Udžbenik haške mitologije – Srebrenica za srpske osnovce

 Sve je počelo kada je ćerka jednog od potpisnika ovog teksta, Zorana Čvorovića, došla kući i donela udžbenik za osmi razred osnovne škole, koji je, usput, stigla i da prelista, začudivši se jednom segmentu istog. Naime, u udžbeniku, čiji su autori Đorđe Đurić i Momčilo Pavlović, a izdavač Zavod za udžbenike 2O11. godine, na stranama 184-186, piše, između ostalog, sledeće (autor poglavlja je pod nazivom „Građanski rat“ je dr Momčilo Pavlović): “Formalni raspad SFRJ počeo je 25.juna 1991. godine kada je slovenački parlament na osnovu rezultata referenduma proglasio nezavisnost ove republike/…/

U sukobima je stradao veliki broj civila, uništavana imovina i vršena nasilna iseljavanja stanovništva (etničko čišćenje). Učinjen je veliki broj zločina na svim zaraćenim stranama. Ukupan broj nastradalih u BiH procenjuje se na oko 100.000, a u Hrvatskoj oko 20.000. Čitava sela su spaljena i civili masakrirani. U sukobima u Podrinju postradalo je oko 3.500 vojnika i civila Srba, najviše u Bratuncu i okolini. Masakr u Srebrenici (podvukao autor udžbenika, nap. Z.Č, V.D. ), je ratni zločin i zločin protiv čovečnosti koji je počinila vojska Republike Srpske uz pomoć paravojnih formacija, nad vojnicima i civilima Bošnjacima. Sporni su podaci o ukupnom broju žrtava. Prema jednima, ubijeno je oko 8.000 ljudi, a prema drugima ti brojevi se ocenjuju kao preterivanje. Glavnokomandujući Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, koji je vodio operaciju zauzimanja Srebrenice, i drugi srbski oficiri su u međuvremenu optuženi za ratne zločine, uključujući genocid pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Međunarodni sud pravde u Hagu je 26. februara 2007. u presudi po tužbi BiH protiv SRJ ovaj zločin okvalifikovao kao genocid, ali Srbiju nije povezao sa ovim događajem. Nekoliko oficira i vojnika vojske Republike Srpske je osuđeno za ovaj zločin u Hagu.“

Kada nešto ulazi u udžbenik, to mora biti napisano sa svom skrupuloznošću za koju je istoričar sposoban. Jer, ono što piše u udžbeniku, za učenika, pogotovu petnaestogodišnjaka, jeste ETALONSKA ISTINA. A u julu 1995., kako rezimira Stefan Karganović u svom pogovoru za zbornik „Srebrenica: falisfikovanje istorije“, objavljenom uz „Pečat“ po Vidovdanu 2012, desilo se ovo:“Deseti diverzantski odred, jedinica etnički mešanog sastava u kojoj su se nalazili Srbi, Hrvati, Muslimani i Slovenci, i za koju se ne zna od koga je primala naređenja i ko je za izvršene zadatke ( po svedočenju „krunskog svedoka“, Dražena Erdemovića ) njene pripadnike plaćao zlatom, odgovoran je za pogubljenje sedam do osam stotina, a ne hiljada, zarobljenih vojnika 28. divizije Armije BiH posle pada Srebrenice 11. jula 1995. U istom periodu nekoliko hiljada Muslimana jeste poginulo , ali to je bilo u oružanom proboju iz „demilitarizovane“ zone Srebrenica, a ne kao posledica pogubljenja. Teren za taj smrtonosni proboj još krajem 1993. počeo ja da priprema Alija Izetbegović kada je doneo načelnu odluku da Srebrenicu i njene stanovnike žrtvuje zarad maksimalne političke koristi u ratnom sukobu, kao što iz norveškog dokumentarnog filma „Srebrenica:izdani grad“ jasno proizilazi. Za ratni zločin koji jeste bio počinjen ne postoje nikakvi dokazi da je bio izvršen s genocidnom namerom, što je nužan uslov da bi se moglo utvrditi postojanje genocida. Prema kontekstu događaja, zločin – mnogo manjeg obima nego što se u propagandnoj verziji tvrdi – mogao je biti izvršen samo po nečijoj narudžbini, i od strane plaćenih ubica za novac, čak ne ni iz osvete za zverstva koje su prethodno počinile snage pod komandom Nasera Orića. Plaćene, profesionalne ubice rade po nalogu a ne iz sentimentalnosti prema ranije pobijenoj nejači. Te oružane snage iz „demilitarizovane“ srebreničke enklave, da se potsetimo, između 1992. i 1995. razorile su oko pedeset srbskih sela u blizini Srebrenice, pobile su oko 1000 mirnih žitelja, a oko 8OOO su proterale se njihovih ognjišta. Sve „istorije“ Srebrenice koje bitno odudaraju od ove – prekrojene su i krivotvorene“.

Šta je smisao gorenavedenog udžbeničkog teksta?Da li je to izvršavanje naloga OEBS-ovog gaulajtera u Beogradu, Vensana Dežera, koji je našim đacima govorio o potrebi suočavanja sa srbskim ratnim zločinima, misleći, pre svega, na Srebrenicu, o čemu je 6. juna 2O12. vest objavila Beta?

Smisao srebreničkog mira, danas i ovde

Da je srebrenički mit o genocidu nad Bošnjacima dalekosežna krivotvorina magova globalizma, pokazuje i upotreba tog mita na međunarodnom nivou i na prostorima bivše Jugoslavije.Primera je mnogo, ali izdvajamo dva. Jedan je francuski, a drugi bosanski. Književnica Silvija Maton,rodom iz zemlje Monteskjea i Voltera, priči o Srebrenici posvetila je čak dve knjige – roman „Okeanija i varvari“ i monografiju „Srebrenica – najavljeni genocid“ ( roman objavljen 2OO3, monografija dve godine kasnije. ) Da bi došla do „genocidnih“ Srba iz 1995, ona je, u svojoj „istorijskoj studiji“, krenula od Kosovskog boja, u kome su Srbi bili „marginalna snaga“ ( tu je, po njoj, bilo više vojnika Vlaha, Arbanasa, Mađara, Hrvata, pa čak i franačkih vitezova). Po njoj,Srbi su,iako marginalci u boju 1389, ipak šest vekova čekali da se osvete muslimanima zbog Kosova, i to je postalo moguće kad se pojavio novi mesija, Slobodan Milošević, „vaskrsli Lazar“, koga je propagirala i SPC. U Bosni, „vaskrsli Lazar“ je Ratko Mladić, „koji će osvetiti srbski narod neprijateljskom krvlju/…/ U masovnom pokolju razoružanih ljudi u Srebrenici Mladić zna da nikakav politički pritisak neće moći da omete nasladu njegove istorijske osvete“.Silvija Maton je velika obožavateljka Nasera Orića, koga smatra istinskim herojem rata protiv krvoločnih Srba, a „međunarodnu zajednicu“, pa i svoju Francusku, optužuje što na vreme nisu zaustavljeni genocidni Lazarevi potomci. Silvija Maton opisuje srbske dželate u logoru Omarska koji muslimanskim zatočenicima umesto vode daju čaše sa tečnim helucinogenim drogama, a zatim,kad u barakama nastane ludilo, bacaju dimne bombe i pucaju da ih smire. Srbi, povodom proslave pravoslavnog Petrovdana, svoje logoraše žive spaljuju, piše Silvija Maton…A svega toga ne bi bilo da nije „kosovskog mita“, tako islamofobičnog.

Drugi pravac korišćenja haškog „narativa“ o srebreničkom genocidu dat je u ogledu Esada Bajtala“Gorski vijenac kroz prizmu postgenocidnog iskustva Srebrenice“, i objavljen je u tuzlanskom časopisu „Razlika“ broj 11 za 2OO7. godinu. U njemu Bajtal dokazuje da je „Gorski vijenac“ maltene „čitanka genocida“ jer veliča istrebljenje poturica kojih je, u Crnoj Gori,u vreme vladike Danila, bilo svega o,86%, pa nikom nisu predstavljali smetnju.Da nije bilo Njegoša, po Bajtalu, ne bi bilo ni Mladića.Zaključak je jasan:iz vidokruga čitanja, pogotovu onog školskog, lektirskog, treba ukloniti „Gorski vijenac“.

Ako se tome doda i činjenica da je srbijanska vlast žutokrakih EUtopista želela da nam, i kroz udžbenike, nametne zvaničnu verziju Imperije o dođajima u Srebrenici, onda nam ne ostaje ništa drugo do da se, pored ozbiljne analize događaja leta 1995, okrenemo i istoriji srebreničkog kraja, i da se upitamo: da li se taj događaj, koji se zbio relativno nedavno, može razumeti bez dodatne istorijske kontekstualizacije? Ili moramo da se ponašamo kao oni mankurti iz pesme „Kolenović“ Rajka Petrova Noga:“Juče je za juče, a danas za danas/ Spasioci uče šta je bolje za nas/ Koji brzo uče – prvi se poturče“? Da ne bismo postali mankurti, zaronimo u istoriju.

Putopis Matije Mažuranića

Kako su živeli Srbi u Bosni u tursko doba, najbolje je opisao Matija Mažuranić, brat pesnika „Smrti Smail age Čengića“, koji je, polovinom 19. veka, u Žepačkom polju, prisustvovao onim scenama što ih je kasnije Ivan Mažuranić opevao u onom delu speva koji se zove „Harač“. Lokalni muslimani, bivša braća po krvi i veri, a kasnije isturčeni, kao „plahi i lakomi“, zlostavljali su raju tako što su ih vezivali za konje koje su oni, gospodari, jahali, i primoravali ih da trče do iznemoglosti; tukli su ih bičevima, a zatim, pošto nisu imali novca da im daju harač, vešali nesrećnike naopako, nogama nagore, i ispod njih ložili vatru, koja ih je gušila dimom i mučila plamenom ( to se zvalo „smuđenje“ ), sve dok rodbina ne skupi porez i ne plati ga. Za to vreme, gospodari su jeli, pili i veselili se. Matija Mažuranić je više nego jasan: “Ondje krstjani ništa pod nebom neimaju, ni kuće, ni kućišta, ni mačke: nego ono što se vidi, to je sve agino/…/Kada Turčin preko polja jaše, onda ga nikakov krstjanin ne smije susresti; nego kada krstjanin upazi Turčina, onda se mora daleko ukloniti s puta. Ako krstjanin konja jaše, mora odjahati pak voditi konja na stranu…Da Turčin gdjegod iznenada sretne krstjana, odmah trgne nož/…/Dervišu je prosto ubiti krstjanina“.

A onda je, 1878, posle Berlinskog kongresa, u Bosnu došla „civilizovana“ austrougarska okupacija, koja je 19O8. pretvorena u aneksiju. Pravo lice bečkih civilizatora u srebreničkom kraju videlo se za vreme Prvog svetskog rata.

Srebrenički kraj u prvom svetskom ratu

Čim je Gavrilo Princip izvršio atenat na Franju Ferdinanda, počeli su pogromi nad Srbima po celoj Bosni i Hercegovini, pa i u srebreničkoj oblasti. Na Srbe je, odmah po izbijanju rata, nasrnula kako vojska srbomrzačkog Beča, tako i lokalni ološ, maskiran u „šuckore“, koji su,u ime odanosti Franji Josifu, rešili da se obračunaju sa svojim komšijama pravoslavne vere. „Crna knjiga“ Vladimira Ćorovića puna je strašnih primera iz srebreničkog kraja. Ljudi su bili ubijani bez ikakvog razloga i ostavljani po šumama i potocima, da ih zveri raznesu. Ćorović kaže:“Svetili su se čak i na mrtvima, pucajući na njihove lešine i gazeći ih krvnički“. Vešanja tobožnjih komita u Srebrenici vršili su, kaže on, „nevešti ljudi svirepo i nespretno“, što je samo pojačavalo užase nasilnog umiranja.

Bile su zatirane cele porodice: na Pašinom Brdu ubijena su braća Ignjat, Pera i Života Milošević, čiji je otac interniran u logor u Aradu gde je od tuge umro. U Bratuncu su pogubili Milana Durlića jer se „isticao kao dobar Srbin“. Ćorović zapisuje:“U kafani Jove Raičića javno su se hvalila dva vojnika, da su samo jednog dana na svoju ruku ubili šest težaka“. U to vreme, novine „Hrvatska“, u broju 892., pisale su:“Kod nas je u Sarajevu sve u redu, a hrabre naše čete čiste sada naš pogranični teritorij od ove pogane srpske i crnogorske gamadi, koja se mogla sa svojim komitadžijama uvući u Bosnu samo zato jer ju vode i podpomažu po svojoj lojalnosti razvikani domaći „Srbi“. Taj se korov sada mlati i treba ga posve umlatiti“.To je na svojoj koži osetio student Jovan Živanović iz Brčkog, koga su, kao srbijanskog dobrovoljca, zarobili vojnici bečkog cara, pa ga živog spalili u Srebrenici. Srbsko stanovništvo srebreničkog kraja, uključujući čak i trudne žene, moralo je da kuluči za vojsku. Mnogi su, bez hrane i odela, kulučeći pomrli, a stražari su ih povremeno ubijali bez ikakvog razloga, kad god bi se čulo za neki uspeh srpske vojske na frontu. Veliki broj Srba je interniran u Mađarsku, najčešće u Arad. Ćorović navodi slučaj sveštenika iz Srebrenice, Draga Uroševića, koji je u Arad odveden sa svoje parohije. K und K civilizatori roblju nisu davali odmora, vozili su ih stočnim vagonima i otvarali vagone da bi svetina mogla da ih pljuje. Stanovnici Arada su ih gađali kamenjem i ciglama. Utamničili su ih u tvrđavskim tunelima, bez pokrivača i slamnjače. U Aradu je bilo i oko 4OO srbske dece, od kojih je preživelo njih 3O-4O. Mnogim dečacima između 1O i 2O godine bile su amputirane ruke i noge, jer su, zbog vlage i hladnoće, dobijali tuberkulozu kostiju. Zbog uslova života u internaciji, Srebreničani Mirko Popović i Cvjetko Tomić umrli su kad su pušteni kući ( Tomić se, u povratku, najeo hleba i – umro ).

Pljačka je bila sastavni deo borbe protiv „zločestih Srba“. Vojnici cara Franje ubili su trgovca Gašu Jovanića i radnju mu opljačkali. Hasan Dizdarević iz Srebrenice podjario je vojnike da traže novac od Krste Petrovića i njegovog strica Manojla. Novca nisu imali i – ubijeni su. Srebrenički hodža Klančević, sa svojim saborcem Mušanom, oteo je ovce Mitra Mirkovića, Miće Rončevića i Cvjetka iz Gline, a zatim ovu trojicu ubio…

Srebrenički kraj u drugom svetskom ratu

Po popisu iz 1931. godine, srez Srebrenica imao je 17776 pravoslavnih i 17322 stanovnika islamske veroispovesti. Deset godina kasnije, kad je Srebrenica postala sastavni deo Pavelićeve monstrum – države, odmah su počeli pokolji, eda bi se broj pravoslavnih smanjio do iščeznuća. Sveštenik sela Kravice, kraj Bratunca,Srbislav Blažić, svedočio je, marta 1942. godine, pred Nedićevim Komesarijatom za izbeglice, da su u leto 1941. ustaše u jamu u Rašićevom Gaju bacile osamdesetak najviđenijih Srba iz Vlasenice. On je svedočio i o zločinu ustaša nad sveštenicima arhijerejskog namesništva vlaseničko – srebreničkog Eparhije zvorničko – tuzlanske: ubijeni su Miloš Savić, paroh milićki, Dragomir Maskijević iz vlaseničkog sela Dervente, Ljubomir Jakšić, paroh u Han Pijesku i Janko Savić, paroh knežinski. Blažić je izjavio:“Gledao sam leš počivšeg brata, jereja Maskijevića. Strašan je bio. Oči izvađene, uši odsečene, a sa leđa koža zguljena“. Prognanik Branislav Beatović koji je, iz Bratunca, dobegao u Ljuboviju, svedočio je:“U mom selu bilo je oko 2OOO Srba od kojih su ustaše ubile oko sto, nagoneći ih u crkvu, gde im je neki Ismet, sin hodže Hameta Efendića, gulio kožu, a zatim sa svojim ocem ubijao ih. Moga rođaka Ratka Beatovića su ubili na mestu kocem po glavi.“Među ustašama se naročito isticao Mehmed Arpadžić, bivši poreznik, jedan od komandanata „Crne legije“ Jure Francetića koja je napravila neviđeni pokolj na Drini 1942. godine. Žarko Jovanović,takođe jedan od izbeglih svedoka pokolja, pričao je 18. februara 1942 da je Srbima bilo dobro dok su u Srebrenici bili Nemci. A onda su došle ustaše, koje je pozdravnim govorom u Srebrenici dočekao Ismet Bektašević, a u Bratuncu Jusuf Verlašević, koji je rekao da su „bosanski muslimani kroz 2O godina u vreme Jugoslavije stenjali u ropstvu, a sada im je hrvatska vojska donela slobodu.“ Hrvati su odmah naoružali muslimane, i pokolj je mogao da počne. Doduše, bilo je i časnih muslimana, poput kotarskog predstojnika Saliha Redžepovića, koji je Srbe štitio. Ipak, većina je bila na drugoj strani. Na Duhovski ponedeljak 1943., kad su partizani napustili Srebrenicu, odmah su došle ustaše, da se svete. Hrista Marjanović, izbeglica, svedočila je 23. avgusta 1943:“Ovaj su pokolj izvršile ustaše sa strane, rodom iz Like i Zagreba, a pomagali su im pritom domaći muslimani. Ogromna većina muslimana iz Srebrenice i okoline bili su u ustaškim redovima“. Pokolj je vodio ustaša Josip Kurelec, student iz Ogulina, koji je prvo naredio ubijanje Srba u Bratuncu, pa onda i u Potočarima. U selu Zalazje pobili su sve koje su zatekli ( između ostalog, četrdesetak dece ). Pokolj je izvršen i u Srebrenici. Masovni zločini su vršeni i u srbskom selu Banjevići i Ježeštica, a selo Žedanjsko, koje je bilo pola pravoslavno, pola muslimansko, istrebljeno je sasvim od Srba.

Dangićevo pismo ustaškom komandantu

Komandant Jugoslovenske vojske u Otadžbini u Istočnoj Bosni bio je major Jezdimir Dangić, koga su 1942. uhapsili Nemci i odveli u logor, odakle on beži i pridružuje se, 1944. godine, poljskim antifašističkim ustanicima Bora Komarovskog. Sovjeti ga, iako se i u Poljskoj borio protiv hitlerovaca, hapse i isporučuju Titu, i Dangić biva streljan 1947, zbog „protivnarodnog delovanja“. Iz ratnog perioda u Bosni, ostalo je njegovo pismo hrvatskom komandantu u selu Memići, u kome Dangić jasno opisuje uzroke srbskog ustanka u tom kraju: “Ubijali ste naš bespomoćni narod na najjezivije načine. Naišli smo na nepokopana tela mučenika i plakali. Noge i ruke su im prebijene, oči iskopane nožem, jezik, usne, nos i uši odsečeni, kroz glavu su im probijane gvozdene šipke, a u lubanje zabijani klini. Mnogi su živi oguljeni do pojasa, potkovani konjskim potkovicama i testerani živi ili im je srce živima izvađeno. Posipani su ključalom vodom da im lakše kožu ogule, brade i brkovi su počupani, prsti na rukama odsečeni da bi sve mučenike naterali da sami piju iz rana krv svoju. Mnogome je meso sečeno na kocke, a da ne govorimo o bezbroj silovanih žena i devojaka, koje su posle rasporili preko celog tela, presecali im dojke i ispod njih podvlačili ruke sa odsečenim prstima. U jednom selu našli smo dve glave srbskih žena ostavljene u posudu i ispečene u peći. Izložene su da ih narod vidi i biće sačuvane, kao i bezbroj fotografija svih ovih zločina da služe za dokaz svega što je dosada srbski narod preživeo. A da i ne govorimo o broju naših domova zapaljenih sa ukućanima iznutra.“ Dangić je naročito bio ogorčen činjenicom da su Srbi, posle svih zločina hrvatskih i muslimanskih šuckora u Prvom svetskom ratu, sve oprostili i, kako kaže, „primili krvnike svoje za braću, naivno verujući da ćete to razumeti i zajednički pregnuti na unutrašnjem uređenju naše zajedničke, nove države, a za bolju i lepšu budućnost svih nas./…/ Oni koji su po pet puta dnevno klanjali i molili se Bogu i oni koji su klečali po crkvama i čitali bezbrojne litanije, pokazaše da nemaju ništa zajedničko ni sa Bogom, Hristom ni Muhamedom. Mnogi pritvorni jaganjci postaše preko noći najkrvoločniji vukovi, a dojučerašnja nazovi braća pokazaše se kao najveći zatirači svega što je srbsko.“ Zato Dangić poručuje hrvatskom oficiru da Srbi više nikad neće biti naivni.

Bratstvo – jedinstvo kao prikrivanje zločina

A onda je,ipak, došlo bratstvo i jedinstvo, koje je,kako reče Broz, Dangićev likvidator, trebalo čuvati kao zenicu oka, prikrivajući ko su u ratu bili dželati, a ko žrtve. Tako je SUBNOR u Ježeštici podigao spomenik na kome je pisalo: “Palim i umrlim borcima narodnoslobodilačkog rata i žrtvama fašističkog terora selo Ježeštica. Izginuli od 1941. do 1944.“ Na spomeniku se, naravno, nije videlo ko su bili poginuli borci,s puškom u ruci, a ko žene, deca i starci. Nije se znalo koje su nacije, niti ko je sprovodio „fašistički teror“. Ali, sa spomenika se čitalo da je Ježeštica ostala bez 18 Laketića, 16 Milanovića, 12 Bogičevića, 11 Mlađenovića, 8 Stjepanovića…Mali broj je tu bio boraca, naravno (ako ih je uopšte i bilo ). Većinom nejač. Trebalo je, bezličnom pričom o „žrtvama fašističkog terora“, prikriti stvarne činjenice.

A onda je došla nova stara istorija.Već početkom novembra 1991. opštinske vlasti Srebrenice zabranjuju kretanje jedinicama JNA preko svoje teritorije. Na pitanje pukovnika Milenka Gavrića koja bi im vojska bila poželjna, ako JNA to nije, dobija odgovor: „Ovdje je poželjna jedino vojska sa zelenom zvijezdom i polumjesecom“.U knjizi Momira Krsmanovića, „Stradanje Srba u Istočnoj Bosni i Hercegovini 1992 – 1995“ čitamo, opet, svedočenje Slavke Matić kojoj mudžahedini Nasera Orića ubijaju dve ćerke i muža, uz 59 drugih sunarodnika, pa kako su Milici Dimitrijević orićevci ubili dvoje dece u naručju dok je iz Skelana bežala prema Bajinoj Bašti, a njen maloletni sin vozio auto…Orićevski mudžahedini prave pokolje, zbog kojih će Orić u Hagu biti osuđen kao da je ubijao komarce ( za to vreme, Šešelju neprestano produžavaju kazne zbog „nepoštovanja suda“).I kad se desi 11. jul 1995, počinje priča o „genocidnim Srbima“.

„Čističište“ za Nikolića i „genocidnu Srbiju“

Prozivke i pritisci kojima je početkom juna 2012. bio izložen novi predsednik Republike Srbije zbog izjave da se u Srebrenici „nije dogodio genocid”, pokazali su da je „slučaj Srebrenica” jedno od ključnih pitanje na kome će se u pristupnom evropskom purgatorijumu proveravati stepen srbskog samooptuživanja, samoodricanja i samoponiženja, kao prvih i osnovnih uslova za zaključenje faustovskog ugovora Srbije sa EU. U duhu tradicije inquisitio haereticae pravitatis, gde je glavni zadatak sudije bio da od optuženog pod torturom iznudi priznanje, kako bi ga oslobodio samo sudiji znane krivice, ovih dana su savremeni naslednici Torkvemade upozorili da „svi lideri iz regiona moraju da zauzmu jasne stavove o zločinima koji su počinjeni u prošlosti, a koji su najgori zločini protiv ljudske rase” (SAD). Takođe, spremni su da ponove „kad god to bude bilo potrebno” da je u Srebrenici „izvršen genocid i zločin protiv čovečnosti” (EU). Portparol Evropske komisije je tim povodom istakla da EU „snažno odbacuje svaki pokušaj da se ponovo piše istorija”, jer su genocidni karakter masakra u Srebrenici „potvrdili Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde”.

Autoritet takve oktroisane „istorijske istine” o „srebreničkom slučaju” britka kritika Stefana Karganovića i saradnika (videti, opet i opet, knjigu „Srebrenica:falsifikovanje istorije“ i knjigu Edvarda Hermana, „Masakar u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“) proverava pod svetlom Didroovog prosvetiteljskog skepticizma – Ono što nikada nije dovedeno u pitanje uopšte nije ni dokazano. Međutim, adresatu kome je upućena ova kritika stran je svaki vid racionalističkog preispitivanja, jer on izvrsnost svog istorijskog suda gradi na tradiciji papocentričnog dogmatizma auto da feverzije. Da je službena „istina” globalne Imperije o Srebrenici nastala kao duhovni plod latinske tradicije nezabludivog zemaljskog autoriteta, potvrdio je s pedigreom ćesarovog činovnika Valentin Incko, ističući da je negiranje genocida u Srebrenici „neprihvatljivo i neoprostivo” i da „nema sumnje u činjenice u Srebrenici”, jer su „Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu i Međunarodni sud pravde presudili da je u tom gradu bio genocid”.

Srbskom narodu se autoritet ovakve „srebreničke dogme” nameće dvojakim metodama:pre svega, putem ultimativnih zahteva upućenih zvaničnim predstavnicima Srbije i Republike Srpske da se zakonski sankcioniše i obnaroduje haška verzija srebreničke drame, ali i kroz rad kolaboracionističkih struktura instaliranih pod firmom reformatora u svim oblastima Srbijinog društvenog života, kao stvarnih i nepromenljivih upravljača pojedinih resora izvršne vlasti. Prvi frontalni i autoritarni način nametanja srebreničke dogme po svojim efektima je manje delotvoran, s toga i manje nacionalno štetan, jer javnost opominje njene „zatočnike“ na izvesnost buduće političke i istorijske odgovornosti. Kod drugog načina srebrenička dogma se tiho i sistematski interiorizuje u istorijskoj svesti mladih Srba i Srpkinja, preko reformisanih udžbenika istorije i raznoraznih istorijsko-egzorcističkih projekata i radionica u kojima se do mere nacionalnog obezličavanja isteruje „zao antievropski duh” nacionalizma. Ovaj način nametanja „srebreničke dogme“ je opasniji, jer se odvija pod velom formalnog naučnog autoriteta evropodobnih istoričara, kojima kastinska ekskluzivnost znanja i položaja, pojačana evropskim referencama, redovno obezbeđuje zaštitu od suda javnosti.

Udžbenik za poraženu stranu

Tako je još pre godinu dana isfabrikovana i idelogizovana istorija Srebrenice, gotovo neprimetno ugrađena u udžbenik Istorije za osmi razred osnovne škole, autora Momčila Pavlovića i Đorđa Đurića. Moralni muk stručne javnosti, koja je uprtila zavežljaj svesti, rečju M. Lompara, „marvenih trgovaca“, bio je jedini odgovor na deo udžbenika o „masakru u Srebrenici“. Sam Pavlović, koji već godinama, sa saradnicima, preispituje našu noviju prošlost, naročito Drugi svetski rat, nije imao hrabrosti da napiše punu istinu o događaju iz 1995, možda iz perspektive činjenice da smo mi danas „na poraženoj strani“, kako je izjavio na okruglom stolu sa Ljubodragom Dimićem i Predragom J. Markovićem „Pres“4. septembar 2O11. ), dodajući:“Albanski standard je da Srba na Kosovu nema. /…/Gde su Srbi u Sloveniji? Koja prava imaju? Do danas nisu regulisali penzije i druga elementarna prava. Gde su u Hrvatskoj? Gde u Makedoniji,gde nije bilo rata?Trideset odsto Srba u Crnoj Gori ne uzima se uopšte u obzir kao faktor crnogorske stvarnosti. I Evropa podržava ekskluzivni crnogorski separatizam i nacionalizam. Crna Gora je nezavisna samo onoliko koliko je protiv Srbije. Radi se o tome da se Srbija izoluje u svojim legitimnim nastojanjima da sačuva državni okvir, koje su sve republike ostvarile uz pomoć Zapada. Jedino Srbija ne“. Dakle, Pavlović ZNA da je srbofobija osnova imperijalne politike na Balkanu i danas, kao i uz vreme Habzburga i Broza.

Ali,ovaj tekst nije nastao kao bespoštedna kritika Pavlovića, koji, ako sve to o Srbiji i Srbima na Balkanu već zna, nije ni trebalo da, pod svetlošću logorskih SAD-EU reflektora iz Haga, piše o novijoj našoj istoriji ( trebalo je pozvati se na nedovoljnu „istorijsku distancu“, koja i jeste nedovoljna za udžbeničke zaključke ). Ovaj tekst je nastao zato što je intelektualnu tromost jednog oca protresla ovog juna mladalačka pobuna trinaestogodišnje kćerke koja je idelogizovanoj istoriji suprostavila istorijsko saznanje stečeno predanjem. Bunt je krenuo iz busije istog onog predanja, iz koga je nekada i otac dešifrovao događaje s početka devedesetih godina prošlog veka i u kojem se znatno pre nesrećnih julskih događaja 1995. formirao ključ za razumevanje istorije srebreničkog kraja.

Lična istorija

Naime, krajem osamdesetih godina jedan od pisaca ovih redova,otac buduće osmakinje, se, u dugim regrutskim noćima prvi put upoznao sa tragičnom istorijom Podrinja, kroz ličnu ispovest generacijskog ispisnika iz srebreničkog sela Brežani. Tada je letargičnu idilu bratstva i jedinstva u paramparčad razbila činjenica da je jedan osamnaestogodišnji Srbin u Brozovoj Jugoslaviji, živeći u nimalo lakim uslovim planinske zabiti, prvi put iz svojih Brežana otišao u najbliže susedno muslimansko selo Osmače, tek kada je prešao petnaestu godinu – niti je tamo išao u školu, niti se družio sa komišijama muslimanima. Ono što se iz ugla urbanog života u jednoj srbijanskoj varošici činilo apsurdnim, za mladog Osaćanina je bila potpuno razumljiva i jedina moguća reakcija uslovljena krvavim istorijskim bilansom u srednjem Podrinju. Glave stotina i hiljada poklanih Srba u Prvom i Drugom svetskom ratu stajale su kao neprobojni zid između pravoslavnih Brežana i muslimanskih Osmača. Tada do kraja nedokučiva istina iz jedne lične ispovesti dobila je docnije, 30. juna 1992. godine, najbrutalniju krvavu potvrdu. Trideset dvoje srodnika i suseda prijatelja iz Brežana pobijeno je u napadu komišija iz Osmača, otac je bio teško ranjen, a od sirotinje stečene zidarskim znojem, nije ostao ni kamen na kamenu. Tih dana je kao opomena odzvanjala rečenica prijatelja iz JNA – pao je Berlin, a Osmače nisu pale.

Preoblikovanje dečje svesti

Slika o srebreničkim događajima iz jula 1995. koju u navedenom udžbeniku Istorije daje M. Pavlović, nema dodirnih tačaka sa ovakvim predanjem. Ona je isključivo izgrađena na osnovu presuđenih činjenice (res iudicata) Haškog tribunala, dokazanih svedočenjem jednog patološkog plaćenog ubice i priznanjima tužilačkih navoda od strane dvojice haških zatočenika. Tako je u ovom osnovnoškolskom udžbeniku Istorije svoje mesto našla imaginarna haška brojka od osam hiljada ubijenih srebreničkih muslimana, donekle relativizovana tvrdnjom da se „prema drugima ti brojevi ocenjuju kao preterivanje”. Snagu ovakve reltivizacije potpuno anulira opšti okvir u koji navedeni pisac smešta istoriju „srebreničkog slučaja”, a u kome, „sasvim slučajno”, postoji samo jedno ime, jedan datum i jedno krivično delo koje se dva puta navodi. Izabrana ličn