Publicista Radomir Smiljanić o sebi, stvaralaštvu i svom jubleju

Kada se osvrnete posle pola veka, i 75 godina života, ako ste nešto uradili, bili kreativni, uporni, onda sve to možete da posmatrate sa spokojnim osmehom. Pogotovo , što je tu negde i zalazak, kao neminovnost. Ono što sam do sada u svetu pisane reči uradio, nije sve.Privodim kraju trilogiju „ Pad nacizma” odnosno tri romana: „Pad komunizma”, „Lažni trijumf DOS-ove demokratije” i „Zaveštanje” koje je u završnoj fazi.Trilogija vremenski obuhvata našu sadašnjicu, stradanje srpskog naroda i njegovu herojsku borbu za opstanak.A, svetlost u tunelu već se nazire – kaže za „Pravdu ” Smiljanić govoreći o svom višedecenijskom stvaralaštvu.
    
Na proslavi, vaše kolege, književnici, prijatelji su jedinstveni u jednom- da ste išli stazom pravdoljublja i Bogoljublja?
    
–Mislite na srpski patriotizam?Ono čemu se danas rugaju mondijalisti, koji su , dopistite, iz mog ugla, pokondirene tikve!! Ljudi koji brišu sopstvene korene,ti izrodi, posebno me motivišu da se i pod stare dane latim spisateljskog pera.Zbog toga što im je reč moral- nepoznanica.Za mene kao pisca osnovna moralna kategorija je božja ljubav prema svom narodu.Ne mogu biti rodoljub, ako nisam pravdoljub.Srpski narod u svojoj osnovi voli pravdu, a ja sam deo tog naroda.Ima li šta prirodnije?
    
Vaša vodilja rodoljublje povela vas je u neke svetove, gde ste se ponekad borili sa veretnjčama?
    
– Vrlo rano kao dečak, osetio sam šta je tragedija i težina života, pa ako hoćete i nepravda.Moj otac,a bio je kompozitor, stradao je u Jasenovcu, u Drugom svetskom ratu. Upozao sam vrlo rano u NDH-aziji šta je to borba i strah za goli život.Bio svedok stradanja čitavih srpskih porodica.Od tada počinje moja bitka.I nikad se stvarajući nisam uplšio.
    
Kada je bilo teže, u vreme kada ste vi zakoračili u književnost, ili danas?
    
 –Danas je mnogo gore i strašnije vreme, nego, recimo, pre 50 godina.Teže jer, nemamo veliku državu južnih Slovena. Mislim da je šteta što ne postoji država Srba, Hvrvata i Slovenaca,U Jugoslaviji smo utopili svoje srpsko ime.A našu državu, razume se, uništili su Vatikan i zapadne sile.To je, ujedno i tema romana „Lažni trijumf DOS-ove demokratije”.Sada smo u svetu satanizovani!Uz to im bedno pomažu „ jahači srpske apokalipse”Sad je, naravno, mnogo teže mladim stvaraocima, jer moraju svakog dana da se bore, da opstanu.U ovom režimu nisu omiljeni, ako vole istinu i pravdu.Uvek će ih negde, iza nekog ćoška, sačekati zapadnjačke sluge, odevene u razna „ruha”.Ponekad ih je teško i prepoznati! Pasja vremena!!
    
Osnovali ste zajednicu pisaca „Zapis” koja je godinama objavljivala dela disidenata. Kao mlad čovek narsnuli na jednoumlje komunističkog režima, koji nikome nije praštao, ni sopstvenoj deci.
    
    
–Mi koji smo osnovali „Zapis” nismo tada razmišljali o ceni.Uz Ivana Ivanovića, Rastka Zakića, Lazića, Šejića, radilo se neumorno i bez straha.Svaka objavljena knjiga, za nas je bila još jedan dobijena bitka .I Vuka Draškovića smo kroz „Zapis” promovisali kao pisca, autora „ Sudije” , Noža” i da ne nabrajam. Nažalost, 1979. godine „ Zapis” je ukinut, vladali su veliki pritsici, udari na nas, pogotovo posle objavljivanja knjige Hadži Dragana Antića „ Gojko Đogo, za i protiv”.U to vreme bila je velika hajka na Đoga, posle njegove čuvene knjige „Vunena veremena”.On je tada direktno išao perom protiv Tita-„ crvenog faraona”.Nekoliko meseci smo u Udruženju književnika organizovali proteste, sve dok ga nisu pustili iz zatvora, a naš rad odmah su obustavili.
    
Koje delo vam je najdraže?
    
     –Delo sa kojom sam, u izvesnom smislu, stekao popularnost u Srbiji, posebno u Nemačkoj, pa i Evropi je trilogija o Hegelu, odnosno knjige „ Neko je oklevetao Hegela”, zatim „ U Andima Hegelovo telo” i „ Begstvo na Helgolan”.Romani u kojim sam se borio protiv jednoumlja, bolesnog, namreškanog, koji je kao mač preteći stajao iznad mnogih slobodoljubivih glava.Svaki sistem mora da ima izraženu slobodnu misao, a ne hapsiti!!! To sam pišući ovu trilogu poručio.I nisam se nikada pokajao, naprotiv, savaka dobijena bitka,uliva piscu još više snage i hrabrosti.
    
I danas se borite?
    
     – A ko ne bi.Ne mogu da sedim skrštenih ruku i skrušeno ćitim, kada recimo francuski filozof Anre Levi izjavi da je imeđu Rusije i Evrope, nepremostivi jaz.Kako može Levi da izbacije Rusiju iz Evrope, ko mu daje pravo, kada su se baš na toj evropskoj sceni igrali „ Beli labudovi” Čajkovskog, kada 10 izuzetnih evropskih pisaca sada stvaraju drame u Čehovljevom maniru?Kako može, kada se zna da je Majakovski tvorac evrospkog pesničkog futurizma.Podsećam na reči Albera Kamija na dodeli Nobelove nagrade za književnost. U besedi je rekao :„Ne bih danas stajao pred vama, da nije bilo Dostojevskog”!! Uvek ću istupati protiv nepravde!