Rusija-Srbija: šta posle Sočija?

Mnogo je već napisano i rečeno o tome da su pregovori protekli uspešno, kako je rekao sam Putin, u atmosferi prijateljstva i poverenja.

Ne znamo da li je srbski predsednik uspeo da odahne, ali smatramo da se iz ruskog turističkog centra Sočija Tomislav Nikolić vratio sa svežim i obnovljenim idejama kako se odnosi Beograda i Moskve mogu izvesti na nivo strateškog partnerstva.

Pretpostavke za to postoje i političke i ekonomske: još jednom je izrečena privrženost Rusije rezoluciji 1244, što je dobro posle toga kako je predstavnik vladajuće nemačke stranke Andreas Šokenhof izdiktirao sedam uslova za evropsku integraciju, od kojih je glavni – sporazum o dobrosusedskim odnosima sa Kosovom i potpuno uklanjanje tragova države Srbije na severu pokrajine. Što se tiče ekonomije, saradnja Rusije i Srbije će moguće prestati da se asocira samo sa energetskom sferom. I tako, tema današnjeg okruglog stola je – Šta posle Sočija?

Naši gosti su profesor fakulteta političkih nauka, bivši ambasador Srbije u Parizu Predrag Simić i politikolog, glavni urednik časopisa Geopolitika Slobodan Erić.

Da započnemo od kredita od 300 miliona evra koji je Rusija obećala Srbiji za popunjavanje budžeta i koji je nesumnjivo važan. A, nisu li važnije dugoročne investicije?

Predrag Simić: U ovom trenutku, budžetska rupa Srbije je jako duboka. Negde, između jedne i po i dve milijarde evra. To je posledica i krize i dosadašnje vlasti. To je nešto što je akutno, što se mora rešavati u narednim mesecima. Na dugi rok, čini mi se da su ovo glavne rusko- srpske ekonomske saradnje i imislim da Srbija očekuje da će ruski kapital ući, jer tu postoje objektivno najbolji uslovi, i geografska blizina ima svoj efekat na određene ekonomske interese.

Prva stvar koju je predsednik Nikolić pomenuo u razgovoru sa predsednikom Putinom jeste gasovod Južni tok, koji je za važan, stavlja je na kartu važnih puteva energije iz Rusije prema Evropi. I upravo poziv predsedniku Putinu da dođe na otvaranje radova u Srbiji ove jeseni ili zime govori koliko je Beograd zainteresovan.

Dalje, ovde se u Beogradu dosta spekuliše i o tome da bi ruski kapital mogao da preuzme smederevsku železaru, koja u ovom trenutku predstavlja možda najveći teret za javne finansije Srbije, s obzirom da posle odlaska Amerikanaca, negde oko 4500 radnika je na teretu budžeta. Očekivanje da bi je neko iz Rusije ili Ukrajine mogao preuzeti postaje jasno time što je to železara koja jeste na najvećem rečnom putu. Ali, isto tako, u krugu u 500 kilometara nema ni izvore gvozdene rude ni koksa- to znači da bi samo neko ko bi mogao da obezbedi sirovinu mogao sa njom i rentabilno da upravlja. Takođe, očekuje se značajnije prisustvo ruskog finansijkog kapitala, jer pored Moskovkse banke, koja već deluje u Srbiji, Sberbanka je preuzela austrijsku Folksbanku i njenu mrežu u Srbiji. U ovom trenutku se takođe spekuliše u srbskim poslovnim krugovima da bi Sberbanka mogla da postane strateški partner i srpske Agrobanke, koja je bila predmet jednog velikog skandala. Stara Agrobanka je bila zamnjenjena novom i poznato je da ima jako mnogo filijala.

Takođe, očekuje se saradnja u oblasti namenske, vojne industrije. Nedavno je potpredsednik vlade, ministar Vučić postio Rusiju i posle toga je bilo dosta nagoveštaja da bi moglo doći do jedne intenzivnije saradnje i nastupa na trećim tržištima.

Lično verujem da će se Rusija pojaviti i u nekim važnim infrastrukturnim projektima u Srbiji, pre svega u oblasti železnice, naročito onog koridora koji ide prema jugu.

Slobodan Erić:  Naravno da je važan kredit od 300 miliona dolara koji je odobrila Rusija Srbiji, u pravu ste da su za Beograd još važnije investicije, ali, ja mislim da je za Srbiju najvažnije donošenje jednog autohtonog programa sveobuhvatnog privrednog i društvenog razvoja, koji će joj dugoročno omogućiti da se za popunjavanje budžeta ne obraća ni Briselu, ni Vašintonu, ni Moskvi. Srbija više ne sme da sprovodi ekonomsku politiku koja se definiše u političkim i finansijskim centrima van njenih granica, poput Međunarodnog monetarnog fonda i tome slično... Naša zemlja mora suštinski da napusti neoliberalni model ekonomije koji je sprovođen od 2000. godine i koji je imao pogubne efekte na ekonomiju.

Naravno, investicije su veoma korisne i mogu pomoći zapošljavanju, dati značajnu stavku budžetu zemlje, kao što to čini Naftna industrija Srbije sa Gasprom-njeftom kao većinskim partnerom. Ali, ponavljam, Srbija mora imati svoj program razvoja koji će biti zasnovan na podsticanju privrednih sektora u kojima Srbija ima komparativne prednosti, kao što su poljoprivreda, energetika, građevinarstvo... Nove vlasti su posle petog oktobra, kroz brzu i netransparentnu privatizaciju, praktično ugušile proizvodni sektor, a potom su, kada su posledice postale očigledne, davali subvencije stranim investitorima. Tako treba posmatrati i dolazak FIATA u Srbiju. Da bi došao FIAT, Srbija je morala da zatvori svoju automobilsku industriju. Zastavini automobili nisu bili savršeni, ali u njihovoj proizvodnji je učestvovao veliki broj srbskih kooperanata. Novi Fiatov model je lep, ali skoro svi delovi za njega stižu iz inostranstva, učešće srpske privrede na ovom projektu je minimalno, plus subvencije koje država daje Fiatu za zaposlene.

Pošto zapadne zemlje ekonomsku pomoć Srbiju uslovljavaju političkim ustupcima, mislim da Srbija, kada su u pitanju zapadne strane investicije, treba da se, u izvesnoj meri, recipročno ponaša.

Pomalo neočekivano, srbska javnost je obaveštena da su, prilikom posete ministra odbrane Aleksandra Vučića i ministra energetike Zorane Mihailović Berlinu, srbska Elektroprivreda i nemački energetski koncern RWE potpisali sporazum o saradnji, kojim se predvića da će nemačka kompanija dobiti veliki posao na izgradnji novih hidrocentrala u Srbiji i proširenju jedne termoelektrane. Tokom posete, Rupreht Polenc, predsednik odbora Bundestaga za spoljnu politiku je rekao da Srbija mora da pre ulaska u Evropsku uniju prizna Kosovo. Polenc je u osnovi samo ponovio ono što je pre toga izjavio predsednik evropskog parlamenta Martin Šulc. Mislim da ekonomska politika Srbije mora da prati spoljnu politiku i da politika stranih investicija suštinski mora da bude usklađena sa nacionalnim i državnim interesima.

Što se tiče Rusije, iskustvo investiranja ruskog kapitala u Srbiji je pozitivno, pomenuo sam naftnu industriju koja daje zaista značajan deo srbskom budžetu. Drugi sektor, osim energetskog -imajući u vidu izgradnju skladišta u Banatskom dvoru i predstojeću kolosalnu investiciju, izgradnju budućeg Južnog toka, mislim da bi ruski kapital u Srbiji trebalo da bude ulagan u poljoprivredu i da bude značajan podsticaj agrarnom izvozu srbskih proizvoda u Rusiju.

Postavićemo problematično pitanje. Jedan od glavnih momenata sastanka na koji su skrenuli pažnju srbski mediji je to što predsednik Nikolić poziva Vladimira Putina u decembru na početak radova na srbskoj deonici Južnot goka, a ruski predsednik ne odgovara jednoznačno – tačnije jednostavno klima glavom. Kako biste interpretirali ovaj gest?

Predrag Simić: Verujem da Vladimir Putin svakako mora da konsultuje i same graditelje. Sam Nikolićev poziv Putinu da dođe na otvaranje sam protumačio kao poziv da Rusija što pre počne da gradi Južni tok, jer tu je bilo nekih dilema, da li će se početi sa izgradnjom ove godine, da li će on uopšte biti rentabilan itd. Tako da u ovom trenutku, makar u Srbiji, ima određenih nedoumica, a koliko sam čuo i na Zapadu.

Slobodan Erić:  Odgovor na Vaše pitanje može da sadrži dve pretpostavke. Prva je da Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin nije mogao da da jednoznačan i precizan odgovor, jer u ovom trenutku nije moguće sa potpunom pouzdanošću potvrditi da će biti stvoreni uslovi koji su povod njegove posete, a to je da će u predviđenom roku biti obavljene sve tehničke pripreme za svečano otvaranje gradilišta Južnog toka. Južni tok je jedan od kolosalnih investicionih poduhvata u Evropi koji starom kontinentu donosi energetsku bezbednost. Pored toga što su Srbija, i druge balkanske kao i evropske zemlje veoma zainteresovane za izgradnju Južnog toka, treba reći da ima i onih koji su zaiteresovani za opstrukciju ove energetske investicije.

Druga pretpostavka polazi od toga da razloge za izvesnu suzdržanost Putina treba tražiti u jednoj posebnoj vrsti pažnje s kojom Rusija prati politiku nove vlade i njenu spoljno-političku orijentaciju.

Nema nikakve sumnje da je Predsednik Nikolić, za razliku od prethodnog predsednika Tadića, više okrenut Rusiji, kao i da se u Srbiji izborom nove vlade osetilo jedno olakšanje od pretodne politike koja je agresivno promovisala ulazak Srbije u Evropsku uniju, prema kojoj srbsko javno mnjenje oseća, najblaže rečeno, zasićenje i sumnju.

No, prihvatanje zaključaka pregovora koje je prethodna vlada uz posredovanje EU prihvatila sa Prištinom, kao i posete najviših zvaničnika nove srpske vlade Vašintonu i Berlinu i izjave date tim povodom, govore da u spoljno-političkoj orijentaciji Srbije nije napravljen suštinski diskontinuitet.

Na samom početku našeg okruglog stola podsetili smo na to da je Vladimir Putin govorio o perspektivama strateškog partnerstva. Za sada vidimo da odgovarajućeg dokumenta još uvek nema, mada upravo na sastanak u Sočiju su polagane velike nade...

Predrag Simić: To bi verovatno trebalo biti pitanje srbskih novinara ruskoj strani. Jer koliko ja poznajem i stav Tomislava Nikolića i Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije- znači vladajućih partija u Srbiji u ovom trenutku, one ne bi oklevale ni trenutka da potpišu ugovor o strateškom partnerstvu sa Rusijom. Lično, kao politikolog, kao bivši diplomata, imam određenu rezervu- ti ugovori su tek nešto više od javne demonstracije bliskih odnosa. Ali, ekonomija ide svojim tokom....

Slobodan Erić: Smatram da su Srbija i Rusija suštinski već strateški partneri a da pomenuti ugovor to treba samo da formalizuje. Naravno svaki ugovor koji potpisuju dve države je međunarodni i on obavezuje, što znači da bi saradnja Rusije i Srbije dobila jedan institucionalni i zakonski podsticaj za dalje unapređenje. Za Srbiju bi potpisivanje Ugovora o strateškom partnerstvu sa Rusijom imalo pozitivan uticaj u političkom, ekonomskom i bezbednosnom smislu. Pored ekonomske saradnje koja poslednjih godina beleže rast, treba pozdraviti inicijativu koja je potekla na sastanku ministra odbrane Aleksandra Vučića i potpredsednika ruske vlade Dimitrija Rogozina o saradnji vojnih industrija dve zemlje i proizvodnji sklapanju modernih borbenih sistema u Srbiji. U strateškom smislu za Srbiju je posebno važno da od Rusije kupi moderne protivazušne sisteme, jer je iskustvo pokazalo da je Srbija ranjiva iz vazduha. To bi, pored bezbednosnog, imalo efekat na jačanje državotvornih kapaciteta Srbije i jačanje njenih pregovaračkih pozicija. Srbsko ministarstvo odbrane je dužno da obezbedi novac za pomenute protivazdušne sisteme, a Rusija, imajući iskustvo iz bombardovanja iz 1999. godine ima moralnu obavezu da te sisteme isporuči Srbiji.

Posmatrajući kako su se poslednjih meseci intenzivirali odnosi između Moskve i Beograda, lako je pasti u euforiju koju, između ostalog, odlično koriste srbska izdanja, da tako kažemo, zabavnog sadržaja. Kako da se ne setimo stare naslovne strane u jednom listu sa Putinovim portretom u šajkači i naslovom „Pomozi, Baćuška!“. Verovatno ne treba očekivati od Moskve nešto natprirodno?

Predrag Simić: Apsolutno. To je tema o kojoj ja često govorim. Rusija danas nije Rusija Nikolaja Drugog, iako bi mnogi Srbi voleli da ona to bude. Od svih ruskih careva, čini mi se je upravo Nikolaj Drugi Romanov Srbima ostao najviše u srcu, jer je ratovao da bi zaštitio Srbiju i mnogo toga učinio, ali su posledice takođe za njega i njegovu zemlju bile jako velike. Mislim da je Rusija danas tržišna privreda, da je to zemlja koja se rukovodi pravilima tržišnog poslovanja koja vladaju svuda u svetu i da je to ono što mnogi rusofili u Srbiji ne shvataju. Mislim da to može dovesti do određenih problema u nekom trenutku, jer se gotovo očekuje da Rusija izda Srbiji blanko ček. Postoje, dakle jako velika očekivanja.

Morate shvatiti još jednu stvar- da je u Srbiji došlo do velikog hlađenja prema EU. Po prvi put, ispitivanja javnog mnenja pokazuju da je podrška javnosti ulasku u EU pala ispod 50%. To na neki način stvara i velika očekivanja prema Rusiji. Mislim da ima u delovima srpske političke klase, ali i u delu srpske političke javnosti nerealno visokih očekivanja u pogledu odnosa sa Rusijom. Ona se, doduše, ponekad i podgrevaju izjavama nekih ruskih zvaničnika. Rećiću vam jednu anegdotu- posle 5.oktobra, kada je čitava politika Srbije bila okrenuta ka Zapadu, kada je Rusija bila potisnuta u drugi plan, jedan nemački diplomata je rekao da Srbija i Srbi od marta do oktobra mogu o Rusiji da misle šta hoće, ali da od 1.oktobra svi Srbi postaju rusofili. Jer Srbija, kao ni druge balkanske zemlje, tokom zime ne može da funkcioniše bez Rusije. To nije stvar emocija, naklonosti ili nenaklonosti, to je prosto stvar jedne realnosti- da čitav Balkan, a to govorim kao profesor balkanske istorije, može da bude stabilan samo ako je Rusija deo te ravnoteže. Balkan je uvek bio na tako osetljivom mestu i to nije stvar od juče, to traje stotinama godina. Prema tome, mislim da samo sa povratkom Rusije na Balkan i njenim odgovarajućim uticajem može doći do ravnoteže u kojoj Balkan može biti stabilan. Kada do toga ne dođe, kao '90 i '91 godine, onda dolazi do tragedije kao što je bio rat u bivšoj Jugoslaviji.

Slobodan Erić: Naravno, Rusija ima prioritete. Na primer na Zapadu, saradnja sa EU, koja se ogleda pre svega kroz ekonomsku saradnju. Rusija značajan deosvih deviznih prihoda ostvaruje izvozom na tržište EU. Naravno da Rusija u jednom strateškom smislu, mora posebno da vodi računa oko odnosa sa Amerikom. Takođe, rekao bih da značajnu pažnju posvećuje evro- azijskim partnerima. Sve to u određenom smislu stoji, ali ja bih rekao da postoje partneri iz interesa u međunarodnim odnosima, a postoje i prijatelji. 

Ovom prilikom bih ponovio- da će budući razvoj događaja u svetu, iskušenja koja svet očekuju na planu ekonmskih problema, konflikata, Rusiju i Srbiju sve više upućivati jedna na drugu. U tim iskušenjima u narednom periodu, za koja bih voleo da nisam u pravu, će se videti ko vam je u međunarodnim odnosima partner iz interesa, a ko vam je prijatelj.