseći im povrede telesnog integriteta. U više navrata, pojedinačno i grupno, su upotrebom sile prema njima vršili obljubu, stavljajući im svoje polne organe u vaginu, rektum ili u usta, terajući ih da pri tome progutaju njihovu spermu. Tukli su ih pendrecima po rukama, nogama i celom telu, gurali im pendreke u vaginu, urinirali po njima, pljuvali ih, usled čega su zarobljeni zadobijali povrede vagine, rektuma, ruku, nogu i celog tela, i trpeli velike patnje. Odvratno je sve to što trpi naš narod.“
„Ljudi, mene je najviše potresla priča da je jedan pripadnik te grupe sakupljao krv ranjenih zarobljenika, a zatim je pio. Zvali su ga Drakula. Žrtve su bile vezane o cevi na plafonu podruma, tada bi on došao i rekao: ‘Hajde da ispijemo njihovu krv’, ubadajući žrtve nožem i gurajići im prst u rane, da bi krv jače tekla, punio je čašu, a potom je popio.“
„Jedan je dvoje ljudi lišio života tako što ih je gurnuo i bacio kroz prozor, sa zgrade u GL-u.“
„Jedan je pucao, a drugi nožem ubo ranjenu ženu više puta u predelu grudi, a zatim joj prerezao grkljan!“
„Jednu baku su zadavili u kadi. Drugu stariju ženu su uhvatili oko vrata i glave, a jedan je rekao:
‘Hajde da vidimo kako belo dupe ima ova stara žena’, pa su je svi silovali, nakon čega je iz kuće izašao mladić, moleći ih da ga puste, da će im njegovi roditelji platiti da ga ne diraju. Tako je i bilo: isporučen je onom liku koji je tražio reket od njegove porodice, a posle nekoliko dana su ga silovali i ubili po njihovom naređenju.“
„Jednog njihovog izdajicu su rešetali iz ‘Kalašnjikova’, a telo sa raznetom glavom ostavili su na ulici kao primer drugima!“
„Prisiljavali su jednu žrtvu da uzme u ruke polni organ druge žrtve i povuče, da bi mogli da ga odseku mačetom! Zatim bi tu žrtvu polili kofom vode i rekli: ‘Šta tu ležiš, pička ti materina, u toj vodi, ustaj, nisi došao na svadbu'.“
„Tela su masakrirali i spaljivali i u dvorištima i u kućama.“
„Jednog su uhvatili kod parka, uzeli mu ličnu kartu, tukli do smrti, a zatim bacili u obližnji šaht.“
„Iz reda ispred prodavnice, u blizini autobuske stanice, uhvatili su dve svedokinje koje su kasnije bile silovane i tučene od strane velikog broja lica.“
„Nad žrtvama je jedan isprobavao probojnu moć pištolja.“

Oni krše pravila međunarodnog prava za vreme oružanih sukoba. Mi ne širimo govor mržnje. Optužujemo samo one koji naređuju i vrše prema ljudima protivzakonita zatvaranja, nečovečna postupanja, mučenja, silovanja, ubistva, telesna povređivanja, nanošenja velikih patnji i pljačkanje imovine stanovništva.


„Raskomadana tela, koja su pakovali u džakove, bacali su i u velike kontejnere za smeće u blizini internata ili na druga mesta.“
„Gonili su naš narod koliko god su mogli, pljačkajući, silujući i govoreći nam, između ostalog: 'Jeste li videli šta treba da vam radimo', i 'treba da vas ubijamo koliko god možemo'!“
„Jedan je izdao naređenje: 'Ubijajte ih najviše što možete, ne dopustite da prođu lako, dovedite ih u podrum!’“
„Vezivali su ljude za plafon i udarali ih metalnim cevima. Jedan im je rekao da je sramota kako 'Ne znaju da biju', pa je uzeo četvrtastu cev i njome udarcem u predelu temena glave oštećenom razbio lobanju, a potom mu kroz načinjeni otvor u lobanju ukucao upaljač!“
„Jedan je ručnom testerom komadao tela ubijenih, drugi je sakatio sekirom!“
„Pored više pojedinačnih slučajeva svirepih ubistava i užasnih silovanja pripadnici te grupe su prisilili jednog zarobljenika na seksualni odnos sa kćerkom.“
„Oni su prvi počeli još prošle godine. Oteli su autobus pun naših radnika. Silovali su trogodišnju devojčicu, a zatim je masakrirali.“
„Užas! Žive ljude su zamotavali u bodljikavu žicu i bacali niz brda!“
„Kad bi žrtvu uboli ispod levog pazuha, uzviknuli bi: 'Beži kući!' - upirući oružje. Žrtve bi tako trčeći gubile krv i padale mrtve. Srce tada jače pumpa...“
„Ljudi, da li shvatate da su se oni za ovo pripremali i sedam-osam godina ranije. Dužinom magistralnog puta PR-PE imaju rovove, duboke metar i po, a na dnu poslagane palete, da ne bi gazili po vodi. Imaju i zemunice dole, prekrivene sa po četiri unakrsnih redova balvana koje ni tenk ne može da probije. Dakle, na ovome se radilo godinama unazad.“
„Policajca V.V., koji je sa kolegom nosio hranu i vodu kolegama sa punktova, zaustavili su na putu, obučeni u naše uniforme, ne bi li ih prevarili i kidnapovali. Odveli su ih u šumu... Pronađeni su nakon petnaestak dana kako vise na drvetima, obešeni naopačke, potpuno odrani! Nisu imali nijedan delić kože na telu, pa čak ni na prstima ni na penisu!“

OPERACIONA SALA ŽUTE KUĆE
Auf jedem Wege, in jeder Form suche ich immer und ewig dasselbe: die Wahrheit.
Izašli smo iz zatvora. Sveže veče. Čudan vazduh. Čuo se bolan pev noćnih ptica. Ušli smo u kombi koji je bio parkiran pored gustog šipraća. Vozio me je, Ćelavi, nepoznatim putem... Mrak. Ništa se nije videlo osim po koje kuće i meseca što se skrio među oblake. Selo je spavalo. Bilo mi je loše. Muka. Malaksalost. Preznojavanje. Ćelavi je brižljivo vozio i ćutao sve vreme. Zaustavio je automobil, ugasio motor, otvorio prozor... Gledao je u Žutu kuću, sve dok iz nje nisu izašli neki ljudi. „Hajde, izlazi napolje“, sačekao me je pored vrata i uhvatio za ruku. Prišli smo ljudima. Šaptali su nešto, tapkajući se po ramenima, dok smo ulazili u kuću o kojoj sam već čuo u zatvoru toliko jezivih priča. Išli smo prema vratima kroz čije ivice su probijali oštri zraci svetlosti. Osećao se miris hlora, čudan miris, miris bolnice, miris lekova... Otvoriše se vrata i zaslepi nas jako svetlo iz operacione sale. Video sam lekare i čoveka na stolu kom su velikim i debelim špricevima izvlačili nešto iz tela. Bio sam mali i uplašen, nisam znao o čemu se radi. Verovatno su izvlačili koštanu srž, jer se i ona transplantira. Lice žrtve nisam video. Bilo mi je muka. Video sam samo da je žrtva bila položena kao da leži u položaju mačke, sa skupljenim kolenima i povijenom kičmom. Zato sumnjam na koštanu srž. To su radili stručnjaci. „Moramo sačekati da završe“, rekao je Ćelavi. Bolelo ga je dupe što sam se ja plakao. Mogao je da me pusti da je hteo. „Jako se bojim! Bojim se. Da li će me ubiti? Nemojte me ubiti! Nemojte!“ - molio sam u suzama. „Začepi!“ - ućutao sam kad mi je prislonio pištolj u slepoočnicu i tresao se od straha i hladnoće. Noge su mi podrhtavale. Zubi su zveckali o zube koliko je bilo hladno. Sedeli smo u jednom ćošku i čekali da završe. Lekari nisu bili u onim klasičnim bolničkim mantilima. Imali su samo gumene rukavice i povezane gumene kecelje oko struka, sve u bolničkoj svetlo zelenoj boji. Sećam se patosa na kom još uvek molim u suzama, okružen razbacanim špricevima i praznim plastičnim bocama, kao i gazama, natopljenim krvlju. Sto za operaciju je bio ogroman. Na drvenom čiviluku visila je prazna boca infuzije. Sećam se nekog ormarića u kom su stajale tepsije, skalperi, bočice injekcija, paketi špriceva, infuzije i šta li već... Zidovi su bili prilično stari, ali okrečeni. Bilo je staro, ali čisto. Rekao bih da je pribor bio sterilan. Pamtim sjaj oštrica!
To nije bila luksuzno opremljena operaciona sala, u njoj su se nalazile samo najneophodnije stvari, instrumenti i aparati. Žrtvu kojoj su najverovatnije vadili koštanu srž su iskasapili, prebacili na kolica i izneli je iz prostorije. Doveli su polumrtvog čoveka kog sam video u zatvorskoj ćeliji prolazeći hodnikom. Bio je sav žut, u ranama, kao leš, samo je buncao. Dali su mu anezteziju. Žurili su jako, stavili maske na lice, pripremili posude. Žrtvi su zakačili neki aparat, verovatno aparat za usisavanje krvi (sukcija). Počeo sam da se gubim i da ih vidim u magli. Ulaze još dvojica. Trojica... Video sam skalpere, žurbu i jurišanje! Ćelavi je izvadio kokain i šmrkao. Prebacili su preko nas neki najlon, čuo sam zveckanje leda dok sam povraćao u ćošku. Dugo sam čekao u drhtavici. Video sam Nosatog kako pakuje organ. Malaksao sam, probijao me je neki hladan znoj... Jetra i bubreg - par sati, dan najduže, mogu da izdrže, ako se planiraju za moguću transplantaciju. To je neki period kako bi organi održali sve funkcije. Pakovali su organ u kesu sa ledom, sećam se, tako može duže da izdrži. Da... Običan transport. On se obavlja u plastičnim kofama u kojima se nalazi led. Organ ne sme da je u direktnom kontaktu sa ledom, već mora da se stavi folija između, tj. materijal sa kojim organ nije u direktnom kontaktu sa ledom a opet apsorbuje temperaturu leda, tj. hladi se. Pošto je zaronjen u led (ali ne i bukvalno, zbog one folije o kojoj sam pričao) organ je takođe otporan i na potrese. To je veoma bitan uslov, da se izbegnu potresi, a samim tim i propadanje organa. E sad, ne znam kako na to utiču turbulencije u avionu, razređen vazdušni pritisak i ostali vremenski parametri na visinama. Tu vam stvarno ne mogu pomoći, ali od službi bezbednosti sam dobio informaciju da su organi leteli avionima, a kasnije sam te informacije potvrđivao slušajući druge svedoke. Čak sam dobio i neke naloge koji dokazuju međunarodni transport. Mislim da je optimalna temperatura na kojoj se organi čuvaju 4 stepena celzijusa. Nemam veze sa medicinom, osim sa dermatovenerologijom. O hirurgiji nemam blage veze, samo pričam čega se sećam. Prate me užasne slike. Imam teške traume. Gledao sam kako testerom seku leš. Kad su žrtvu umotali u čaršav, i tako sa čaršavom u debeli najlon, Brkati je otvorio vrata i žvižnuo. Dolaze nekoliko mladića i iznose raskomadan leš. Uplašio sam se da sam ja sledeći koji će biti položen na sto, ali sam ćutao plašeći se Ćelavog, držao je uperen pištolj prema meni.
Došle su neke žene i počele da čiste sto, da prskaju sa nekim hemikalijama. Jedan doktor je bio srednje visine, srednjih godina i debeo. Imao je izbačen stomak, rumen u obrazima, gustih crnih obrva i brkova, i strašnog pogleda. Drugi je bio viši, mršaviji, bledunjav u licu, sa ogromnim baburastim nosem. Pričali su sa Ćelavim. Tu su bila medicinska braća i sestre. Imam utisak da ih je u toj prokletoj kući bilo čak i pedesetoro, koji su radili na krađi ljudskih organa. Sećam se jednog crnca i jednog bradonje, mudžahedina. Ko zna iz kojih su sve dalekih zemalja stigli ti dobrovoljci. Trčali su, ulazili, izlazili, smenjivali jedni druge…... Analizirali su rezultate krvi…... Iako tada nisam znao šta je to, siguran sam da su pominjali sastojke krvi kao što su bilirubin, hemoglobin, transaminaze i sl. Nešto su se dogovarali. Brkati mi je prišao i prstom povukao ispod oka. Gledao mi je beonjače: „Verdhëz.“ „Imaš žuticu, pička ti materina! Živog ću te spaliti ako si me zarazio!“ - urlao je Ćelavi, upirući pištolj u mene.
„Nemojte! Nemojte molim vas. Nemojte da me ubijete.“ Udario me je pesnicom u glavu, razbio mi nos, čupao me za uši! Nosati ga je uhvatio za ruku i počeo da me brani: „Vodite ga u bolnicu. Neka ga izleče, pa ga vratite“, trudio sam se da razumem ono što su pričali. Živeli smo zajedno i učili jezike jedni od drugih. Pošto su mi funkcije organa bile oslabljene zbog akutnog hepatitisa i žutice, hteli su prvo da me zaleče, a tek onda da mi vade organe.Tada sam napustio tu prokletu kuću, sa gazom na nosu, noseći sa sobom strah od smrti. Straha sam se malo oslobodio tek nakon devet godina i onda počeo da pričam o tome. Ali i dalje boli, jako. Kažu: „Vreme leči sve.“ - Vreme ništa ne leči. Vreme razara. Ono je krvnik. U meni je sada ruševina, prašnjava i zatrpana.

VUČJI TRAG – GNJILA LJUDSKA CREVA

Ibrahim locirao grobnicu

„O istinitosti tih stravičnih događaja svedoče i vidljive grobnice pobijenih. Videle su se ne samo prvu godinu posle zakopavanja, nego i puno godina iza njega. Na grobnicama trava je bila bujnija nego na okolnom zemljištu, a u njivama koje su se obrađivale žito je na grobnicama bilo zelenije i bujnije. Bujnost rastinja i tamnozelena boja označavala je tačan položaj grobišta još dugi niz godina posle zločina. Mrtve su plitko pokapali, pa su vukovi raznosili njihove leševe. U kasnu jesen pao je prvi sneg. Bio sam tamo kod brata. Izašao sam da se malo prošetam.“ – PRIČA STARAC IBRAHIM, BOŽIJI POSLANIK – „Naišao sam na Vučji trag. Prateći ga došao sam do skupne grobnice u rivini iz koje je virio leš. Uz grobište ostalo je malo trulih creva. Leš je odvukao kroz klanac gore u gaj, proždirući ga. Od leša ostalo je samo malo gnjilih creva i kostiju. I ostali meštani nailazili su na isti prizor. Kraj otkopanih grobova nalazili bi gnjila creva žrtava. Vukovi i lisice bili se namečili. Otkopavali su plitko zakopana tela mučenika i jeli ih! Mučan je to bio doživljaj i teško se bilo sa tim necivilizacijskim postupkom prema žrtvama svih ovih godina nositi. Te grobnice nalaze se na poljani udaljenoj 1,6 kilometara od Žute kuće. Oni su u borbi za vašu teritoriju ubijali ne samo vas, nego i nas, sve od reda za koje su pretpostavljali da im se neće predati i nakloniti, ili naprosto radi primitivne pljačke, jer su ubistvima dolazili u posed materijalnih dobara žrtava. Mislim da su manje ubijali na kraju rata. To je očiti dokaz da su na kraju ubistva bila pomno planirana i verno izvršavana, što zločinima daje dodatnu težinu.“
„Ideju krijumčarenja organa su sproveli krajem rata. Ubistva su svakako pomno planirali i tako se bogatili. Jesu li mrtvi pali uzalud? Ako bi svet trebalo da ostane kakav jeste, onda jesu!“
Odlomak iz knjige " Dečak iz Žute Kuće"
 
Autor: Saša Milivojev