Željko Filipović: OBARENI SRBI

 Svaka ptica kukavica je rođena i odrasla u zabludi. Ni jedna kukavica nikada nije videla svoju pravu majku, onu pticu koja je snela jaje iz koga je mladunče izvedeno, i za „majku“ smatra – pomajku, maćehu, onu pticu koja je svojim telom grejala jaje iz koga je mladunče izvedeno.

29.07.2012. FB Srbska Ćirilica

Kukavica se razmnožava tuđim radom i tuđom žrtvom, dakle – podvalom. Svoje jaje snese u tuđe gnezdo, i to jaje svojom bojom uvek liči na zatečena jaja majke-surogata, tako da ptica – domaćin gnezda ne primeti razliku među njima

Mladunče kukavice se obično izvede ranije nego mladunci ptice domaćina, pa i pre počne sa uzimanjem hrane, pa kad se mladunci ptice domaćina izvedu, mladunče uljeza kukavice je već toliko poraslo da preostala neizvedena jaja ptice domaćina, kao i izvedene mladunce, pokretima nogu, leđa i krila izbaci iz gnezda, što za njih znači obaveznu i sigurnu smrt.

Ptica domaćin ne primećuje nestanak svojih jaja i svojih izvedenih mladunaca, i svu donetu hranu daje samo mladunčetu uljeza kukavice. Hrani ubicu svoje dece! Podiže tuđi podmladak, dok je svoj izgubila, pa preostalo tuđe mladunče svojom veličinom nadmaši čak i svoju maćehu.

U gnezdu koje je pravljeno da u njemu odrastu 3 – 4 mladunčeta ostaje samo mladunče uljeza, koje je toliko veliko da sâmo potpuno ispunjava gnezdo.

To mladunče nikada nije videlo svoju pravu majku, onu koja je snela jaje iz koga je ono izvedeno, i za svoju „majku“ smatra svoju – maćehu. Ono je rođeno i odraslo u zabludi!

Slično je i sa Srbima koji su rođeni u poslednjih 60 godina posle Novosadskog „dogovora“ iz 1954. godine. Oni su rođeni i odrasli u okruženju isključivosti hrvatske latinice i latinske abecede, uz bajku o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“, pa su odrasli na zabludi o tome šta je „naše pismo“, pa se danas tuku za tuđe u uverenju da brane svoje! Oni su uglavnom viđali tuđa pisma, i izuzetno retko svoje, ćirilično. Kad su se rodili, svi prehrambeni, higijenski i odevni predmeti koji su zbog njih unošeni u kuću na sebi su obavezno imali samo latinična slova. Svi predmeti koje su dobijali kao rođendanske poklone – igračke, slikovnice, bojanke, fotoaparati, računari, mobilni telefoni, bicikli… na sebi su imali samo latinična slova. Crtani filmovi i dečije emisije koje su gledali na televiziji nudili su im samo latinična slova. Kad su pošli u školu, u Srbiji nije postojala sveska koja bi na koricama, etiketi ili vinjeti imala ćirilična slova. Odmah po dolasku na vlast, Broz je iz Morzeove telegrafije i radio-telegrafije izbacio srpsku ćirilicu sa 30 znakova za 30 glasova srbskog jezika, i zamenio ju je latinskom abecedom sa samo 26 slova. Od tada u Jugoslaviji više nije bilo moguće slati ispravne poruke na telegrafu i u radio-telegrafiji („Srecan rođendan“, „Cestitam Bozic“). Teleprinteri u vojsci, na Pošti i po preduzećima imali su tastature sa isključivo latiničnim slovima. U prodavnicama na etiketama industrijskih proizvoda nalazili su samo latinicu. Kad je proradila Televizija Beograd, od 1958 – 1978. g. koristila je isključivo latinična slova, iako su svi drugi republički TV centri slobodno koristili svoje jezike i pisma. Do 1961. godine čak 4 republike su na vozilima imale registarske tablice na ćirilici: S = Slovenija, H = Hrvatska, BH = Bosna i Hercegovina, CG = Crna Gora, S = Srbija, M = Makedonija. A od 1961. godine registarske tablice označavaju gradove i – sve su na latinici. Komunistička vlast je – bez pisanih tragova, od uha do uha poput „partizanskih telefona“ u ličnim susretima predsednikâ republičkih, sreskih, gradskih i opštinskih komiteta Partije – prenosila naređenje o povlačenju iz upotrebe ćiriličnih pisaćih mašina, njihovom sklanjanju u podrume, magacine, skladišta i budžake za pribor čistačicâ, i o zabrani njihove dalje proizvodnje i uvoza. Računari su se u Srbiji pojavili i dugo koristili bez ćirilice, iako drugi narodi u Evropi i svetu, pa i u Jugoslaviji nisu imali nikakvih problema da na računarima koriste svoje jezike i pisma. Mobilni telefoni tek ovih dana konačno imaju modele koji su već fabrički podešeni da mogu da imaju ispise i da šalju SMS poruke na srbskoj ćirilici, iako su svi drugi evropski narodi, pa i manji od srbskog – Grci, Bugari, Hrvati, Mađari, Rumuni, Nemci, Francuzi, Holanđani, Šveđani, Norvežani, Poljaci, Rusi, Jermeni, Gruzini, kao i Jevreji, Arapi, narodi jugoistočne Azije itd. vrlo brzo stekli mogućnost da koriste svoja pisma.

Iskorenjivanje svih svetskih pisama osim jevrejskog, grčkog i latinskog pokrenuo je Vatikan, zbog svog stava da su samo ta tri jezika „dostojna „Biblije“ i hrišćanske vere“, a da su sva ostala pisma – đavolska dela. Vatikan je u svakom narodu kome je doneo hrišćansku veru zatekao neko pismo, ali ih je počistio, i sa hrišćanskom verom „u paketu“ im nametnuo latinsko pismo. Tako je u Zapadnoj Evropi iskorenjeno etrursko pismo, britanski ogam, britanske rune, skandinavske rune, germanske rune, mađarske rune, glagoljica, ćirilica; iločko pismo na Iločkim ostrvima (Filipini), pismo sa Uskršnjih ostrva, razna slikovna pisma brojnih naroda Južne Amerike, itd. Taj stav su u Jugoslaviji prihvatili Karađorđevići („Jugoslavija važnija od Srbije“), nastavili sa njime komunisti („Raskrstili sa velikosrbskom buržoazijom i srbskim hegemonizmom“), a dovršavaju ga i postjugoslovenske  vlasti u današnjoj Srbiji („Kako ćemo u Evropu sa ćirilicom“). Marija Terezija je u Austrijskom carstvu primenjivala brutalnu silu nad pravoslavnim srbskim narodom da bi ga odučila od ćirilice i prinudila ga da pređe na latinicu, ne bi li ga odvojila od pravoslavne Rusije. Srbima je bilo zabranjeno da svoje mrtve sahranjuju danju, što praktično znači da im je bilo zabranjeno da pravoslavce sahranjuju na katoličkim grobljima, jer ko bi sahrane obavljao – noću? Srbima je preostalo da svoje pokojne krišom sahranjuju po šumama, utrinama, kraj puteva, u svojim dvorištima. Srbima je bilo zabranjeno da svojoj deci daju prezimena na „ić“, pa odatle sadašnja prezimena prečanskih Srba: Bugarski, Boškov, Markov, Petrov, Kurjakov, Peričin, Pomorišac, Popov, Suvajac, Rudinski, Kaćanski, Bečejac, Mošorinac. Srbima je bilo zabranjeno da svoju decu krste u pravoslavnoj veri u pravoslavnim crkvama, što znači da im je ostavljeno da „odaberu“ samo katoličku veru. Srbima je bilo zabranjeno da svoje crkve grade u pravoslavnom stilu, i dopušten im je samo „barokni“ (jezuitski!) stil, a ako se to ne bi poštovalo, takve crkve bi bile rušene, pa zbog toga sve pravoslavne crkve u Austro-Ugarskoj liče na katoličke. Srbima je bilo dopušteno da svoje pravoslavne knjige štampaju samo u određenim štamparijama (pounijaćenih mehitarista!), pod cenzorskim nadzorom čoveka sa Dvora, uz obrazloženje da se Srbi time „štite od preskupih štamparskih usluga“, pa se događalo da „zaštićeni Srbi“ odbiju da preuzmu takve „jeftinije štampane knjige“, jer su videli da su u njih ubacivane katoličke verske odredbe. Kada bi pravoslavni Srbin uzimao novčani zajam, diskretno bi mu saopštavano da pare ne mora da vrati ako sa porodicom – pređe u katoličku veru!   Tako je Vatikan postupao tamo gde je kao državna vera bio na vlasti. U Kraljevini Jugoslaviji je iskorenjivanje ćirilice prepustio Karađorđevićima („Konkordat“), pa čak i komunistima, koji su ćirilicu smatrali za  „tekovinu srbskog hegemonizma“ i – suprotno hiljadugodišnjoj tradiciji i praksi srbskog naroda – već tridesetih godina prošloga veka napravili „oštar rez u napuštanju dekadentne ćirilice“ i svoja izdanja su štampali „progresivnom nadrealističkom hrvatskom latinicom“.

Prvi broj komunističkog časopisa „Nadrealizam“ od juna 1931. godine. Pogledajte imena u kurzivu: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Dušan Matić, Koča Popović, Marko Ristić… Setite se njihovog ideološkog usmerenja i stranačke pripadnosti. Sve budući književnici – državni mezimci, ministri, ambasadori… Kome su se oni obraćali? Narodu koji ima svoj jezik i svoje pismo. A na kom pismu su mu se obraćali?

Sledili su tadašnje vlastodršce Karađorđeviće. Isto tako će lukavo slediti i kasnije naslednike Karađorđevića – Broza i ostale. Salonski komunisti, malograđani pozeri koji su  kasnije umeli debelo da naplate ovo poziranje sa pismom. „Nisu važni principi. Ko god bude na vlasti, mi smo uz njega, samo nek je protiv Srba!“

U komunističkoj Jugoslaviji Vatikan je dobio izuzetnu priliku da preko „ateista svoje vere“ – bivših austro-ugarskih podanika koji su od tada u toj zemlji vodili glavnu reč – Broza, Kardelja i Bakarića, zada konačan udarac srbskoj ćirilici. Evo dokumenta koji pokazuje da su komunisti od samog početka svoje vladavine smišljeno, planirano, organizovano i kontrolisano krenuli u iskorenjivanje ćirilice iz života i pamćenja srbskog naroda i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom. O tome se uzgred govori i u jednoj američkoj magistarskoj tezi pisanoj na osnovu analitičkih izveštaja CIE o raskidu Tita sa Staljinom (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito – Stalin Split 1948-1950. (https://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitst … /1/etd.pdf) – str. 148):

„U to vreme Džordž Alen me je jednog dana zamolio da prevodim ministru kulture. Rekao je: „Zašto, ako već želite da raskinete s Rusijom, ne naznačite da će školovanje biti i na ćirilici i na latinici, i postepeno isključujete ćirilicu da pokažete da ste načinili taj raskid“? On je na to rekao: “U izvesnom smislu, mi to i činimo. Osiguravamo da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same od sebe.“ To je ukazalo na njegov dugoročan pristup ovom problemu“.

Današnji Srbi – rođeni i odrasli u nameštenom i dirigovanom okruženju isključivosti hrvatske latinice uz smišljenu podvalu o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ – poput mladunčeta kukavice, nikada nisu videli svoju pravu majku (čitaj „ćirilično pismo“), nego samo svoju maćehu (hrvatsku latinicu), pa su odrasli na netrpeljivosti prema „dekadentnoj ćirilici“ koju doživljavaju kao „relikt prošlosti“, kao „folklorno obeležje“, kao „opanke šiljkane, kao bridž-pantalone, kao jeleče, kao lampu na gas, kao šporet na drva, kolibu, zapregu, kao ručni alat za obradu zemlje“. Vatikan i komunisti su završili „svoj deo posla“ u ranijim fazama, pa sada mogu da odahnu i vrate ruke u džepove, jer sada su najveći protivnici ćirilice postali – obareni Srbi! Mladunčad kukavice odrasla u tuđem gnezdu, o tuđoj hrani, muci i žrtvi. Zaprega koja je dobrovoljno sama sebe upregla u vatikanska i komunistička kola i sama sprovodi iskorenjivanje ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom. Takvi obareni Srbi su za svoje sunarodnike koji znaju šta je pismo njihovog naroda izmislili podrugljivi izraz „ćiriličari“ i „cirilizatori“!  Možete li da zamislite da među Francuzima, Italijanima i drugim narodima koji ne znaju za „ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja“ i koriste samo latinično pismo, postoje pojedinci koji bi svoje sunarodnike nazivali podrugljivim imenom „latiničari“? Zaista, „niko nema što Srbin imade“! Pojedince koji mrze sopstveni narod. Autošoviniste – samopljuvače! Hranitelje ubica svoje dece!