Radun: Nikolić protiv lažnog mita o Srebrenici

Ta izjava, prvi put izrečena od strane predsednika Srbije, ruši osnovni mit na kome je zasnovana „dejtonska prokleta avlija“ zvana Bosna, a to je mit o srbskoj isključivoj krivici za rat i krivici za „genocid u Srebrenici“. Taj propagandni mit je potreban zapadnim silama da bi marginalizovali Republiku Srpsku i pritiskali Srbiju „bremenom istorijske krivice za najveći zločin posle Drugog svetskog rata“.

Stoga nije ni čudo što je na tu izjavu koja ne pristaje na medijske laži o Srbima reagovala i Ketrin Ešton, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, koja je ocenila da odgovorni političari treba da budu „privrženi duhu saradnje i pomirenja u regionu”. I iz Evropske komisije su poručili da je „masakr u Srebrenici bio genocid, kako su to potvrdili Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde, a zločini u Srebrenici u julu 1995. bili su zločin protiv cele ljudske vrste i to nikad ne smemo zaboraviti i nikad dozvoliti da se to ponovi”. Dakle Srbi su ratni zločinci, genocidan narod, a Hrvati i muslimani ili bošnjaci su prosto dobroćudni „Hobiti“ koje su bez ikakvog povoda napali srbski agresori koji su pri tome počinili genocid nad miroljubivom populacijom „domaćina“.

Ko god se imalo bavio dešavanjima oko Srebrenice u srbsko-muslimanskom sukobu od 1992 do 1995 zna da je ono što kruži u medijima kao „zvanična istina“ i iza čega su stali i Međunarodni sud pravde i sada Evropska komisija zapravo i nema mnogo veze sa istinom. Imamo na terenu jednu muslimansku enklavu Srebrenicu u kojoj caruje ekstremista i zločinac Naser Orić čiji „mudžahedini“ izlaze iz zaštićene zone i čine zločine nad srbskim civilima – čiji se broj penje na više hiljada. Onda 1995. pada Srebrenica u ruke vojske Republike Srpske i muslimanski vojnici i pripadnici paravojnih formacija se probijaju kroz šume Republike Srpske. Tada su neki poginuli u borbi a neki su očigledno streljani kao zarobljeni. Dakle sa srpske strane je bilo mnogo civilnih žrtvava, žena, dece i staraca dok su sa muslimanske strane streljani u najvećem procentu pripadnici nekih vojnih i paravojnih formacija. To jeste ratni zločin, ali nikako i genocid.

Da bi se Srbima zalepio žig srama – žig genocida oko Srebrenice morala se napraviti čitava vratolomna konstrukcija. Prvo se morala redefinisati definicija genocida koja do tada nije poznavala ideju genocida u okviru jedne opštine, koji pri tome nije ni planiran, a u kome skoro i da nisu stradali civili, to jest žene, deca i starci koji su propušteni u konvoju autobusa. Imamo prenategnutu redefiniciju genocida koji je do sada bio definisan Poveljom UN o Genocidu ("namera da se unisti etnička grupa kao takva") a presuda Haškog tribunala predstavlja uvredu za sve žrtve svih istinskih. Pre svega za jevrejske milionske žrtve planiranog i od države sprovodenog sistematskog genocida od strane nacističke nemačke, pa i za srpske žrtve koje su pale kao deo plana hrvatske države NDH čiju tradiciju danas sledi i „hrvatska demokracija“ kroz etničko čišenje i genocid nad Srbima u Hrvatskoj, koji se desio samo nekoliko nedelja pre fingiranog genocida u Srebrenici. U tom momentu se činilo da „Srebrenica“ ima za cilj da se pokrije ono što će slediti – potpuno proterivanje i uništenje Srba u Hrvatskoj. No na tome se stvar nije završila, Srebrenica je postala konstitutivni mit „bošnjačke nacije“ i evroatlantskog projekta multikulti BiH. Isto tako se mitom o genocidu u Srebrenici pokušavaju Srbi i Republika Srbska naterati na prihvatanje centralizacije institucija BiH, što znači gušenje Republike Srpske i marginalizaciju i diskriminaciju Srba preko Drine.

Da bi taj projekat uspeo nije bilo dovoljno da Međunarodni sud pravde redefinišući definiciju genocida Srbe žigoše za „genocid iz nehata počinjenog na teritoriji jedne male opštine nad pripadnicima vojnih i paravojnih formacija“ već i da na taj propagandni narativ pristane i Srbija. Tom prihvatanju ove istorijski netačne i izuzetno opasne po nacionalne interese „samooptužbe“ su dosta doprineli i ljudi na vrhu srpske države, bivši predsednik Tadić i ministar Jeremić. Oni su svojim posetama Sarajevu i „izvinjavanjima za zločine sa srpske strane“ dali legitimitet mito o „7000 ili 8000 nevinih žrtava“ (što osporavaju gotovo svi zapadni izveštaji sa terena iz tog vremena). Pored toga bespotrebno i štetno po nacionalne interese su uvukli u balkanska pitanja, pa i unutrašnjopolitička pitanja Srbije i Tursku koja je danas sve samo ne srbski prijatelj. To je došlo dotle da se ministar spoljnih poslova Turske Davutoglu hvalio kako su u Istambulu pisali „Delaraciju o Srebrenici“ koja strašno optužuje srbski narod i potkopava Republiku Srpsku. Tako je srbska spoljna politika pala na najniže grane verovatno od kada postoji, jer su na taj način i Tadić i Jeremić doveli ponovo Tursku na Balkan i otvorili joj vrata da se meša i oko uređenja Bosne ili oko Kosova, gde predstavlja najagilnijeg lobistu sescesije ove južne srpske pokrajine, pa čak i u pitanja u Raškoj oblasti.

Danas kada je novi predsednik napravio dugo očekivani od iracionalne mazohističke i servilne politike prethodnog predsednika prema nametanju mita o genocidu u Srebrenici, na njega su se oečkivano obrušili stranci koji više od deceniju neguju taj mit. No na njega su krenuli i domaće ispostave globalnog nevladinog sektora koji su u uspostavi i propagiranju mita o srbskom genocidu imali i do sada ulogu „prvog ešalona“. Pitanje je samo da li će patriotska Srbija na ovom pitanju podržati predsednika koji se osmelio da kaže ne velikoj istorijskoj laži koja pri tome može decenijama koje slede da nam bude demoklov mač nad glavom ako je prihvatimo. Isto tako pitanje je ko može u vladi da sedi sa onima koji promovišu otvoreno da je Republika Srbska genocidna tvorevina, to jest da je stvorena na temelju navodnog genocida u Srebrenici ili pak da moramo prihvatiti secesiju Kosova kao „realno stanje na terenu“. Srbija je danas na važnoj raskrsnici i oni koji žele da formiraju vladu treba o tome da misle ko će i sa kakvom politikom činiti vladu, a ne da brinu samo o podeli ministarstava i javnih preduzeća.