Kovačević: Poseta Čiran muzeju Mira

Blagi uspon novim putem doveo nas je do dugog drvoreda upravo procvetalih trešanja iza kojih se nazirao veliki parking. Oko nas na parkingu je mnoštvo ljudi a malo dalje jedan neobičan veliki objekat sa mnogo manjih pratećih. Iz velikog broja uredno parkiranih  autobusa  izlazile su organizovane grupe: penzioneri, vojnici, deca, studenti i svi su u redu i miru polazili do velikog objekta. Na velikom prostoru ispred ulaza, u daljini vidim  mali avion i kako mu se približavamo zaključujem da se radi o nekoj vrsti vojnog muzeja. Približivši se, prepoznajem originalni „Kamikaza“ avion iz Drugog svetskog rata, a ispred njega stoji fotografija mladih, nasmejanih pilota. U nastavku mnoštvo malih kamenih spomenika. 
„Znaš li šta je ovo?“ pita me gospodin Šimomura ponosno se smeškajući. 
„Znam“ odgovaram kratko, još uvek začuđen zašto su me ovde doveli. Asocijacija koju reč Kamikaza izaziva u Holivudom oblikovanom sistemu vrednosti je fanatik koji u želji da uništi drugoga uništava i sam sebe. Nekako sam imao osećaj da su se oni borili na „pogrešnoj“ strani i da su, i pored velike hrabrosti, izgubili rat, ali se zaista nisam udubljivao u taj deo istorije. Nisam razumeo razlog mog dolaska ovde niti domaćinovog ponosa ovim što upravo želi da mi pokažu. U svakom slučaju nadao sam se da ću videti nešto zanimljivo.

Tek kada se uđe u muzej stiče se utisak koliko je sama zgrada velika. Izloženi su celi originalni avioni, delovi aviona izvađeni iz okeana, uniforme i odlikovanja, oružja, hiljade fotografija, ličnih predmeta,  zastava i svega ostalog što čini jedan vojni muzej. Vidi se da je uloženo mnogo truda, pažnje i novca. Mnoštvo digitalizovanih eksponata, projekcije filmova i pisama. 

Više od tri hiljade oproštajnih pisama napisanih veče pred polazak u smrt. Na nekima pozdravi porodici, majci, devojci, na nekima crteži aviona koji udaraju u brod, a na nekima čak i pesme, hvalospevi otadžbini. Ljudi oko mene čitaju i plaču. Zagledajući se u lica na svakoj fotografiji i čitajući pisma, posmatrajući široke osmehe, vedrinu i nesvakidašnju radost na njima, prestajem da se sećam istorije koju smo učili i počinjem da razmišljam o dubini ličnosti ljudi koji su tu istoriju ispunili svojim podvigom. Oko mene su stotine ljudi u pobožnom redu, sa najdubljim poštovanjem. Bez obzira da li su ganuti penzioneri, smrknuto ozbiljni vojnici ili deca koja su donela ispletene prelepe vence od stotina raznobojnih origami figura „za duše“ svojih heroja, na svakom licu se vidi jedno isto osećanje – duboko poštovanje.

Cilj je postignut. Mislim da niko ko je ušao ovde nije ostao ravnodušan i nije odoleo da se udubi u sudbine hrabrih mladića, da obrati pažnju kako su izgledali na porodičnim fotografijama ili koliko su im bile lepe devojke koje su ostavili. A šta kaže japanska istorija? 

Jedinica je oformljena tek 1944. godine kada je japanskim generalima postalo jasno da ne mogu dobiti rat i kada se američka mornarica približila najjužnijim japanskim ostrvima koja je trebalo braniti. Više od 5000 mladih dobrovoljaca se prijavilo za ove akcije, unapred potpuno upućeni o čemu se radi. Obučavani su upravo u kampu koji se nalazio na mestu današnjeg muzeja, poletali su u avionima koji nisu imali nikakve uređaje za sletanje. Obeleženo je mesto – visoravan pred  morem, na kojem su poslednji put u životu videli, za njih svetu japansku zemlju. Pred tom fotografijom su posetioci dugo ćutke stajali zamišljajući dramu tog rastanka od onoga što najviše voliš i za šta umireš mlad.

Video sam nepromenjene spavaonice u kojima su spavali, unutrašnjost kabine u kojoj su leteli, i svaku drugu sačuvanu sitnicu koja je govorila o njihovom ličnom životu kao i o njihovoj pogibiji. Zanimljive su mi bile slike na kojima je prikazana meni nepoznata istočnjačka boginja  kako prihvata duše vojnika iznad eksplozija aviona. Jasno je bilo da se ti momci ovde smatraju svetima. Moji domaćini nisu mnogo govorili, samo su pred kraj rekli da ovakve hrabrosti i ljubavi prema otadžbini nema nigde u svetu.

Pomalo uvređen što nisu ništa znali o mojoj hrabroj zemlji, umesto odgovora dao sam im Šotrin film „Gde cvet limun žut“, koji se igrom slučaja nalazio kod mene. Osećao sam duboku unutrašnju bliskost sa ovim ljudima, ali i u isto vreme i ogromnu razliku između onoga što se kod njih smatra za normalno i obavezno i onoga što je naša praksa.  

Prva razlika je kontinuitet. Narodno i istorijsko pamćenje ima neprekinut kontinuitet i ne obraća pažnju na trenutnu politiku. Niko ne baca senku na ove momke spominjući da je Japan ipak tada bio fašistička zemlja, niti nabrajajući kakva su zaista užasna zlodela japanski vojnici činili u Koreji i Kini. Ne, to je odvojena tema. Niko se nije odricao svojih vojnika zato što se vlast promenila. Od kada postoji Japan postoje i oni koji ga brane i svi su oni dobrodošli u udžbenicima i svi su oni dostojni poštovanja i taj neprekinuti niz postaje temelj za sve druge koji tek treba da dođu. Niko ne raspravlja ko se borio na čijoj strani, zašto se neko priznaje a neko rehabilituje tek posle pola veka, niko s vremena na vreme ne prepravlja udžbenike i imena ulica ograđujući se od onih koji nisu politički podobni. Onaj ko je branio svoju zemlju je heroj i Amin.

Druga razlika je jedinstvo stava, odnosno opštenarodna sloga u prihvatanju vrednosti. Apsolutno svi od najmanjeg do najvećeg Japanaca znaju da su kamikaze branile Japan i da je to sveta stvar i da se ne sme zapostaviti i predati zaboravu. 

Treća razlika je razumno usmeravanje nepokolebljivosti. Posle bačenih atomskih bombi i pretnje da se Japanci biološki istrebe, caru nije preostalo ništa drugo nego da potpiše kapitulaciju. Međutim volja pobeđenog japanskog naroda nije slomljena, nego nije ni okrnjena. Ona je, umesto na rat, usmerena na drugu stranu. Na rad! Svako ko je želeo slobodu svojoj zemlji, i svako ko je želeo da vidi leđa  američkim vojnicima, svoju volju i energiju je iskoristio na savršeno obavljanje svog posla, svog malog zadatka. Uporno i strpljivo, radnici su obnavljali slobodu imperije, počevši od obnavljanja ekonomske snage iz koje proizilazi sve ostalo. Umesto destruktivnog inata, konstruktivna i stvaralačka upornost. I sam naziv muzeja govori da Japan ne planira da ratuje u skorije vreme, ali to ne znači da se Japanci ne bore za svoju zemlju na druge načine. Sam taj gest što su moji domaćini mene koji sam došao poslovno i proveo ukupno deset dana u Japanu, doveli da vidim najvredniju znamenitost tog kraja i da ispravim svoju pogrešnu sliku o istoriji Japana, je mali deo te njihove urođene borbe, ali su ga ti „mali“ ljudi odradili savršeno.

Poruka koju, po meni, upućuju život  i smrt ovih japanskih heroja nije da svi treba da sednemo u avione i da se zabijamo u neprijatelja, poruku nosi sam čin njihovog odlučnog odgovora na jedno od  najvažnijih pitanja koje čovek sam sebi postavlja: „Jesam li važniji ja ili zajednica, da li je važniji moj konfor ili opšti interes, jesam li ja centar svemira ili sam samo jedan mali organ koji radi sve što može da bi celom organizmu bilo dobro?“  Umesto odgovora parafraziram najčešći sadržaj njihovih oproštajnih pisama: ja sam toprpedo koji će se zabiti u neprijateljski brod i odbraniti svoju zemlju. Znači, ja – dajem, a ne uzimam, i to dajem sve što imam, svoj  život. 

Pouka i iskustvo koju ću pamtiti ceo život.
Autor: Marko Kovačević