Da se ne zaboravi…

Priče o posebnoj vrsti ljubavi koja veže ruski i srbski narod, uvek i diraju dušu i istovremeno čude. Jednu od njih mi je ispričao Beograđanin Dragan Petrović. U njoj su se na čudan način spleli detalji tih neobjašnjivih rusko-srbskih odnosa: specijalno saosećanje, zajedničko preživljavanje pred strašnim mukama, bilo to u Prvom svetskom ratu ili u Velikom otadžbinskom.Tada su se u nemačkom koncentracionom logoru u Hamelburgu jedni uz druge našli ruski i srbski junaci. Među ostalima, zatočenici su bili i general-poručnik D.M.Karbišev (docnije je preveden u drugi logor i 1945. godine ubijen u logoru Mathauzen) i srbski junak iz Prvog svetskog rata, major Dragutin Gavrilović. Za majora Gavrilovića nas veže jedan neobičan i težak događaj, koji nikako ne sme da se zaboravi.

Na svetlost dana – iz zaborava

Hamelburg se nalazio na teritoriji poligona u Donjoj Frankiji, severno od Vircburga. Tu je još u vreme Prvog svetskog rata napravljen logor za ratne zarobljenike. Prema Ženevskoj konvenciji iz 1929. godine zarobljeni oficiri je trebalo da budu smeštani u posebne logore, odvojeno od nižih oficira i običnih vojnika. Zato su i sve zarobljene ruske oficire dovodili u Hamelburg (logor Oflag br. 62 H111D– Prim. Red.). Ukupno je u tom logoru registrovano više od 18.000 sovjetskih oficira. Među njima su bili i general-major D.M.Karbišev, general-poručnik F.A.Jeršakov, general-poručnik I.N.Muzičenko, general-major M.I.Potapov, general-major M.T.Romanov, general-major G.M.Zusmanovič, general-major V.I.Prohorov, general-major A.D.Kulješov, general-major I.S.Nikitin, major P.M.Gavrilov, kapetan I.N.Zubačov…
 

Dobro se zna, da su u nemačkim logorima najteže prolazili Rusi (Rusima su smatrali i Ukrajince i Beloruse, tj. i sve predstavnike ostalih narodnosti Sovjetskog Saveza). Pa 1929. godine SSSR nije potpisao tu istu Ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima. Tako da su se u toku Velikog otadžbinskog rata u fašističkim logorima naši zatvorenici našli, reklo bi se, van okvira svetskog prava. U takvim uslovima pomoć od strane drugih zatočenika – a to su bili Srbi - bila je, jednostavno, spasenje. O tome – u priči Dragana Petrovića:
 

“U toku mojih putovanja i susreta sa ljudima u različitim gradovima često mi se pružala mogućnost da začujem interesantne dokaze o ljubavi između naša dva naroda – ruskog i srbskog. Jednu od tih priča želim da spasim od zaborava. Njen glavni junak je poznati srbski major Dragutin Gavrilović, koji se proslavio svojom herojskom naredbom, izdatom zaštitnicima Beograda pred ofanzivu austro-mađarske armije, u jesen 1915. godine. On je, pošto je postrojio svoju jedinicu (koja je ukupno brojala oko 300 vojnika), pred restoranom „Jasenica“, na obali Dunava, izdao naredbu:
 

“Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima.
Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.

Vojnici!Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja.
Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine.

Vi nemate dakle, da se brinete za živote vaše-oni više ne postoje.
Zato napred, u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj, živeo Beograd!“

Danas je ova epizoda zapisana u svim istorijskim udžbenicima ali, evo,sledi i priča koja tek sada, nakon mnogo godina, izlazi na svetlost dana.
 

Susret na groblju

Beogradsko Novo groblje svakako predstavlja kulturno-istorijsko blago prestonog srbskog grada. Ako ste namerni da saznate više o prošlosti i istoriji Srbije i Beograda, slobodno možete prošetati, razgledati, fotografisati. Iznenadićete se. Sa namerom da napravim par snimaka spomenika ruskim herojima iz prvog svetskog rata, odučio sam da tog lepog jesenjeg dana posetim Novo groblje. Fotografisanje je obavljeno vrlo brzo. Nekoliko snimaka, podešavanje objektiva kamere, izbor ugla i kraj. Dok je to trajalo primetio sam jednu znatiželjnu bakicu, u crnini, kako me posmatra. Dugo je gledala, a onda je prišla:
 

„Gospodine, da li ste zainteresovani da napravite snimak spomenika ruskom ambasadoru iz Prvogsvetskog rata? Vidim da slikate ruske spomenike!“ – Zahvalio sam se i odgovorio potvrdno.
 

„Znate, to je onaj ambasador koji je dobio srčani napad i umro u Beogradu kada je čuo vest da je Austrougarska objavila rat Srbiji. Nikolaj Hartvig se zvao. Izvinite, zaboravila sam da se predstavim. Ja sam Ljudmila, Ruskinja, iz Ukrajine. Prezime je po ocu, Srbinu, Marinković. A iz kog ste vi dela grada?“
 

 Kažem da sam sa Voždovca.
 

„Stvarno?! Odlično, i ja sam. Da niste iz ulice Vojvode Stepe? Da!? O, pa mi smo i susedi! Taman da Vam ispričam još nešto. Znate, moj deda je izbegao iz Rusije posle Oktobarske revolucije. Bio je oficir. Došli smo u Kragujevac. Niste znali da je tamo bila najveća Ruska kolonija? Mogli smo mi i u Pariz ili u neki drugi grad, ali kralj Aleksandar je jedini priznavao oficirske činove. U Parizu bi carski oficiri bili prinuđeni da rade teške fizičke poslove, ili bi bili čuvari. Znate, ipak je to ponižavajuće za carske oficire, koji su inače bili iz plemićkih porodica.Tada nije mogao svako da bude oficir. Majka se udala za Srbina, koji je takođe bio oficir. Tata je tokom Drugog svetskog rata bio u zarobljeništvu, i to sa majorom Gavrilovićem. U Nemačkoj, u istoj ćeliji. Sigurno ste čuli za majora Dragutina Gvarilovića? Pa naravno. E, odlično, evo tramvaja.“
 

Pomažem bakici da se popne. Sa svojih osmdesetak godina izgleda prilično živahno.
 

„Svratićete kod mene da Vam pokažem očeve beleške? Hoćete?“ – pita me.
 

„Rusi u zarobljeništvu“

Gospođa Ljudmila kopa po starom ormanu, pronalazi jednu staru svesku sa beleškama njenog oca, Jovana Marinkovića, majora predratne jugoslovenske vojske. Rukopis je lepo očuvan i datira iz 1946. godine. Dok bakica priprema kafu, ja fotografišem stranice i čitam naslove poluglasno.
 

Do suza bolan opis iživljavanja Nemaca nad ruskim zarobljenicima. Jezivo. Prema tom svedočenju, samo je prema Rusima tretman bio tako surov i nemilosrdan. Zimu '41. -'42., zapamćenu po neuobičajenoj hladnoći, Rusi su provodili u drvenim barakama, polugoli i bosi, bez grejanja, naravno, i skoro bez hrane. Masovno su umirali.
 

Čitam.
 

«Prve ruske zarobljenike u Nemačkoj video sam 27.septembra, dolazeći iz Hohenfelsa u Nirnberg. Tako nesrećna stvorenja do tada u životu nisam video“, -piše u svojim uspomenama, datiranim 1946. godinom, Jovan Marinković. – „Bili su sve mladići ispod trideset godina, potpuno pregladneli i odeveni u nekakve krpe,sa nekim klompama na nogama. Čudio sam se otkud su tako izgladneli. Saznao sam kroz nekoliko dana. Kada su pali u zarobljeništvo, Nemci su ih skinuli do gole kože, razume se i opljačkali su satove, prstenje idr. Onda su ih obukli i obuli u krpe, natovarili po stotinu u vagon i vozili danima bez hleba, bez vode, bez vazduha. Umirali su u vagonima… Posle dan-dva su otvarali vagone i izbacivali mrtve, pretraživali sumnjive i na koga su posumnjali da je komesar, komsomolac ili jevrejin, ubili su ga, a onda su ih isterali u logore. Za njih su to bili šatori sa nešto slame, o nekakvih higijenskim uslovima -ni govora.A hrana tek kakva je, tako se ni psi ne hrane. Hleb su dobijali od repinih rezanaca, po jednu četvrtinu kilograma dnevno i neka čorba. Pri tome su ih terali na rad. I ljudi su hiljadama umirali, iz svakoglogora su iznosili dnevno po puna kola (intendantska)…Mi smo gladovali, a Rusi u susednom logoru su umirali od gladi i zime. Skupljali smo priloge da bar koliko – toliko našu braću Ruse spasemo od smrti…»
 

„Dirljivo, veličanstveno i …tužno“

…Major Dragutin Gavrilović… Bili su oni zajedno u istoj ćeliji u logoru Hamelburg, 1942.godine. Bio je star, bolestan i iznemogao. Junak iz Prvog svetskog rata. Jednom prilikom, bila je to njegova slava, stigao mu je veliki paket iz Srbije, prepun hrane.
 

«Pozvao me je i kratko mi je objasnio: „Evo, Jovane, dobio sam paket da proslavim slavu. Smatram da ću najbolje proslaviti, ako ceo paket dam tebi da ga odneseš Rusima», — piše u rukopisu. Naravno, sve je urađeno kako je Dragutin zahtevao, a to i nije bilo tako teško,jer su već postojali razrađeni kanali kojima se dostavljala pomoć u hrani nesrećnim Rusima.“
 

Zatvaram rukopis sa pomešanim osećanjem bola i ponosa. „Ma nisu ni Srbi za bacanje. Da li bih i ja tako mogao da uradim? Verovatno...“, mislim u sebi. ““
 

„Hoćete li malo šećera? Da li znate zašto Beograd podseća na neke ruske gradove, na primer, Sankt Petersburg? Pa,pola Beograda je projektovao čuveni ruski arhitekta...Kako se ono zvaše...Uh, ne mogu sad da se setim...Godine,godine, evo punih osamdeset! A,da,zvao se Nikolaj Krasnov!“
 

Bakica mi ostavlja broj svog mobilnog - ako nešto zatreba. Odlazim niz stepenice, zamišljen. Da, treba da se ponosim što pripadam ovom narodu. Dirljivo i veličanstveno. Da, moj narod ume tako da voli! Itekako! Za trenutak, pada mi na pamet i ono što se krajem rata, 1945. godine, desilo ovom istom junaku, majoru Gavriloviću. Vrativši se iz zarobljeništva, krećući se jednom beogradskom ulicom, bio je napadnut i do smrti pretučen od strane grupe komunista samo zato što je nosio kraljevski oficirski šinjel.
 

A to je bilo jedino što je imao...“

Jelena Bujević,