Intervju sa Živkom Raketić: Svaki rad je stvaralaštvo Bogom nadahnuto

Današnji čovek je obično zabavljen krupnim svetskim temama, ili, sa druge strane, preokupiran svojim životom, provodeći ga u borbi da preživi u ovim teškim vremenima. Obične priče malih ljudi nisu zanimljive medijima, a često ne spadaju ni u sferu interesovanja većine običnog sveta. No, najčešće se baš u njima nalazi spasonosna pouka, koja svojim primerom nudi model kako u ovom turbulentnom svetu treba živeti i stvarita. Jednu takvu pouku svakako daje naša današnja sagovornica Živka Raketić.
Živka je vlasnica SZR. „Tradicija“ koja se bavi šivenjem pravoslavnih odeždi. Priča o„Tradiciji“ je sasvim neobično počela, tj. nije ni bila planirana kao što se obično preduzeća osnivaju sa nekom idejom da se napravi uspešan i isplativ posao. Kako kaže Živka, živeći crkveno i baveći se svojom profesijom, sve više sveštenika i monaha saznavalo je da se ona bavi šivenjem. Tako su počeli da joj donose da im po nešto sašije, a ona je prihvatala izazov.

Deset godina je Živka samostalno i bez ičijeg satrudništva šila mantije i ostala odjejanija u svom stanu, jer kako veli, budući perfekcionista, nije znala kako da od nekog drugog traži da uradi nešto što nije prošlo kroz njene ruke. Međutim, nakon 10 godina, zbog povećanog obima posla, rešila je da još nekog uključi u posao kao saradnika. Tada je i donela odluku da zvanično otvori radnju. Kad je trebalo da je imenuje, a u razgovoru sa prijateljima koji su joj u tome pomagali, shvatila je da ima tradiciju u tome što radi i da je to što radi deo naše srpske pravoslavne tradicije. Tako je nastalo ime radnje „Tradicija“.

G. Živka se rado odazvala našem časopisu da odgovori na pitanja o specifičnosti svog zanata, o motivima koji su je inspirisali, kako za rad tako i za crkveni život, o nemogućnosti razdvajanja zanata i života u crkvi, ali i mnoga druga pitanja iz njenog, svakako retko zanimljivog radnog iskustva.
Za početak da Vas pitamo ko su vaše mušterije?
Pošto smo specijalizovani za izradu celokupnog tekstilnog programa za Bogoslužbeni život crkve, samim tim su nam mušterije svi, počevši od episkopa do čteca.

Koliko ima radionica ovog tipa u Srbiji?
Jedinstveni smo po programu koji radimo. Postoje radionice koje šiju odežde, neki šiju mantije, neki opet uvoze gotovu robu pa prodaju kao svoju...A u našem salonu se rade svi tipovi i mantija i bukvalno svih ostalih stvari i za muško i za žensko monaštvo i sveštenstvo. A kada se kaže Tradicija manje više svi znaju šta to znači - lepeza proizvoda i kvalitet.
Ima li interesovanja mladih da krenu u ovom smeru?
Nisam sigurna da su mladi zainteresovani, jer kada vide da je potrebna zaista velika ljubav, trud, iskustvo i inicijativa brzo odustaju. A moje lično mišljenje je da je pre svega potrebno da čovek živi crkveno, da sve to nosi negde duboko u sebi, da bi stvarajući sve to u isto vreme imao radost i ispunjene.
Ko vam je bio najveća podrška kada ste počinjali?
Najveća mi je podrška moja porodica, suprug i sin, koji su takođe uključeni u proces proizvodnje. Mada, iskreno govoreći (bez lažne skromnosti), ako mogu tako reći, moja najveća podrška i inicijativa su negde duboko u meni, energija koja me pokreće i inspiriše.
Da li šijete mantije po narudžbi?
Glavna orijentacija salona je šivenje po narudžbini i ličnim merama.

Da li se kod vas može poručiti obična odeća sa etno motivima?
Svi motivi nastali u našem salonu su apsolutno originalni i neponovljivi, jer su i idejno i dizajnerski, a i programerski nastali u našem salonu. Dug je proces od ideje do gotovog proizvoda. Uz stvaranje dizajna crkvenih motiva spontano su se nametnuli i etno motivi, koji tu zapravo nekako prirodno i spadaju. Urađen je izvrstan dizajn etno motiva za scenske nastupe za poznate ličnosti iz sveta muzike, npr. Slobodan Trkulja...

Od čega ponajviše zavisi cena odeždi?
Sve cene zavise pre svega za koji motiv se naručilac opredeli pa onda koji materijal - i još dosta faktora koje utvrđujemo prilikom pravljenja narudžbine
Kakva je situacija danas u Crkvi po pitanju kvaliteta odeždi?
Što se tiče samog kvaliteta odežde mislim da je šarenoliko.... Onaj ko se bavi izradom svih crkvenih stvari između ostalog i odeždi trebao bi imati i stila i ukusa, a naročito znanja da bi mogao uraditi zaista kvalitetnu odeždu.
Odežda je kao i ikona, kao i živopis, kao i pojanje, važan deo crkvenog života. Sve je u funkciji blagoljepija. Ako kažemo da je crkva tj. liturgija predukus carstva nebeskoga biće nam jasno zašto i odežda treba da bude lepa. Kako sve u crkvi ima svoje značenje tako ga i boje odeždi imaju. Naprimer ako je praznik mučenika služi se u crvenim odeždama, ako je prebodobni u zelenim, Duhovski praznik takođe u zelenim, i tako dalje... Ako se služi CARU onda treba i da se služi u carskoj odeždi.
A kakva je situacija po pitanju shvatanja crkvene ikonografije i estetike u bogosluženju?
Nažalost vidim da je mnogima izrada odeždi samo posao, tj. jedan od načina da zarade novac, a ne inspiracija i motiv da sebe obogate divnim osećajem umetničkog stvaranja,jer to zaista i jeste. Čak i više od umetnosti, jer se odežda osveštava i postaje deo liturgije. Oduvek se posebna pažnja poklanjala svim segmentima crkvene umetnosti, pa između ostalog i odeždama.

Koji su materijali od kojih se izrađuju kvalitetne odežde?
Materijali od kojih se izrađuju odežde su: svila, lan, vuna , brokat, polyester.


Vaš atelje nosi naziv tradicija, šta za vas znači tradicija?
Tradicija svi znamo šta je. Za mene je tradicija nešto što odoleva vremenu, a vrednost mu se ne umanjuje, opstaje i raste.
Koliko su moguće inovacije u modnom smislu u vašem poslu i koliko je vaš posao sličan ikonopisanju a u čemu je razlika?
Pravila postoje koja se ne menjaju. Ali zato postoji mogućnost za umetnički izraz. Svakako da postoji sličnost sa ikonopisom, samo je pitanje šta ko vidi... Prefinjenost i elegancija izraza treba svuda da bude prisutna.
Razlike između ikone i odežde gotovo da i nema, ako se posmatra u duhu blagoljepija. Jer ikona nosi jednu poruku a odežda drugu, ali suštinski su povezane.
Da li to znači da pravoslavno sveštenstvo i monaštvo počinje da prati modne trendove?
Ne bih rekla da su modni trendovi. Želja i potreba da se prinese ono što je najbolje i najsvetije podrazumeva težnju da unutrašnju lepotu prati i spljašnja lepota. A ono što nikako ne bismo smeli zaboraviti je da sve to nije samo estetika već pre svega tesna veza duhovnog i telesnog, zemaljskog i nebeskog.
Da li planirate da idete malo dalje i da organizujete modnu reviju odeždi?
Zamisao da se predstavi naš dizajn odeždi i inditija (Presvlaka za Časnu Trpezu)...osim u crkvenom miljeu, i široj javnosti postoji već odavno.Čak je i cela postavka osmišljena, ali do realizacije će sigurno proći još vremena, jer da bi se nešto uradilo na nivou, koji odeždi i pripada, trebaju i finansijska sredstva da to sve isprate.
Koliko je iteresovanje za narodne nošnje, da li vam se čini kao da se polako vraća na mala vrata srbska narodna nošnja?
Što se tiče narodne nošnje mislim da mladi za nju nemaju interesovanja, jer nisu nacionalno opredeljeni, pa im onda narodna nošnja i nije zanimljiva, čak ni kao eksponat da imaju. Možda je grubo ovo što kažem, ali mišljenja sam da nisam pogrešila.


Da li ste prisutni na tržištima van Srbije i kako stranci gledaju na to što radite ?
Naravno prisutni smo i na stranom tržištu. Za sada u manjim količinama, ali se nadamo da ćemo dobrom i pre svega kvalitetnom saradnjom pronaći svoje mesto. Izlagači smo na crkvenom sajmu "ORTODOKSIJA" koji se održava u Atini i Solunu, i moram reći sa radošću, da sam bila prijatno iznenađena koliko je bilo interesovanja za sve što smo izlagali. Posebno je bilo veliko interesovanje za odežde, jer je razlika dizajna bila velika. U osnovi našeg dizajna je ORNAMENT i to je naročito privuklo pažnju. Još jedna potvrda više da kvalitet i originalnost dizajna ne mogu proći nezapaženo.
 
Odakle tolika ljubav prema ovom poslu, posebno interesovanje za šivenje sveštenih odeždi?
Ljubav je postojala oduvek. A sveštene odežde su hvala Bogu tu ljubav zaokružile i upotpunile.
Živite crkveno , da li vas vaš život u crkvi inspiriše za vaš posao, kako i na koji način?
Duboko verujem da je sve po Božijem promišljanju. U datom trenutku sklopile su se kockice... Ljubav za crkvenu umetnost (kroz tekstil) je otkrivena sada već davne 1972.g., ona traje još uvek, i nadam se neće se prekinuti ni u večnosti.
Već sam rekla da je crkveni život temelj svega, pa i stvaralaštva. Sve je tesno povezano, a ponekad se i sama iznenadim. Kada čovek jednom počne da osluškuje tada mu se sve samo otkriva. Crkva je za mene rudnik blaga. Jer stojeći u crkvi, posebno na liturgiji samo se desi klik i evo ideje, ili rešenja. Čak sam pomišljala “pa zar nisam došla Bogu da se molim a ne da razmišljam o poslu.?!” Ali ideja je dolazila mimo mene.
Blagodarim Gospodu za sve i radujem se.
Razgovarao: Željko Injac