Cigani lete u Nebo

Kada se otac Elizbar još zvao Edik, grad Kimri u Tverskoj oblasti bio je poznat kao heroinska prestonica Centralne Rusije. Električni voz za Moskvu narod je zvao „zelena igla“, a niko normalan nije sedao u poslednji vagon – njime su putovali samo narkomani. Ovdašnja omladina brzo je ušla u tajne narkobiznisa, tako da u celom gradu više nije bilo lako pronaći tinejdžera bistrog pogleda.

Đakon Elizbar priča: „Iskreno govoreći, ja sam tada otišao u hram kao u zlataru. Mnogo sam želeo da nosim krstić oko vrata, a ne mogu tek tako da ga stavim, moram prvo da se krstim. I znate šta? Ja još uvek ne shvatam šta se tada meni desilo. Nije bilo ništa posebno, niti je sveštenik održao neki vatreni govor posle krštenja, uglavnom, dva dana kasnije ja iz nekog razloga ostavim alkohol, a još dva dana kasnije ostavim duvan, za ostalo da i ne pričam. Mesec dana kasnije već nisam propuštao nijedno bogosluženje.“

Otac Andrej, paroh ovdašnjeg hrama Preobraženja, najpre je sumnjao u Edikovu iskrenost. Kako to odjednom da ga sedamnaestogodišnji Cigančić posle svakog bogosluženja prati do kuće, postavlja gomilu pitanja o duhovnom životu i guta svaku reč? „A kako bi bilo da ti za početak pročitaš bar Jevanđelje i Dela apostolska?“, predloži mu budući duhovnik. „Oću, oče, obavezno ću da pročitam“, odgovori Edik. „Evo samo da naučim da čitam, i odma' ću da pročitam“.

Ispostavilo se da momak, kao i većina ovdašnjih Cigana, nije išao u školu. Odmah je Ivanov seo da čita Jevanđelje na crkvenoslovenskom. Zatim je iščitao i Apostol i Psaltir. Samo par meseci kasnije Edik je bolje razumeo jezik prvih ruskih hrišćana nego govore Putina i Medvedeva.

U mahali niko nije imao ni najmanje razumevanja za zagonetnu promenu u mladoj Edikovoj duši. A kad čuše da je on već postao prislužnik u oltaru, to je za njih bilo kao da je upisao školu za policajce. Događaje koji su usledili sam otac Elizbar polušaljivo naziva „progonom hrišćana“.

„‘Što nas bre sramotiš, je li?!’ – to su bile najdobrodušnije reči koje sam mogao da čujem“, seća se đakon.


Na molbu da ispriča nešto o ciganskoj religiji, Elizbar odgovara: „Oh, teško je to pitanje, mnogo teško. Romi uglavnom kažu da pripadaju onoj religiji kojom su okruženi. Ali realno je naša vera uvek ista, a ja ni sam ne znam kako bih je nazvao. Cigani su najsujeverniji narod na planeti. Oni veruju u sve i svašta, i ne veruju ni u šta. Oni su spremni da ispoštuju bilo koji obred, ali ne iz ljubavi, nego iz straha“.

Otkako je Edik počeo da provodi dosta vremena u hramu, u mahali je svaka porodična nedaća pripisivana njemu. Ako se neko razboli ili umre, ili zaglavi u zatvoru, ili slupa auto, ili izgubi na kartama – za sve je sada postojalo samo jedno objašnjenje: „To si ti uvračao“. Poslednja kap u prepunoj čaši za Edikove sunarodnike bio je trenutak kada je on po blagoslovu oca Andreja ustao protiv glavnog gradskog biznisa – trgovine narkoticima.

Time je Edik doveo porodicu do prosjačkog štapa. Očuh je morao da se zaposli na građevini, majka da gaji svinje, a cela porodica je umesto trgovine heroinom počela da se bavi skupljanjem starog gvožđa. Zbog svega toga stariji sin nije bio baš mnogo omiljen u porodici. Dotle je došlo da je Edik počeo da dolazi kući samo na prenoćište.

Posle zatvaranja hrama je odlazio u susedni park i tamo se satima molio na kolenima. Tada mu je otac Andrej u svojoj kući odvojio jednu sobu za molitvu. Sveštenik je upravo u to vreme organizovao po školama prikazivanje dokumentarnog filma o šteti koju nanose narkotici i Edik se rado uključio u tu akciju. A na Uskrs je čak učestvovao u litiji kroz cigansko naselje.

„Kad su naši videli da se prema mahali kreće gomila sa barjacima, milicijom i vatrogasnim kolima, pomislili su da idemo da ih bijemo“, osmehuje se otac Elizbar. „Najveće ‘face’ su odmah posedale u automobile i otperjale, ostali su se posakrivali po kućama, a žene i decu isterali na ulicu da im budu ‘zaklon’. A kad su shvatili da ‘dolazimo u miru’, obradovali su se kao deca, izmileli na ulicu i čak aplaudirali dok je otac Andrej vikao: ‘Hristos vaskrse!’“

„Najpre su mi drugarice govorile: „Jeste on dobar momak, ali on je Ciganin!“, priča Ljudmila, supruga oca Elizbara, dok vadi iz kreveca ćerku Aleksandru. „A onda su govorile: „Jeste on dobar momak, ali je sveštenik!“

Edik i Ljudmila su se venčali pola godine posle prvog sastanka. Iz cele mahale na venčanje su im došle samo Edikova rođena sestra i rođaka. Ali ubrzo je rodbina prestala da se ljuti, naročito kad se ispostavilo da je Elizbarova izabranica crnomanjasta, kao da je njihove krvi, mada je Ruskinja. Doduše, roditelji za sada ne dolaze kod sina u goste, ali kada on i Ljudmila odlaze kod njih, veoma srdačno ih dočekuju i trude se da ih što bolje ugoste.

„Samo ne vole kad se pojavim u mantiji“, priča đakon. „Oni se toga strašno boje. Za Cigane je sveštenik čovek koji ima posla sa mrtvacima. A naši ljudi se mnogo boje mrtvih i smatraju da ne valja dodirivati pokojnika. A ja im kažem: ‘Navikavajte se na vreme. Šta mislite, da niko više od Cigana neće biti sveštenik, da sam ja poslednji? Samo polako! Još ćemo mi i naš hram da sagradimo.’ Nedavno mi je majka primila krštenje. Tajno, kao i ja nekada.“

„U celoj ovoj priči nema ničeg čudnog“, smatra otac Andrej. „Ja sam u detinjstvu živeo pored Cigana i dobro ih poznajem. Taj narod ima mnogo poroka, ali i velike vrline: otvorenost, iskrenost, prostodušnost. Oni su prostodušni i u zlu, i u dobru, samo zavisi na koju stranu će se ta osobina usmeriti. U Jevanđelju piše: ‘Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko’. Cigani su baš ta jevanđeljska deca. Zasada su prilično zapuštena deca, ali ne bi me začudilo ako oni kroz pedeset godina svima nama budu primer pobožnosti. Istorija hrišćanstva poznaje mnoge takve slučajeve.“