Vraćaj pare, momče!

Tim riečima obratio se proslavljeni vojvoda Stepa Stepanović poštaru koji mu je donio prvu penziju. I dodao: „Mangupi, hoće da upropaste državu!“...

Polazite napred! - poslednja je zapovest proslavljenog vojskovođe, vojvode Stepe Stepanovića. Ove dvije reči, gromkim glasom upućivane vojnicima koje je vodio u šest ratova, vojvoda je izgovorio tiho, jedva čujno, sat i po pre ponoći 27. aprila 1929. godine u Čačku, u kući broj pet u Sarajevskoj ulici, koju mu je u miraz donijela supruga Jelena, rođena u čestitoj porodici Veselina Milovanovića.

Vojvodine poslednje riječi doprle su te noći samo do njegovih najbližih: supruge, kćerki Milice i Danice i zeta, sanitetskog potpukovnika dr Krste Dragomirovića.

Posredstvom novina dan kasnije je čitav svet saznao za vojvodinu smrt. Tako je engleski Tajms obavestio svoje čitaoce „da je umro maršal Stepa Stepanović, nacionalni junak srbskog naroda, koga su svi obožavali zbog njegovih ogromnih zasluga u svetskom ratu, i u ranijim ratovima, u kojima je on posvećivao najveću pažnju običnom vojniku... Nije preterano ako se kaže da je vojnike volio kao svoju decu, da je neprekidno bdio nad njima i, sasvim prirodno, postao je njihov idol. Priča se da se često kretao među njima obučen u obično vojničko odelo da bi doznao njihove želje i potrebe...”

Istog dana je i Mančester Gardian pisao o smrti vojvode Stepe, ističući njegove velike bitke i pobede, ali i one sitne pojedinosti koje su i njega činile - običnim čovekom: „On je volio sam da šeta po staroj beogradskoj tvrđavi, odakle je mogao da gleda preko Save i Dunava ono što je nekada bila austrougarska teritorija. Za vreme bolesti, ogroman broj ljudi; uglavnom seljaka iz okolnih okruga, čekao je svaki dan pred kućom vest o njegovom zdravlju, a vest o smrti izazvala je žalost u celoj zemlji...”

Neće u Panteon

Francuski listovi donosili su reportaže o bitkama Druge armije, čiji je komandant bio Stepa Stepanović. Razume se da su svi listovi u Jugoslaviji donosili uzbudljive priloge iz života čuvenog vojskovođe.

Čitav grad je bio na sahrani. Jedan očevidac svedoči da je povorka bila duga oko tri kilometra- „Kad je čelo povorke bilo na groblju, začelje je tek polazilo od čačanske crkve, zadužbine Nemanjića...”

Odmah iza porodice, za kovčegom na lafetu, išao je kralj Aleksandar u pratnji patrijarha Dimitrija, žičkog vladike Jefrema, inače brata vojvode Petra Bojovića, ministara i generala. Četvrti besednik na sahrani, a bilo ih je četrnaest, posle patrijarha, ministra vojnog Stevana Hadžića i generala Nikole Colovića, bio je Ibrahim Mutevelić. On je govorio u ime grada Sarajeva, čiji je počasni građanin bio vojvoda Stepa.

Osam meseci ranije vojvoda je završio svoju večnu kuću na čačanskom groblju, ne odvajajući se ni posle smrti od svog naroda, svojih davno pomrlih sugrađana. Mesto je sam izabrao, a čuvenom čačanskom kamenorescu Berbelji dao nacrt grobnice i spomenika. Nesporazum je nastao onog časa kad je vojvoda primetio da je Berbelja, mimo plana i dogovora, dodao nekoliko mermemih stubova u obliku topovskih granata i uklesao bitke i pobede srpske vojske pod vojvodinom komandom. Vojvoda se žetoko ljutio, ali je sve bilo kasno.

Vojvoda je pripremio sve što je bilo potrebno za sahranu: uniformu, koju će mu obući, i ordenje koje će poneti. Od svoje penzije uštedeo je onoliko koliko je mislio da je potrebno za pogreb. Svojoj supruzi je dao dva zamotuljka s novcem - jedan za troškove sahrane, drugi za njen život. Nije mu ni na um padalo da ga sahrane o državnom trošku.

Tek što je grobnica bila gotova, vojvoda je u pratnji svojih zetova otišao da je vidi. Potpukovnik Dragomirović, njegov zet, bio je oduševljen. Rekao mu je:

Ovo nije za vas. Vi ste slavni i veliki čovek. Vi ćete biti u Panteonu, a ja sam bolestan i mogli biste ovu grobnicu da ustupite meni…

Vojvoda se uznemirio:

Kakav Panteon! Hoću ovdje da se sahranim. To je moje mjesto. Kome treba Panteon neka se u njemu sahranjuje. Ovde će ležati vojvoda Stepa Stepanović sa svojom babom...

Hoće da upropaste državu

Odmah poslije penzionisanja, dvadesetih godina ovog veka, vojvoda je živio u Čačku. Tu je dobio prvu penziju. Baš u to vrijeme započeo je svoju poštarsku službu jedan mladić koji je vojvodu obožavao. Bio je srećan što je vojvoda u njegovom rejonu, pa je pohitao da mu uruči penziju.

Evo srećnog poštara koji najomiljenijem vojvodi donosi prvu penziju! - rekao je mladić u jednom, dahu.

Ako, ako, momče - uzvratio je vojvoda Stepa uz osmijeh. - Red je da i ja vidim neku vajdicu od svoje države. A koliko su mi poslali?

Tri hiljade dinara, gospodine vojvodo! - raportirao je uzbuđeni poštar.

Mangupi! uzviknuo je vojvoda ljutito. - Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! neka bar prepolove, šta bih s tolikim parama?

Tako je, odistinski, vojvoda Stepa vratio penziju.

Nekako u to vreme rješenjem Ministarstva vojske i mornarice vojvodi Stepi je na uslugu dodeljen automobil. Istim rešenjem odlučeno je da se po automobil daje na raspolaganje komandantu graničnih trupa, komandantu konjičke divizije i komandantu kraljeve garde.

Vojvodi je određen i vozač, koji je, inače, služio kadrovski rok. Bio je to, danas već u poodmaklim godinama, Bogdan Bakalović, koji živi u Beogradu.

– Kad mi je to saopšteno, bio sam prosto ošamućen - seća se Bakalović. - Zar meni da pripadne takva čast da vozim slavnog vojvodu! Nisam tako nešto ni u snu mogao da zamislim. Kad sam se javio vojvodi na raport, rekao mi je.

Vojniče, slušaj dobro šta ti kažem: u ovaj automobil niko, osim nas dvojice, ne smije da sjedne

To je bilo sve što mi je rekao.

Volio sam da vozim nastavio je Bakalović svoje svedočenje - ali se vojvodi, na moju veliku žalost, nikuda nije išlo. Automobil je bio dotrajao, bez marke, a putevi - da ne pričam. Vozio sam ga nekoliko puta u Beograd i Kragujevac na sjednice Narodne odbrane, čiji je bio doživotni počasni predsjednik. Jednom, tako, na putu za Beograd, vozeći prašnjavim drumom preko Aranđelovca, automobil se pokvario. Vojvoda je cupkao okolo, zagledao u motor, vidio kako se mučim da pronađem kvar, pa je naposljetku rekao:

Odoh ja pješke, a ti, kad popraviš tu krntiju, stići ćeš me...

Počasni građanin Sarajeva

Povodom prve godišnjice oslobođenja Sarajeva, kad je vojvoda Stepa na čelu svojih trupa ušao u glavni grad Bosne i Hercegovine, odlučeno je da se proglasi počasnim građaninom. O tome ga je obavestio predsednik opštine, moleći ga da u Čačku primi odbornike Stevu Markovića i Fehima Kafadarevića kako bi mu uručili diplomu. Specijalnu diplomu, prvu te vrste, uradio je sarajevski umetnik Živko Švrakić, prikazujući na njoj Gradsku većnicu sa istočnim delom grada u kome je dominirala kasarna koja je nosila vojvodino ime; zatim Miljacku do Principovog mosta sa obalom koja je takođe nosila vojvodino ime.

Ispod slike je pisalo: „Svome počasnom građaninu, vojvodi herojske srpske vojske, osloboditelju Stepi Stepanoviću, na godišnjicu oslobođenja 6. novembra 1919. Blagodatno Sarajevo.“

Ovako je odbornik Stevo Marković, u to vreme direktor Ženske učiteljske škole u Sarajevu, opisao susret sa vojvodom:

„Uđosmo u malu sobu i poklonismo se Velikom vojvodi. Još s vrata vojvoda nas dočeka rečima: ’Dobro došle moje Sarajlije! Znam da je težak i dalek put, ali toliko mi je drago da vas vidim i zagrlim, a preko vas grlim moje drago Sarajevo i celu Bosnu ponosnu’.”

Beogradski vajar Marko Brežanin zamoljen je da za Narodnu odbranu uradi bistu slavnog vojvode, jer su već postojale biste vojvode Radomira Putnika i vojvode Živojina Mišića.

Kad je stigao u Čačak i pošao vojvodinoj kući, smislio je šta će da kaže;

Dolazim iz Beograda - započe Brežanin, verujući da će imati više uspeha ako pokaže da ga ne prepoznaje - da umolim vojvodu da mi pozira. Hoću da uradim njegovu bistu za Narodnu odbranu i druge ustanove.

Pa, poznajete li vi njega? - upitao je vojvoda.

Nemam tu čast - uzvratio je vajar.
E, žao mi je - odgovorio je vojvoda.
On nije ovde. Otišao je da nadgleda grobnicu. Sad se bavi dograđivanjem večne kuće. Ali znate šta, koliko ga poznajem, neće pristati na to. Bolje spakujte stvari, pa se vratite u Beograd. Pozdravite i Narodnu odbranu, i ustanove, i prijatelje, i kažite da je on sebi spremio večnu kuću, i to je njemu najbolji spomenik.

Tako se vajar vratio neobavljena posla.

Pojeo majorov ručak

U vrijeme kad je vojvoda Stepa bio pukovnik i komandant divizije u Kragujevcu naredio je da se posilni kod oficira smiju koristiti samo za ono što je predviđeno pravilima službe. Jednoga dana, međutim, oko podne, primetio je na ulici vojnika sa porcijama u ruci.

Kod koga si na službi? - pitao je vojvoda Stepa. – Kod majora Jovanovića, gospodine pukovniče! - odsečno je odgovorio vojnik.

Šta to nosiš? - pitao je dalje Stepa.

Ručak!

Ko ti je naredio da nosiš porcije?

Gospođa majorica.‛

Sjedi! - zapovedio je pukovnik Stepanović.

- Razumem, gospodine pukovniče! - uzvratio je vojnik i brzo seo na ivičnjak.

Jedi! - čuo je vojnik novu zapovest. Kad je vojnik pojeo ručak i pokazao prazne porcije, pukovnik je naredio:

E, sad idi kući, pa kaži gospođi majorici da te je sreo komandant divizije i da ti je naredio da pojedeš ručak!

Baterija na ćuviku

Vojvoda je bio neumoljiv kad god je bila reč o zapovesti komande. Naređenja starijih primao je bez pogovora. Pred odlučujuću ofanzivu na Solunskom frontu, vojvoda je, proučavajući kartu, govorio svom načelniku štaba:

Molim te, pitaj za onaj položaj ispod Kravice. Ima tu jedan ćivik - na njemu treba postaviti dva topa i odatle gađati neprijatelja u rebra...

Ubrzo potom javio se preko telefona komandant baterije:

Izvol’te, gospodine vojvodo!

Slušajte - poče Stepa blagim glasom, u toku noći postavite dva topa na onaj ćuvik, gde se nalazi kruška. Njima ćete neprijatelja u rebra da gađate...

Nemoguće! - ušeprtljao se komandant baterije.
Zašto? - pitao je vojvoda Stepa.
Brisani prostor! - objašnjavao je ovaj. - Neprijatelj je zasuo šrapnelskom vatrom ceo ćuvik. Ne bi nijedan od nas glavu izneo...
Slušajte - uzvrati vojvoda ljutito - po svaku cenu morate gore da izbacite dva topa!

Nemoguće! - uporan je i komandant baterije.
Nema nemoguće! Vi znate da je gore jedna kruška. Ako u pet ujutro ne budu dva topa na ćuviku, u osam sati visićete o onoj krušci pred komandantom divizije. Jeste li me razumeli?

Razgovor je bio završen.

U četiri sata javio se telefonom komandant baterije i raportirao:

Gospodine vojvodo, po vašem nalogu isturio sam celu bateriju na onaj ćuvik! Čekam naređenje za napad.

Vojvodi jedva primjetno pređe osmejak ispod brkova:

Znao sam da ste dobar kapetan, predložiću vas za majora!

Topovi koji su iznenada grunuli sa ovog ćuvika uneli su veliku pometnju među neprijateljske vojnike.

Životni put i sudbinu vojvode Stepe odredio je, čini se, običan seljački štap kakvim su se u selu Kumodražu, kraj Beograda, gde se Stepa rodio, služili čobani goneći stoku. Eto, takav jedan štap odlučivao je - da li će njime Stepa goniti stoku ili će ići na nauke. Njegovi roditelji, Ivan i Radojka, imali su četiri sina. Stepa je bio najmlađi. U to vreme (Stepa je rođen 1856) iz većih porodica samo se jedno dete slalo na školovanje. Stepa je htio u školu, ali je u školu htio i brat Marko. Kako od te želje nisu odustajali, otac odluči da nadvlače običan čobanski štap, pa ko pretegne...

Tako je Marko ostao na njivi u selu, a Stepa ušao u istoriju kao jedan od najvećih i najomiljenijih vojskovođa.

Legenda o njemu traje.

Antonije Đurić,