Modernizacija atomskih krstarica: kada je štednja besmislena

Za modernizaciju krstarice Admiral Nahimov izdvojeno je 5 milijardi rubalja. Koje mogućnosti će dobiti obnovljeni brod i koliko su opravdani ovi troškovi u uslovima deficita ratnih brodova nove generacije.

Razgovori o modernizaciji Admirala Nahimova i drugih krstarica projekta 1144, izvedenih iz sastava snaga flote u stanju bojeve gotovosti 90-ih godina vode se odavno, mada zbog odsustva sredstava oni praktično nisu bili ispunjeni realnim sadržajem.

U drugoj polovini 2000-ih godina Oružane snage su počele da dobijaju novac i tada je već bilo govora o vraćanju stroj krstarica koje stoje „parkirane“. Naravno, odmah je bilo postavljeno pitanje zadataka koje će one ispunjavati u sastavu flote.

Praktično svi stručnjaci su se slagali u jednom: povratak brodova projekta 1144 u sastav flote svrsishodan je samo pod uslovom njihove duboke modernizacije, koja će omogućiti da se oni učine unverzalnim.

Mogućnosti za takvu modernizaciju ruska industrija do tog momenta je već dobila: bili su napravljeni univerzalni brodski kompleksi za paljbu, koji su značajno uvećali nomenklaturu naoružanja za opremanje broda u zavisnosti od konkretnog zadatka. Pojavili su se borbeni informaciono-upravljački sistemi nove generacije koji omogućavaju da se gradi sistem kolektivne odbrane jedinice: da se razmenjuju informacije u režimu realnog vremena i da se upravlja vatrom nekoliko brodova sa jednog komandnog mosta.

Ove novine koje se uvode na brodovima novih projekata koji se grade trenutno po narudžbini Ratne mornarice bile su šansa za krstarice.

Šta više, modernizacija uz postavljanje novih kompleksa za paljbu i radioelektronske opreme, krstarice projekta 1144 stiču principijelno novo svojstvo: njihove razmere omogućavaju da se brodovi opreme velikom količinom naoružanja i da se učine zaista univerzalnim platformama, spojem snažnog i raznovrsnog udarnog naoružanja, sistema PVO i protivpodmorničke odbrane.

Pitanje novca

Modernizacija uz korišćenje svih navedenih tehničkih novina po definiciji ne može da bude jeftina. Prema različitim ocenama ukupna vrednost radova ovakvih razmera može da dostigne do 40 i više milijardi rubalja ili oko 1,3 milijarde dolara po brodu. Za modernizaciju Admirala Nahimova izdvojeno je svega 5 milijardi rubalja. Šta se može uraditi za te pare?

O potpunoj obnovi naoružanja na brodu ne može biti govora – obim radova u spoju sa cenom novih agregata isključuje sličnu varijantu. Pet milijardi rubalja prema približnim ocenama treba da bude dovoljno za onovu bojeve sposobnosti broda u njegovom polaznom vidu i neophodno usavršavanje palubne radioelektronske opreme. Nije isključeno da će ova sredstva biti dovoljna za zamenu sredstava PVO bliskog dometa. Osnova vatrene moći teške krstarice – raketni kompleks Granit i protivavionsko-raketni sistem S-300F najverovatnije će ostati na svom mestu.

Nahimov će biti prvi brod projekta 1144 koji će proći modernizaciju. Za njim je najverovatnije uslediti Petar Veliki kojem će se navršiti uskoro 20 godina od dana uvođenja us troj, a sudbina prva dva broda projekta – krstarica Kirov i Amdiral Lazarev za sada nije konačno rešena. Po svemu sudeći, njihov remont se smatra preskupim za jeftinu modnernizaciju.

Jeftino i odmah ili skupo ali kasnije?

Jeftina modernizacija ima jedan plus. Admiral Nahimov, čiji opšti brodski sistemi praktično nisu izrabili resurs, može da bude vraćen u stroj prilično brzo, u roku od dve-tri godine. Ipak probleme u celini to neće rešiti. Admiral Nahimov kao i njegov mlađi brat Petar Veliki, ostaće brod uske specijalizaicije, namenjen pre svega za borbu sa protivničkom flotom. Skupa modernizacija može da učini krstaricu univerzalnom, ali trajaće mnogo više – pet godina, ako ne i više. Uporedo sa tim teško da u tom pitanju vredi žuriti. Uštedevši sada flota će dobiti brod, mada i vrlo moćan, ali u raskoraku sa savremenim potrebama i nedovoljno pogodan za rešavanje praktičnih zadataka koji stoje danas pred ratnom mornaricom Rusije.

U tom smislu modernizovane krstarice može da stigne sudbina američkih brodova tipa Ajova. Prošavši modernizaciju 80-ih godina, ovi brodovi su prilično brzo bili premešteni u rezervu – već u prvoj polovini 90-ih godina, mada je resurs sitema i mehanizama dopuštao eksploataciju sve do današnjeg dana u slučaju potrebe. Ograničena modenrizacija nije dala ovim brodovima Drugog svetskog rata one mogućnsoti koje su bile potrebne za uspešnu konkurenciju sa novim krstaricama i razaračima, opremljenim sistemima Idžis. Biće šteta ako ruske krstarice stigne ista sudbina.

Ilja Kramnik,